Kako nacionalizovati Andrića?

Autor 13.4.2011. u 02:09

Kako nacionalizovati Andrića?

Ko ima autorsko pravo nad književnim delima Ive Andrića: Srbi, Hrvati ili pak Bošnjaci? «Kako ta kontroverza nikada nije rješena danas ga i Hrvati i Srbi smatraju svojim piscem. Prvi jer je rođen u hrvatskoj obitelji,[3][1][6][7] a drugi jer je preuzeo njihov nacionalni identitet.[1][8] Ipak na kraju Hrvati ga smatraju slabijim piscem od Miroslava Krleže, Slobodana Novaka ili Ranka Marinkovića, a Srbi važnijima smatraju Miloša Crnjanskog, Danila Kiša ili Milorada Pavića. Sami Bošnjaci ga smatraju slabijim od Meše Selimovića, tako da na kraju ovaj nobelovac postaje svačiji i ničiji pisac”.

Ovo možete naći o Andriću na Wikipediji i teško da ćete nešto slično pročitati o bilo kome drugom piscu, bilo da je Srbin, Hrvat, Nemac, Čileanac itd. Ako se makar i površno proanalizira Andrićeva biografija može se zaključiti da je kontraverzi o svojoj nacionalnoj pripadnosti doprineo i sam Andrić. Rođen je u hrvatskoj porodici, kao student je tvrdio da mu je maternji jezik hrvatski, zatim postaje zagovornik jugoslovenske ideje, da bi se u zajedničkoj državi Jugoslaviji izjasnio kao Srbin. Kada se govori o Andriću kao dobitniku Nobelove nagrade za književnost onda ga, naravno, svojataju i Srbi i Hrvati, a ni Bošnjacima nije mrzak.

Lepo je imati u svojoj kulturnoj baštini jednog Nobelovca, kao što je i lepo objaviti Andrićeva sabrana dela na godišnjicu dobijanja ove najprestižnije nagrade, ali oko mnogo drugih “činjenica” iz života “našeg” pisca i Srbi i Hrvati, a bogami i Bošnaci bi ga se radije odrekli nego primili u svoju nacionalnu riznicu. Zašto je to tako? Pa, odgovor je jednostavan: Zato što više nema države  kojoj je Andrićeva književnost zapravo i pripadala. Andrić je bio jugoslovenski pisac, a to što ovu prostu činjenicu ne mogu da podnesu mudroseri iz Srbije, Hrvatske i Bosne je manje-više problem ovih “učenih” glava. Ako je Andrić rođen kao Hrvat, ako se izjašnjavao  kao Srbin, a svoja najbolja dela posvetio Bosni, kako onda nacionalno etiketirati ovog pisca? A na kraju krajeva, zar je to doista toliko važno kome pripada Andrić? Zar on nije “naš” pisac ma kakav nacionalni predznak imao? Ali, ipak, ruku na srce, odgovoriće časni branitelje nacionalne književnosti, Andrić i nije bio neki pisac.

To što je “svaštario” po svom nacionalnom opredeljenju odrazilo se i na njegovu književnost, pa je tako za Hrvate on svakako lošiji pisac od Krleže  jer nema tu jasnu nacionalnu viziju, neiskren je i sklon kompromisima što nije osobina pravog pisca. Ko je čitao Krležine Zastave sigurno će se zapitati o njegovoj iskrenoj pripadnosti hrvatskom narodu, a i njegov politički angažman teško može otrpeti odanost nacionalnoj ideji. Za Srbe Andrić nikada neće dostići umetničke visine Crnjanskog jer nije smogao snage da napiše delo koje bi bilo od nacionalnog značaja kao što su to Seobe. Za Bošnjake Selimović je veći pisac jer je Meša a ne Ivo, a i Meša nikada nije pisao protiv “Turaka”. Uzalud je ubeđivati da je Selimović napisao dva poštena romana Tvrđavu i Derviš i smrt, dok se ostala njegova dela teško i mogu porediti sa ove dve knjige. Andrić je bio kvalitetom mnogo konsekventniji pisac i kod njega je teško naći neka bitna odstupanja. Džaba je objašnjavati da kod nijednog pisca iz bivše Jugoslavije, a bogami i danas u ovoj rascepkanoj varijanti, Bosna nije tako i toliko zastupljena kao kod Andrića. Bosna je Andrićeva sudbina i ko to ne razume ne vredi mu ni objašnjavati. A to nije teško zaključiti, treba samo čitati Andrićeva dela…

Svaki iskreni nacionalista se naježi kada se povede reč o Ivi Andriću. Za Hrvate on je izdajnik, za Srbe loš Srbin, a za Bošnjake mrzitelj svega što je muslimansko. Ali je zato svačiji Nobelovac! Neverovatno, zar ne?

Za srpske nacionaliste Andrić je zauvek prokazan kada je 1941. u svojstvu izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra u Berlinu učestvovao u izdaji Jugoslavije, to jeste u potpisivanju saveza sa Nemačkom i pakta o nenapadanju. Džaba mu sva njegova književna dela, Andrić je tada napravio nešto što se ne može nikako i nikada opravdati – izdao je sopsvenu zemlju. Teška kvalifikacija, ali i diskutabilna kada se uzmu sve okolnosti u obzir, ali ja nemam nameru da ga pravdam… Da je Andrić tada odbio da sarađuje verovatno nebi napisao svoja najveća dela: Na Drini ćuprija i Travnička hronika. Zameraju mu da se nije uključio u NOB i da je ceo rat proveo u svom stanu. Tačno, ali Andrić je pisao i za četiri godine napisao tri romana; pored spomenuta dva Andrić je napisao i Gospođicu. Malo li je?! Komunisti su mu oprostili, što zbog njegovog diplomatskog iskustva, što zbog njegove vrednosti kao književnika. Ni u novoj Jugoslaviji Andrić nije bio neki veliki ideolog, bio je pisac i diplomata, a na kraju je svoju karijeru ovenčao Nobelovom nagradom. Ivo Andrić je veliki pisac i sitni ubodi jadnih nacionalista, koji Andrića nisu ni čitali, ne mogu da promenu ovu notornu činjenicu. Mogu se ovi nesrećnici upinjati koliko god žele, ali na kraju oni će ostati ono što i jesu – mali, bedni anonimusi koje niko neće pamtiti, a Andrić će ostati veliki pisac i za Srbe i za Hrvate i za Bošnjake.

„Bleštav i proziran dan, sav od sunčeva sjaja i nebeske modrine, trepti nad travničkom dolinom”. Ivo Andrić, Travnička hronika

Zadatak svim nacionalističkim prisvajateljima ili mrziteljima Andrića: Napisati, najmanje deset redova, o nacionalnoj (ne) vrednosti ove njegove rečenice iz romana Travnička hronika. Važna napomena: Pre pisanja obavezno pročitati ovaj roman u celosti!


Autor 13.4.2011. u 02:09

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija