Konfučije

Autor 18.10.2011. u 14:43

Konfučije

Konfucije je latinizovano ime osobe koja je u Kini bila poznata kao K’ung Cu (K’ung Tzu), ili Učitelj Cu. Njegovo prezime je bilo K’ung a ime Č’iju. Rodio se 551. g. p. n. e. u državi Lu, južnom delu sadašnje provincije Šan-tung u istočnoj Kini. Njegovi preci pripadali su vojvodskoj kući države Sung, poreklom iz kraljevske kuće Šang, dinastije koja je prethodila dinastiji Ču. Zbog političkih neprilika, porodica je, pre rođenja Konfucija, izgubila svoj visoki položaj i preselila se u Lu.
Najpodrobniji opis Konfucijevog života jeste biografija koja sačinjava četrdeset sedmo poglavlje Istorijskih zapisa (Shih Chi) (prve kineske dinastičke istorije, završene oko 86. g. p. n. e.). Iz nje saznajemo da je Konfucije u mladosti bio siromašan, ali je ušao u državnu službu Lua i do pedesete godine postigao visok zvanični položaj. Međutim, usled političke spletke, uskoro je bio prisiljen da podnese ostavku i ode u izgnanstvo. Narednih trinaest godina putovao je iz države u državu, stalno se na-dajući da će naći priliku da ostvari svoj ideal političke i društvene reforme. Ali nigde nije uspeo i konačno se kao starac vratio u Lu, gde je, tri godine kasnije, umro 479. g. p. n. e.

Konfucije i Sest klasičnih dela

U prošlom poglavlju sam rekao da je uspon filosof-skih škola počeo sa praksom privatnog poučavanja. Koliko moderna nauka može da odredi, Konfucije je bio prvi čovek u istoriji Kine koji je tako, u privatnom svojstvu, poučavao veliki broj učenika koji su ga pratili na njegovim putovanjima po raznim državama. Prema pre-danju, on je imao nekoliko hiljada učenika, od kojih su nekoliko desetina postali slavni mislioci i učenjaci. Prva brojka nesumnjivo predstavlja veliko preterivanje, ali nema sumnje da je Konfucije bio veoma uticajan učitelj i, što je važnije i jedinstveno, prvi privatni učitelj u Kini. Njegove ideje se mogu najbolje upoznati kroz Konfucijansko štivo (Lun Yu), zbirku njegovih raštrkanih izreka koju je sastavio neki od njegovih učenika.
Konfucije je bio ju i osnivač Ju-škole, koja je na Zapadu bila poznata kao Konfucijanska škola. U prethodnom poglavlju smo videli kako je Liju Hsin o ovoj školi pisao da je »uživala u izučavanju Liu Yi i naglašavala stvari koje se tiču čovekoljublja i ispravnosti«. Izraz Liu Yi znaci »šest umetnosti«, tj. šest slobodnih umetnosti, ali se češće prevodi kao »Šest klasičnih dela«. To su Yi, ili Knjiga promena, Shih, ili Knjiga oda (ili Pes-ništvo), Shu, ili Knjiga o istoriji, Li, ili Rituali ili Obredi, Yii-eh, ili Muzika (koja nije sačuvana kao posebno delo) i Ch’un CKiu, ili Prolećni i jesenji anali, istorijska hronika Konfucijeve države Lu, od 722. do 479. g. p. n. e., godine Konfucijeve smrti. Priroda ovih klasičnih dela jasna je iz njihovih naslova, s izuzetkom Knjige promena. Konfucijanci su ovo delo kasnije tumačili kao traktat o metafizici, ali je prvobitno bilo knjiga za predskazivanje.
U pogledu Konfucijeve veze sa Šest klasičnih dela, postoje dve tradicionalne naučne škole. Jedna tvrdi da je Konfucije bio autor svih ovih dela, a druga da je Konfucije bio pisac Prolećnih i jesenjih anala, komentator Knjige promena, reformator Rituala i Muzike i urednik Knjige o istoriji i Knjige oda.
Međutim, Konfucije, u stvari, nije bio ni autor, ni komentator, pa čak ni urednik nijednog od ovih klasičnih dela. Naravno, on je u izvesnim pogledima bio konzervativac koji je održavao tradiciju. Tako je u ritualima i muzici zaista pokušao da ispravi sva skretanja od tradicionalne prakse ili standarda, a Lun Yu ili Štivo daje primere takvih njegovih postupaka. No sudeći po onome što se o njemu veli u Štivu, Konfucije nije nikad nameravao da ma šta napiše za buduća pokolenja. Pisanje knjiga u privatnom, a ne u zvaničnom svojstvu još je bilo nepoznata praksa koja se razvila tek nakon Konfucijevog vremena. On je bio prvi kineski privatni učitelj, ali ne i prvi privatni pisac.
Šest klasičnih dela postojala su pre Konfucijevog doba i sačinjavala su kulturnu baštinu prošlosti. Tokom prvih vekova feudalizma, za vlade dinastije Ču, ona su bila osnova za vaspitavanje aristokrata. Međutim, kad je feudalizam počeo da se raspada, približno od sedmog veka pre naše ere, učitelji aristokrata ili čak i neke aristokrate — ljudi koji su izgubili svoje položaje i titule, ali su dobro poznavali klasična dela — počeli su da odlaze u narod. Kao što smo u prethodnom poglavlju videli, oni su zarađivali za život poučavajući ljude »Klasičnim delima« ili delajući kao vesti »pomoćnici«, dobro upućeni u rituale, prilikom sahrana, prinošenja žrtava, venčanja i drugih ceremonija. Ta vrsta ljudi bila je poznata kao ju ili »literati«.

Konfucije kao vaspitač

Konfucije je, međutim, bio nešto više od »literate« u uobičajenom značenju te reči. Tačno je da u Štivu vidimo da je, s jednog stanovišta, prikazan samo kao va¬spitač. On je želeo da njegovi učenici budu »zaokruženi ljudi« koji će biti korisni državi i društvu, te ih je poučavao raznim granama znanja, zasnovanim na raznim klasičnim delima. On je smatrao da je njegova osnovna funkcija učitelja da svojim učenicima tumači drevno kulturno na-slede. Zato je, po vlastitim recima, zabeleženim u Štivu, bio »prenosilac a ne začetnik« (Štivo, VII, 1). Ali to je samo jedna strana Konfucija, a postoji i druga. Ova se sastoji u tome što je Konfucije, prenoseći tradicionalne institucije i ideje, ovima davao tumačenja izvedena iz vlastitih moralnih koncepata. Primer je njegovo tumačenje starog običaja da nakon smrti roditelja sin valja da ga žali tri godine. Konfucije je to ovako prokomentarisao: »Dete ne može da napusti naručje svojih roditelja pre no što napuni tri godine. Zato se ljudi širom sveta pridržavaju trogodišnje žalosti« (Štivo, XVII, 21). Drugim recima, sin je potpuno zavisio od roditelja bar prve tri godine svoga života; stoga nakon njihove smrti valja da ih žali isto toliko kako bi izrazio svoju zahvalnost. Slično ovome, Konfucije je dajući pouku iz Klasičnih dela, ovima davao nova tumačenja. Tako je, govoreći o Knjizi pesništva, naglašavao njenu moralnu vrednost, govoreći: »U Knjizi pesništva ima tri stotine pesama. Ali njihova suština može se obuhvatiti jednom rečenicom: ‘Nemoj imati pokvarenih misli’« (Štivo, II, 2). Na ovaj način Konfucije je bio nešto više do puki prenosilac, jer je, prenoseći, začeo nešto novo.
Ovaj duh začinjanja kroz prenošenje produžili su sledbenici Konfucija, koji su, naporedo s predavanjem klasičnih tekstova iz pokolenja u pokolenje, napisali nebrojene komentare i tumačenja. Veliki deo onoga što je u potonja vremena postalo poznato pod imenom Trinaest klasičnih dela nastalo je na ovaj način u vidu komentara prvobitnih tekstova.
Ovo je Konfucija izdvojilo od običnih »literata« njegovog vremena i učinilo ga osnivačem jedne nove škole. Pošto su sledbenici te škole istovremeno bili učenjaci i stručnjaci za Šest klasičnih dela, škola je postala poznata kao Škola literata.

Ispravljanje imena

Pored novih tumačenja koja je Konfucije dao klasičnim delima, on je imao svoje ideje o pojedincu i društvu, Nebu i čoveku.
U odnosu na društvo, Konfucije je smatrao da je, da bi se imalo dobro uređeno društvo, najvažnije izvesti ono što je nazivao ispravljanjem imena. To će reći, stvari se u zbilji moraju uskladiti sa implikacijama koje im pridaju imena. Jednom je neki učenik zapitao šta bi prvo učinio kad bi bio vladar neke države, na šta Konfucije odgovori: »Stvar koja je najpre potrebna jeste ispravljanje imena« (Štivo, XIII, 3). Drugom prilikom jedan od vojvoda tog vremena upita Konfucija koje je ispravno načelo vladanja, na šta ovaj odgovori: »Neka vladar bude vladar, ministar — ministar, otac — otac, a sin — sin« (Štivo, XII, 11). Drugim recima, svako ime sadrži izve-sne implikacije koje čine suštinu vrste stvari na koju je to ime primenljivo. Takve stvari se stoga moraju slagati sa ovom idealnom suštinom. Suština vladara je ono što bi vladar idealno trebalo da bude ili ono što se na kineskom naziva »vladarski način«. Ako vladar postupa u skladu s ovim vladarskim načinom, on je onda zaista vladar u stvarnosti i po imenu. Tu postoji slaganje između imena i datosti. No ako tako ne postupa, on nije vladar, mada ga svi mogu takvim smatrati. Svako ime u društvenim odnosima podrazumeva izvesne odgovornosti i dužnosti. Vladar, ministar, otac i sin — sve su to imena takvih dru¬štvenih odnosa, a pojedinci koji ih nose moraju ispunjavati svoje odgovornosti i dužnosti u skladu s tim. To je implikacija Konfucijeve teorije ispravljanja imena.

Čovekoljublje i ispravnost

U pogledu vrlina pojedinca, Konfucije je naglašavao čovekoljublje i ispravnost, a naročito prvo. Ispravnost (yi) znači ono što u izvesnoj situaciji »treba« učiniti. To je kategorički imperativ. Svaki pojedinac u društvu mora činiti izvesne stvari koje treba činiti radi samih stvari, jer su to stvari koje je moralno ispravno činiti. Ako ih međutim, čini samo iz drugih ne-moralnih pobuda, tad, i ako čini ono što treba, njegov postupak više nije ispravan. Da upotrebimo jednu reč koju su Konfucije i potonji konfucijanci često nipodaštavali, on tada tako postupa radi »cara«. U konfucijanstvu su yi (ispravnost) i li (čar) dijametralno suprotni pojmovi. Sam Konfucije veli: »Viši čovek shvata yi; sitan čovek shvata Ih (Štivo, IV, 16). U tome počiva ono što su potonji konfucijanci nazivali »razlikom između yi i li«, razlika koju su smatrali prevashodnom u moralnom poučavanju.
Pojam yi je prilično formalan, ali pojam jen (čovekoljublje) mnogo je konkretniji. Formalna suština čovekovih dužnosti u društvu jeste njihova »potrebnost«, jer su sve te dužnosti ono što čovek treba da čini. Ali materijalna suština tih dužnosti jeste »ljubav prema drugima«, tj. jen ili čovekoljublje. Otac postupa u skladu s načinom na koji treba da postupa otac koji voli svoga sina; sin postupa u skladu s načinom na koji treba da postupa sin koji voli oca. Konfucije kaže: »Čovekoljublje se sastoji u ljubavi prema drugima« (Štivo, XII, 22). Čovek koji zaista voli druge je čovek kadar da obavlja svoje dužnosti u društvu. Zato u Štivu vidimo da Konfucije ponekad upotrebljava reč jen ne samo da označi neku posebnu vrstu vrline već da označi spoj svih vrlina, tako da izraz »čovek jen-a« postaje sinonim u svakom pogledu vrlog čoveka. U takvim kontekstima jen se može prevesti kao »savršena vrlina«.

Chung i Shu

U Štivu nalazimo sledeći stav: »Kad je Čung Kung upitao za značenje reči jen, učitelj reče: .. ne čini drugima što sebi ne želiš . ..« (XII, 2)._I opet, u Štivu je za-beleženo da je Konfucije kazao: »Čovek jen-a jeste onaj koji želeći da sebe održi, održava druge, i želeći da razvija sebe — razvija druge. Biti kadar izvući iz svog ja paralelu za ponašanje prema drugima, to se može nazvati načinom upražnjavanja jen-a« (VI, 28).
Tako se upražnjavanje/en-a sastoji u obziru prema drugima. »Želeći da sebe održi, čovek održava druge; želeći da razvije sebe, razvija druge.« Drugim recima: »Čini drugima ono Što sebi želiš«. To je pozitivna strana upražnjavanja, koju je Konfucije nazvao chung, ili »savesnost prema drugima«. A negativni vid, koji je Konfucije nazivao shu, ili »altruizam«, jeste: »Ne čini drugima što sebi ne želiš«. Praksa kao celina naziva se načelo chung i shu, tj. »način upražnjavanja jen-a«.
Ovo načelo je izvesnim kasnijim konfucijancima bilo poznato kao »načelo primenjivanja aršina«. Što će reći, to je načelo po kome čovek koristi sebe kao merilo za regulisanje vlastitog ponašanja. U Velikom znanju, (ili Ta Hsiieh) koje predstavlja poglavlje Knjige obreda, (Li Chi), zbirke rasprava što su je napisali konfucijanci u trećem i drugom veku pre naše ere, kaže se; »Ne kori¬sti ono što ne voliš kod svojih starešina, zapošljavajući svoje potčinjene. Ne koristi ono što ne voliš kod svojih potčinjenih u službi svojim starešinama. Ne koristi ono što ne voliš kod onih koji su napred da bi pretekao one koji su pozadi. Ne koristi ono što ne voliš kod onih koji su pozadi da bi sledio one koji su napred. Ne koristi prema le-vici ono što ne voliš kod desnice. Ne koristi prema desnici ono što ne voliš kod levice. To se zove načelo primenjivanja aršina.«
U Doktrini sredine, Chung Yung, koja čini drugo poglavlje Knjige obreda, a pripisuje se Cu-suu (Tzu-ssu), Konfucijevom unuku, kaže se: %Chuang i shu nisu daleko od Puta. Što ne voliš da se tebi čini, ne čini drugima … Služi oca svojega kao što bi od svog sina tražio da tebi služi. . . Služi svog vladara kao što bi od svojih potčinjenih tražio da tebi služe. . . Služi svojeg starijeg brata kao što bi od svog mlađeg brata tražio da tebi služi… Postavi primer, ponašajući se prema prijateljima kao što bi tražio da se oni ponašaju prema tebi. . .«
Primer dat u Velikom znanju naglašava negativan vid načela chung i shu; primer u Doktrini sredine naglašava njegov pozitivan vid. U svakom slučaju, »aršin« za određivanje ponašanja jeste u čovekovom ja, a ne u drugim stvarima.
Načelo chung i shu istovremeno je načelo jen-a, te upražnjavanje načela chung i shu znači upražnjavanje jen-a. A to upražnjavanje vodi izvršavanju čovekovih odgovornosti i dužnosti u društvu, što čini svojstvo ispravnosti, ili yi. Stoga načelo chung i shu postaje alfa i omega čove-kovog moralnog života. U Štivu nalazimo sledeći stav: »Učitelj reče: ‘Šene (Shen) /ime Ceng Cua — Tseng Tzu jednog od njegovih učenika/, sva moja učenja povezuje — jedno načelo’.’Sasvim tačno’, odgovori Ceng Cu. Kad je učitelj izašao iz odaje, učenici upitaše: ‘Šta je time mislio?’ Ceng Cu odgovori: ‘Učenje našeg učitelja sastoji se u načelu chung i shu i to je sve’« (IV, 5).
Svako u sebi ima »aršin« ponašanja i može ga upo-trebiti u svakom trenutku. Ova metoda upražnjavanja )en-a tako je jednostavna, da je Konfucije rekao: »Da li je jen zaista udaljen? Žudim za j’en-om i, gle! jen mi je na domaku ruke!« (Štivo, VII, 29).

Spoznaja Ming-a

Iz ideje ispravnosti kunfucijanci su izveli ideju »de-lanja ni zbog čega«. Čovek čini ono što treba da čini naprosto jer je to moralno ispravno činiti, a ne iz nekih pobuda izvan ove moralne prinude. U Štivu nam se kaže da je izvesni pustinjak ismevao Konfucija kao »čoveka koji zna da ne može uspeti, a ipak neprestano pokušava« (XIV, 41). Takođe čitamo da je jedan Konfucijev učenik rekao drugom pustinjaku: »Razlog zašto viši čovek pokušava da uđe u politiku jeste što smatra da je to ispravno, čak i ako je potpuno svestan da njegovo načelo ne može prevladati« (XVIII, 7).
Kao što ćemo videti, taoisti su izlagali teoriju »ne-delanja«, dok su konfucijanci zastupali teoriju »delanja ni zbog čega«. Po konfucijanstvu, čovek ne može da ništa ne čini, jer za svakog čoveka postoji nešto što treba da čini. Pri svem tom, ono što čini je »ni zbog čega«, jer vrednost činjenja onog što treba da čini počiva u samom delanju, a ne u spoljašnjem rezultatu.
Život samog Konfucija je svakako dobar primer ovog učenja. Živeći u razdoblju velikog društvenog i političkog nereda, on je sve učinio da reformiše svet. Putovao je svukuda i poput Sokrata govorio svima. Mada su njegovi napori bili uzaludni, nikad nije bio razočaran. Znao je da ne može uspeti, ali je i dalje pokušavao.
O samom sebi Konfucije je kazao: »Ako moja načela prevladaju u svetu, to je Ming. Ako padnu na tlo, to je takođe Ming« (Štivo, XIV, 38). On je pokušavao koliko je mogao, ali je ishod prepuštao Ming-u. Ming se često prevodi kao Usud, Sudbina ili Zapovest. Za Konfucija je značio Zapovest ili Volju Neba; drugim recima, shvatan je kao svrhovita sila. U poznijem konfucijanstvu, međutim, Ming jednostavno znači ukupnost postojećih uslova i sila celog svemira. Za spoljašnji uspeh naše de-latnosti uvek je potrebna saradnja tih uslova. Ali ta saradnja je potpuno izvan naše kontrole. Otuda je za nas naj-bolje da jednostavno pokušamo da izvršimo ono što znamo da treba da izvršimo, ne hajući da li ćemo pri tom uspeti ili omašiti. Delati na taj način znači »spoznati Ming«. Spoznaja Ming-a je važan preduslov da bi se bilo viši čovek, u konfucijanskom značenju tog pojma, te Konfucije veli: »Onaj ko nije spoznao Ming, ne može biti viši čovek« (Štivo, XX, 2).
Otud spoznati Ming znači priznati neminovnost sveta kako postoji i tako zanemariti spoljašnji uspeh ili neuspeh. Ako možemo da delamo na taj način, mi, u izvesnom smislu, nikad nećemo omanuti. Jer ako obavljamo svoju dužnost, ta dužnost je samim našim činom moralno obavljena, bez obzira na spoljašnji uspeh ili neuspeh našeg delanja.
Posledica toga je da ćemo uvek biti oslobođeni zebnje u pogledu uspeha ili straha od neuspeha, te ćemo biti srećni. Zato je Konfucije rekao: »Mudri su slobodni od sumnji; vrli od zebnje; hrabri od straha« (Štivo, IX, 28). Ili opet: »Viši čovek je uvek srećan; sitan čovek — tužan« (VII, 36).

Konfucijev duhovni razvoj

U taoističkom delu Chuang-tzu vidimo da su taoisti često ismevali Konfucija kao čoveka koji se ograničio na moral čovekoljublja i ispravnosti, te je svestan samo moralnih, a ne nadmoralnih vrednosti. Površno gledano, bili su u pravu, ali su, u stvari, grešili. Tako je, govoreći o svom duhovnom razvoju, Konfucije rekao: »U petnaestoj godini žarko sam želeo znanje. U tridesetoj sam mogao da stojim. U četrdesetoj nisam imao sumnji. U pedesetoj sam spoznao Zapovest Neba. U šezdesetoj sam već slušao /tu Zapovest/. U sedamdesetoj sam mogao -da sledim želje svoga duha ne prekoračujući granice /onog što je ispravno/« {Štivo, II, 4.)
»Znanje« koje Konfucije ovde ima na umu nije ono što bismo mi nazvali znanjem. U Štivu Konfucije kaže: »Želi Tao« (VII, 6). I opet: »Čuti Tao ujutru i onda umreti uveče, to bi bilo sasvim u redu« (IV, 9). Ovde Tao znači Put ili Istina. Taj je Tao Konfucije u petnaestoj godini žarko želeo da nauči. Ono što sad nazivamo znanjem, znači povećavanje našeg znanja, no Tao je ono čime možemo uzdići svoj duh.
Konfucije je, takođe, kazao: »Neka vam uporište budu li (rituali, ceremonije, dolično ponašanje)« {Štivo, VIII, 8). I opet je govorio: »Ne znati li, znači nemati sredstva da se stoji« (XX, 3). Tako, kad Konfucije kaže da je u tridesetoj godini mogao da »stoji«, on time misli da je tada shvatio li, te je mogao da upražnjava dolično ponašanje.
Njegova tvrdnja da u četrdesetoj nije imao sumnji znači da je tada postao mudrac. Jer, kao što je ranije navedeno: »Mudri su slobodni od sumnji«.
Do tog razdoblja svoga života Konfucije je možda bio svestan samo moralnih vrednosti. Ali sa pedeset i šezdeset godina on je spoznao Zapovest Neba i pokoravao joj se. Drugim recima, tada je bio svestan i nadmoralnih vrednosti. U ovom pogledu, Konfucije je poput Sokrata. Sokrat je mislio da ga je božanska zapovest odredila da probudi Grke, a Konfucije je posedovao sličnu svest o božanskom poslanju. Na primer, kad mu je u mestu zvanom K’uang zapretilo fizičko nasilje, on reče: »Da je Nebo želelo da pusti da civilizacija izumre, potonjim pokolenjima (poput mene) ne bi bilo dozvoljeno da u njoj učestvuju. Ali pošto Nebo nije poželelo da pusti civilizaciju da izumre, šta mi ljudi iz K’uanga mogu učiniti?« {Štivo, IX, 5). Jedan od njegovih savremenika takode je rekao: »Svet je dugo bio bez reda. Ali sada će Nebo upotrebiti učitelja kao zvono za buđenje« {Štivo, III, 24). Tako je Konfucije, čineći ono što je činio, bio ubeden da sledi Zapovest Neba i da ga Nebo podržava; bio je svestan vrednosti koje su više od moralnih.
Međutim, nadmoralna vrednost koju je iskusio Konfucije nije, kao što ćemo videti, bila sasvim istovetna sa onom koju su iskusili taoisti. Jer ovi su potpuno napustili ideju o inteligentnom i svrhovitom Nebu, pa su umesto toga težili mističnom spajanju sa neizdiferenciranom celinom. Nadmoralna vrednost koju su oni spoznali i iskusili bila je stoga u većoj meri oslobođena običnih koncepata ljudskih odnosa.
Kao što je gore rečeno, Konfucije je u sedamdesetoj godini dozvoljavao svome duhu da sledi sve što želi, a ipak je sve što je činio samo od sebe bilo prirodno ispravno. Njegovim postupcima više nije bio potreban svesni vodič. On je delao bez napora. To predstavlja poslednji stupanj u razvoju mudraca.

Konfucijevo mesto u istoriji Kine



Konfucije je na Zapadu verovatno poznatiji od ma kog drugog Kineza. Međutim u samoj Kini, mada je uvek bio slavan, njegovo mesto u istoriji znatno se menjalo iz jednog razdoblja u drugo. Govoreći sa istorijskog stanovišta, on je prvenstveno bio učitelj, to jest samo jedan od mnogih učitelja. Ali nakon njegove smrti, postepeno su počeli da ga smatraju Učiteljem koji nadmaša sve ostale. A u drugom veku pre naše ere bio je još više uzdignut. Prema mnogim konfucijancima tog razdoblja, Konfucija je, u stvari, odredilo Nebo da počne novu dinastiju koja bi sledila dinastiji Ču. Mada u stvarnosti nije po-sedovao krunu ili vlast, on je, idealno govoreći, postao kralj koji je vladao celim carstvom. Ti konfucijanci bi rekli da se objašnjenje kako je došlo do ove prividne protivrečnosti može naći proučavanjem ezoteričnih značenja koja navodno sadrže Prolećni i jesenji anali. Oni su pretpostavljali da ovi nisu hronika Konfucijeve domovine (kao što su zapravo bili), već značajno političko delo koje je Konfucije napisao da bi izrazio svoje etičke i političke ideje. Potom, u prvom veku pre naše ere, Konfucija su počeli da smatraju čak nečim višim od kralja. Po mnogim ljudima toga doba, on je bio živi bog među ljudima — božansko biće koje je znalo da će nakon njegovog vremena jednog dana doći dinastija Han (206. g. p. n. e. — 220) i koje je, stoga, u Prolećnim i jesenjim analima izložilo jedan politički ideal koji će biti dovoljno potpun da ga ljudi iz doma Han ostvare. Ova apoteoza bila je vrhunac Konfucijeve slave, a konfucijanstvo se sredinom vladavine dinastije Han moglo opravdano nazvati religijom.
Razdoblje glorifikacije, međutim, nije naročito dugo trajalo. Već počev od prvog veka naše ere, konfucijanci jednog racionalističkijeg tipa počinju da zadobija-ju prevlast. Stoga u poznijim razdobljima Konfucije više nije smatran božanskim bićem, mada je njegov položaj najvećeg Učitelja ostao visok. Istina, pred sam kraj devetnaestog veka došlo je do kratkovečnog oživljavanja teorija da je Konfucije bio božanski određen da bude kralj. Međutim, ubrzo potom, sa stvaranjem kineske republike, njegov ugled je opadao, dok ga nisu sveli na manje od Najvećeg Učitelja, a danas bi većina Kineza kazala da je on bio prvenstveno učitelj, i nepobitno veliki učitelj, ali daleko od toga da bude jedini.
Međutim, već u svoje vreme Konfucije je bio priznat kao čovek veoma širokog znanja. Na primer, jedan od njegovih savremenika je rekao: »Vaistinu je velik Učitelj K’ung! Njegovo je znanje tako široko da se on ne može nazivati samo jednim imenom« (Štivo, IX, 2). Iz ranije navedenih citata možemo videti da je Konfucije sebe smatrao naslednikom i nastavljačem drevne civilizacije, a da su ga takvim smatrali i neki njegovi savremenici. Svojim delom začinjanja prenošenjem, on je učinio da njegova škola iznova protumači civilizaciju doba koje mu je prethodilo. On je podržavao ono što je smatrao najboljim u starini i stvorio je moćnu tradiciju koja je poštovana sve do sasvim nedavnih godina kada se Kina, kao u vreme samog Konfucija, ponovo suočila sa ogromnim ekonomskim i društvenim promenama. Povrh toga, on je bio prvi kineski učitelj. Stoga, mada je istorijski govoreći bio sa¬mo jedan od učitelja, možda nije nerazumno što je u kasnijim razdobljima smatran najvećim Učiteljem.

(Fung Ju-Lan)

Ka filozofiji

This entry was posted in Kineska filozofija and tagged , , , ,

Tagovi:
Autor 18.10.2011. u 14:43

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija