KAD ČOVEK OTKRIJE ANDRIĆA U SEBI

Autor/ica 3.8.2011. u 12:38

Povezani članci

Pisanje – izazov koji košta
Mnogi svoju kreativnost žele da slože u rečenice i stranice knjiga. Ništa lakše i ništa teže, rekli su nam upućeni u izdavaštvo. Ipak, sve zavisi od ambicija i materijalnih mogućnosti.

Danas svako može da objavi knjigu i prepusti je sudu javnosti. Zato i ne čudi da se mnogi često, listajući nova izdanja, zapitaju: „Pa ko je ovo štampao?”, a u beogradske knjižare nedavno je stigla i zbirka pesama i u njoj stih: „Mene boli – što boli i druge, to ne može svako da oseti”. Kažu da u Srbiji postoji stotinak izdavačkih kuća, pa valjda ne može uvek da se bira, bolji autori dopadnu boljima…

Ipak, veliki broj ljudi voli da piše i želi da to uobliči u knjigu. Milovan Danojlić u svojoj knjizi „Kako je Dobroslav protrčao kroz Jugoslaviju”, piše da je oduvek postojala, i postoji mogućnost da sam pisac, uz sopstvenu moralnu i materijalnu odgovornost, odštampa ono što je smislio, i da tako prevede poruku u posvećeni, večnosti okrenuti, oblik štampanog slova.

Međutim, ima i onih koji izgube „kompas”, ponese ih knjiga, pa precene vlastite mogućnosti. Upravo jednog takvog pisca, koji misli da je veličina i nosi gomile svojih knjiga od redakcije do redakcije, od kritičara do kritičara i svi ga ignorišu, a on i dalje veruje u svoje književne sposobnosti, analizira Danojlić.

To što je neko uobrazio da je vičan peru, samo po sebi ne bi predstavljalo problem. Međutim, dotični, najčešće žele da budu i članovi Udruženja književnika, ako mehanizam za prijem nije dovoljno jak da spreči ulazak takvih nabeđenih stvaralaca – dolazi do hiperprodukcije pisaca. Jedan od „kompasa” svima koji veruju u svoj talenat, prema rečima književnih kritičara, jeste da se onog trenutka kada napišu prvu, drugu, treću knjigu i nema odjeka, okanu daljeg objavljivanja.

Izdavanje vlastite knjige

Ipak, vratimo se na početak. Kako uopšte stići do prve knjige? Izdati je? Ne. Knjiga se nikada ne izdaje, nego štampa ili objavljuje. Izdaje se samo domovina, kažu jezički stručnjaci.

Prvi savet budućim piscima je: „Učinite svoje delo vrednim štampanja”, a to znači da prihvatite argumentovane primedbe i raditi na rukopisu na ozbiljan i temeljan način. Često se tajna uspeha krije u skraćivanju, a ne u gomilanju stranica. Kažu da je Lav Tolstoj 16 puta prepisao „Rat i mir” dok nije bio zadovoljan konačnom verzijom.

Kada smo se obratili izdavačima sa gotovim rukopisom, prvo što su nas pitali bilo je:„Kog je tipa knjiga koju želite da izdate? Da li je to stručno štivo ili beletristika?”.

Za stručne knjige je potrebna recenzija stručnjaka koji potpisuje (i stoji iza toga) što je napisano. Vrednost knjige mahom zavisi od toga ko su recenzenti. Beletristika do čitalaca stiže tako što autor odnosi izdavaču rukopis, u elektronskoj formi ili odštampan. Uobičajeno je da se za tri do šest meseci dobije odgovor. Na žalost ima dosta urednika koji čitaju rukopise i nemaju tu kulturu komunikacije da u datom roku odgovore šta su odlučili. Što znači da ih na to treba podsećati. Uobičajeno je za knjige da se rukopis, ako nije prihvaćen, vrati.

Ako izdavač odbije rukopis dolazi druga faza: „Imaš para, nemaš para?”. Ko ima novac (oko hiljadu evra za hiljadu primeraka knjiga u mekom povezu sa 200 strana), sam uradi pripremu, preda tekst na lekturu, korekturu i pripremljen materijal preda na štampanje. Ukoliko nema novca, a nema ni sponzora, rukopis se šalje drugoj izdavačkoj kući, koja se bavi tom vrstom izdavaštva, jer su mnoge specijalizovane. Ako niko ne prihvati, trebalo bi se zapitati o kvalitetu štiva, pojašnjava autorka knjige, koja je i sama svojevremeno prodajom tiražnih knjiga jedva pokrila troškove štampanja. Sve u svemune štampa se lako knjiga bez para. Ne može svako da piše šta hoće, osim ako nema finansijsko dostojanstvo da to i plati, a onda na policu stavi „svoje knjige”, potpisuje ih dragim osobama… Ih, kakvo zadovoljstvo.

Ništa lepše nego ako izdavač prihvati knjigu – sledi razgovor o načinu objavljivanja i plaćanja. Neki daju avans za rukopis, a kada izađe knjiga – drugi deo. U našim uslovima, to nisu velike pare, hiljadu do hiljadu i po evra, u proseku. Može se sklopiti i drugačiji ugovor, da se dobije procenat od prodaje. Ako se knjiga dobro prodaje to je bolja varijanta, ako se ne prodaje autor rizikuje da ostane bez zarade (koja kako nam na jednom mestu rekoše može da bude dvanaest, ali i svega pet odsto od prodajne cene knjige!).

Važno je da knjiga odjekne u javnosti, jer praktično ništa nije urađeno ako se za knjigu ne čuje. Autor koji uspe da uđe u tokove zvanične literature, koga prihvati neka jača izdavačka kuća mora da ima podršku. U današnje vreme to podrazumeva konferenciju za štampu, da se dovede kritičar, tu se obično izgovaraju prigodne besede, pozitivne, jer je sada „kunst” prodati knjigu. Mnogi izdavači često i ne mogu sve knjige i žanrove da predstave. U toj hiperprodukciji novinar mora da prepozna koja je knjiga važna za širi krug ljudi, tako da je njegova uloga od izuzetnog značaja.

Postoje i konkursi nekih izdavačkih kuća za prvu knjigu, i uopšte za najbolju knjigu, na koje bi trebalo obratiti pažnju, jer ako se prođe na konkursu znači da štivo koje je prošlo ima vrednost, te će na njega obratiti pažnju i književna javnost, a biće i dodatno promovisano. Naravno, to se ne plaća. Tako, ako je je autor dobar, otprilike izgleda neki regularan put, jedne knjige i pisca ka slavi.

U našoj izdavačkoj tradiciji često se pominju dve vrste izdavača: „profiter” i „mecena”. Svetislav B. Cvijanović je izdavaštvo shvatao kao kulturnu i društvenu delatnost od posebnog značaja za razvoj jednog naroda. On je voleo svoje pisce. Čuveni Geca Kon je objavljivanje knjiga shvatio kao dobro organizovan posao koji donosi profit i znao je da za urednike angažuje najumnije ljude onog vremena.

Elektronska budućnost

Futuristička nagađanja s kraja prošlog veka da će obična štampana knjiga nestati i da će je zameniti elektronska, na sreću se nisu obistinila. Hartija i dalje, kako reče jedan od izdavača sa kojim smo razgovarali, ima svoju erotiku i dugo će nam živeti. Kao potvrda se navodi podatak da se u poslednje tri godine otvorio veliki broj knjižara i malih izdavačkih kuća u Srbiji.

One koji smatraju da štampanje knjiga polako umire treba podsetiti da je Gutenbergova štamparija u Majncu izdala prvu štampanu knjigu u boji 1457. godine. Slova od olova su, po rečima mnogih, više izmenila čovečanstvo nego svo olovo ratne municije. I dok su se načini štampanja unapređivali, sama forma knjige se vekovima nije menjala, a onda je 1971. godine Majkl Hart, student univerziteta u Ilinoisu, iskoristio računarsku mrežu univerziteta da napravi i podeli prve elektronske knjige. Time je započet projekt „Gutenberg”, koji danas čini jednu od najvećih digitalnih besplatnih biblioteka sa bazom od nekoliko hiljada knjiga.

Gutenbergov pronalazak je omogućio da se rukopisne knjige zamene štampanim i postanu dostupne velikom broju ljudi. Elektronska knjiga je u povoju, a može se pretpostaviti, na osnovu uopšte razvoja računarske tehnologije, da je pred njom velika budućnost. Prednosti elektronske knjige nad klasičnom štampanom knjigom su:

skraćeno vreme od nastanka dela do njegovog izlaska u javnost – zaobilazi se štampanje;

dosta je jeftinija i bez zaliha, trošenja hartije, boja i drugog materijala;

dostupna je svakom članu internet-zajednice, ma gde se on nalazio… Nedostaci elektronske knjige su u tome što knjiga nije samo nosilac poruke, već i predmet koji može imati sam po sebi vrednost; a ljudi još uvek knjigu radije uzimaju u ruke.

Moguće je da će još dugo vremena paralelno postojati štampane i elektronske knjige. Pretpostavlja se da će u budućnosti štampana knjiga ići u pravcu zanatske i umetničke izrade (kao specifično umetničko delo), a elektronska knjiga u svim ostalim slučajevima gde je ideja, odnosno sadržaj bitan kako bi dopreo do što više ljudi.

Putem Interneta, piscima se nudi sve veći broj mogućnosti za digitalno štampanje knjiga. Poziv je vrlo primamljiv: „Napišete knjigu.Prijavite se… Odaberete povez i tip štampe. Odlučite se za zaradu po primerku i čekate da vaša knjiga postane bestseler”. Iako na sajtu piše da je sve „besplatno”, to baš i nije tako jer autor ne plaća, već krajnji kupac. A u cenu su uračunati: troškovi štampanja, vaša zarada, 25 odsto od vaše zarade za izdavača.

Treba znati da knjige više ne moraju da se štampaju u više stotina primeraka da bi se ostvarila odgovarajuća cena. Laser štampa i nove tehnike koričenja omogućavaju izradu i samo nekoliko primeraka. Pa, ako neko otkrije Andrića u sebi, makar i u pedesetoj, na policama za knjige ima mesta.

—————————————————

Spisak za granicu

Neko će na odmor u inostranstvo poneti svoju knjigu, neko poklonjenu ili pak kupljenu sa sve fiskalnim računom. Treba znati da se, prema važećem zakonu, knjiga iz zemlje može izneti samo ako je prijavljena u Narodnoj biblioteci, na čijem sajtu je objavljen i formular u koji treba upisati naziv knjige, ime pisca, izdavača i godinu štampanja. Popunjeni formular se mora overiti, što, kada se uračuna taksa i porez, košta oko 1300 dinara, bez obzira na broj knjiga, navedenih u spisku, koje se iznose iz zemlje zarad čitanja.

————————————————–

Betovenova „Erotika”

„Ko piše, taj i greši. Nisu slučajno Latini izmislili izreku –lapsus calami, doslovno„greška pera”. Naravno nije pero krivo nego čovek koji njime piše. Kada je pronađena štampa, mogućnosti za grešku znatno su se povećale. Otuda je postalo neophodno zanimanje korektora (znamo da je i Đura Jakšić, između ostalih, bio korektor državne štamparije).” Zapisao je profesor dr Ivan Klajn, odličan znalac tajni srpskog jezika, u svojoj knjizi „I filozofi su ludi”, čiji i sam naslov ukazuje kako je nastala ova šaljiva antologija grešaka u pisanju.

„Ova knjiga se, inače, ne bavi takozvanim „bezobraznim” greškama, ali one mogu i nehotice da se potkradu. Pomislite šta bi bilo ako biste nepažljivo kucali izraz kao „kratki kursevi”, „dugo jecanje”, „to je već drugi padež”, „seljak je otišao na njivu da seje”, „ovde je sve zapisano”, „pazi da ne nazebeš” i tome slično, navodi u predgovoru dr Klajn upozoravajući:

„Slovoslagač, kome su obično pripisivali štamparske greške, danas praktično više ne postoji. Pisci i novinari više ne donose u štampariju svoj rukopis pisan guščijim perom, kao u davna vremena, pa ni mašinom, kao u 20. veku, nego ga sami kucaju na kompjuteru, a potom ga šalju na CD-u ili ga imejlom proslede redakciji. To ipak ne znači da je štamparskim greškama došao kraj. Ostoje takozvani „speling čekeri“, ali oni ne mogu da prepoznaju grešku ukoliko novonastala reč postoji u rečniku: kompjuter ne zna da vitezovi ne jašu na vrapcima, ili da Ludvigvan Betoven nije napisao Treću simfoniju, dostojanstvenu „Erotiku” već „Eroiku”.

Korektori danas greške ispravljaju u kompjuteru, a posla imaju na pretek. Upravo zbog lakoće kucanja i prepravljanja, a i zato što se na monitoru greške teže uočavaju nego na hartiji, pisci su danas nemarniji nego ranije. Štamparske greške će još dugo dugo biti aktuelne.”

—————————————————–

Zahvalnost lektoru

Koliko znači dobar lektor, priznao je i naš poznati pisac Dobrica Ćosić koji se pre nekoliko godina, kada su objavljena njegova sabrana dela, na predstavljanju knjiga, između ostalih zahvalio i Mirjani Vasiljević koja je više od petnaest godina radila na lekturi njegovih romana. Ćosić je tada kazao: „Imao sam sreću da na mojim rukopisima radi vredna, lucidna i kreativna lektorka Mirjana Vasiljević”, potvrdivši time koliko je lektorski posao izuzetno važan za jednog pisca.

——————————————————-

Postoji li knjiga bez slovne greške

Među izdavačima i štamparima uvreženo je uverenje da ne postoji knjiga bez slovne greške. U nizu anegdota koje se prepričavaju u prilog ovoj tvrdnji ide, recimo, i ova da je jednom rukopis jedne knjige čitalo nekoliko vrhunskih korektora i da je svima promakla slovna greška baš – u naslovu!

Možda i zbog toga beogradski izdavač „Fabrika knjiga” već duže vreme na svom sajtu poziva čitaoce ovako: „Ukoliko kupite knjigu ’Smrt i malo ljubavi’ i u njoj nađete makar jednu slovnu grešku, dođite u našu redakciju, ponesite račun i na poklon ćete dobiti ’Europeanu’ Patrika Ouržednika”, stoji na sajtu ove izdavačke kuće.

Ne znamo koliko se njih do sada javilo, ali da ovo predstavlja uspešnu komunikaciju izdavača sa čitaocima i izražava obostranu želju da slovne greške budu svedene na minimum, nema sumnje.

————————————————–

Najčitanije

Biblija je i najviše štampana i najprodavanija knjiga na svetu, a prevedena je na 2.200 jezika i dijalekata.

„Najprodavanija“ književnica (oko dve milijarde prodatih primeraka knjiga) na svetu bila je i ostala Agata Kristi, čijih je 78 kriminalističkih romana, prevedeno na 44 jezika.

Džoan K. Rouling je sa knjigama o Hariju Poteru postala prvi pisac milijarder u istoriji. Spisak zanimljivosti iz sveta knjiga ne bi bio potpun bez Ginisove knjiga rekorda koja se približila prodaji svog dvestomilionitog primerka.

Izvor: Politika