Latinka Perović: Otac i sin

tačno.net
Autor 2.5.2015. u 11:51

Izdvajamo

  • Kritička misao usamljuje. Dekart nema senke, pisao je. Zaćutao je i nije prestao da misli. Bio je jedan od najnapadanijih srpskih intelektualaca na prelazu iz 20. u 21. vek. Znači, nije on bio neshvaćen, već je bio neprihvaćen. Nema još nagoveštaja da se to može brzo promeniti, da se uopšte može promeniti. Zato danas, kada palanka trijumfuje, sećanje na Radomira Konstantinovića je ravno nepristajanju na gubitak nade.

Povezani članci

Radomir Konstantinović je u knjizi „Dekartova smrt“ samo preslikao svog oca, Mihaila Konstantinovića. Čuvao je ravnotežu. Ostajao je, dakle, dostojanstven. I to je bio on, u tom dostojanstvu kao očuvanju ravnoteže, on koji pokušava da odoli padu, na jednu ili drugu stranu. Radomir Konstantinović nije bio pravnik i nikada mi nije govorio o naučnim rezultatima svoga oca, obligacijama, porodičnom pravu, kodifikatorskom radu. Ali, jeste o njegovom životu u kome su ličnost i delo bili neodvojivi. On je želeo da bude očev dvojnik i uspeo je da to bude. Često zastanem pred rečima u „Dekartovoj smrti“: Na meni je ostalo da raskućim kuću moga oca. Posle mene nema nikog. Šta nestaje? Porodica, jedna kulturna ili i jedno i drugo. Jer, Konstantinovići su pripadali, stvarali, ali i živeli kulturu koja je bila mimo, nasuprot i protiv kulture palanke.

Iako će najpopularnija knjiga Radomira Konstantinovića „Filozofija palanke“ ostati hermetična knjiga sve dok se ne bude čitala u sazvučju sa srpskom realističnom prozom, sa srpskim pesništvom o kojem je Konstantinović napisao osam tomova knjige „Biće i jezik“, sa trideset godina pre nje objavljenom „Hronikom palanačkog groblja“ Isidore Sekulić. Zato ću ovaj ogled o Mihailu i Radomiru Konstantinoviću završiti Isidorinim opisom o tome šta znači živeti tu kulturu protiv palanke. To mi se čini i kao način odbrane Radomira Konstantinovića kako od onih koji ga poriču tako i od onih koji bi da od njega stvore mit kome se on tako snažno opirao delom i životom.

Palanka je, kaže Isidora Sekulić, što bi se današnjim jezikom reklo, večiti agresor. Bez koncentracije u sebi. Palanka živi od danas do sutra, od samih „novih događaja“. Od činjenica jedne jedine stvarnosti. Novine palanačke, to je naštampana opšta poznatost. Palankama je potreban tuđ život da se osnaže, da se produže, bezmalo je reći, da se probude. Palanka je zapravo tamo gde nema samoće, nema stajanja pred ogledalom zbog savesti, nema koncentracije, nema svog života, svoje odgovornosti i to se onda nasleđuje kroz krv i kroz običaje.

Radomir Konstantinović je, kao i njegov otac, uvek stajao pred tim ogledalom. A da bi pred njim izdržao uvek je računao sa usamljenošću. Kritička misao usamljuje. Dekart nema senke, pisao je. Zaćutao je i nije prestao da misli. Bio je jedan od najnapadanijih srpskih intelektualaca na prelazu iz 20. u 21. vek. Znači, nije on bio neshvaćen, već je bio neprihvaćen. Nema još nagoveštaja da se to može brzo promeniti, da se uopšte može promeniti. Zato danas, kada palanka trijumfuje, sećanje na Radomira Konstantinovića je ravno nepristajanju na gubitak nade.

Deo izlaganja na tribini „Duh palanke“ održanoj u Skupštini AP Vojvodine, 26.10.2012.

 

tačno.net
Autor 2.5.2015. u 11:51

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija