Jovanka i Esko: Bosanska ljubavna priča

Slobodan Dukić
Autor 30.11.2018. u 21:03

Jovanka i Esko: Bosanska ljubavna priča

Esko je sedeo u čitaonici, kao na iglama. Slova u novinama igrala su pred njegovim očima, željnim  crnokose devojke vilinske lepote i stasa. Eno je! javile su oči srcu. Bup, bup, bup skakala  je pumpa života, dok je Jovanka  ispraćala mušteriju iz frizerskog salona, a onda kao lastavica preletela ulicu i darovala osmeh tobožjem čitaču novina. Pamte talasi Save da se tako ljubilo pre pola veka u Bosanskom Šamcu. I danas šušte vrabci o prvim milovanjima i poljupcima kopiranim sa filmskog platna. A o ljubavnoj priči Jovanke, koja se zagledala u Esada mladog učitelja i udarnu iglu fudbalskog tima “Borac”, i danas možete čuti od  ovdašnje raje.

Jovanka i Esko bili su u očima svih nas savršen par. Hvatali smo sebe u razmišljanjima kako želimo da kopiramo njihovu vezu, kaže Enes Lega Alatović, nekadašnji “golkiper” šamačkog fudbalskog tima. Lega je snivao istu ljubavnu priču, kao i njegov saigrač Esko. Zagledao se u Miru. Od njegovih i njenih snoviđenja prošlo je  skoro pola veka, a oni i danas kad iz daleke Švedske dođu u Šamac otplešu strasno svoj bosanski tango. Legendaran je to brak. Legenda koju prati istinita priča da je Lega suočen sa pritiscima da se lati puške i puca u sugrađane izabrao beg iz grada. Rekao je da će, pod okriljem noći, preplivati Savu do hrvatske obale. A odatle, što dalje od ratnog košmara. Mira nije prihvatila njegov ultimatum da ostane u gradu. Plivala je zajedno sa njim svoj  maraton. Ona napred a on za njom. Mesec im je pokazivao drugu obalu. Mira i Lega “otplivali” su sve do Švedske. Tamo žive svoj ljubavni maraton. Ona Srpkinja, on Bošnjak.

Da se vratimo Jovanki i Esku, glavnim junacima Bosanske ljubavne priče. “Ćeri, okasnila si,” karala je majka Jovanku, čije je usplamtele obraze krila prva letnja pomarčina. “Majko, okasnila zbog priče sa drugaricama”, pravdala se ćerka. Slatke male laži mladosti. Ko će majku prevariti, prepoznaju one, damare što u devojačkim grudima udaraju. Znala je majka da njena Jova nedeljom hita na fudbalski stadion, da vidi kako Esko zabija golove. “Ženi se sine…” govorila je Esadu majka.  Znala je da se, njen sin, div centarfor golubijeg srca, zaljubio. Da  mu krila pobednika u duelima sa centahalfovima kači jedna “mala garava” iz srpskog sela u blizini Šamca.

I oženio se Esko Hadžijusufović. Jovankom. Pre 48 godina. Na Dan republike, 29. novembra. Dan kad je rođena avnojevska Jugoslavija. “Krasan dan za ženidbu. Državni praznik. Moja snoviđenja su se ostvarila. Držao sam za ruku mladu i lijepu Jovanku…” seća se danas Esko. “Posrećilo mi se. Bilo je to vrijeme ugodnog života u našem gradu, šetnji po dubokom snijegu po šamačkom korzou. Prtili smo staze ljubavi i prijateljstva…” E moj Esko šta ćeš još reći pokolenjima, onim fudbalskim poletarcima kojima danas pokazuješ kako da “bubamara” izmakne rukama golmana, pita našeg junaka onaj čovečuljak koji čuči na ramenima svakom od nas, kad se starost zapita kako je prošao život.

“Eh odlepršala slatka ptica mladosti. Pa, opet ne žalim se. Danas smo Jovanka i ja sretna porodica. Imamo djecu. Imamo unuka  Alana. Preživeli smo RAT u Sarajevu. Iz njega smo izašli još jači.  Mi smo srećni ljudi koji imaju kuću u svakom selu, MA, VITA E BELLA (život je lep) moj čovečuljku, kazuje Esad Esko Hadžijusufović, nekadašnji siloviti tobdžija  šamačkog “Borca” i  centarfor “Sarajeva”.

Slobodan Dukić
Autor 30.11.2018. u 21:03