Lepi maniri u doba WikiLeaksa

Autor 22.1.2011. u 08:54

Lepi maniri u doba WikiLeaksa

U jednoj diplomatskoj depeši objavljenoj na WikiLeaksu, Putin i Medvedev se porede sa Betmenom i Robinom. To je korisna analogija: nije li Džulijan Asanž, organizator WikiLeaksa, otelotvorenje Džokera iz ”Mračnog viteza” Kristofera Nolana? U tom filmu, okružni tužilac Harvi Dent, opsesivni osvetnik, koji je i sam korumpirani ubica, strada od Betmenove ruke. Betmen i njegov prijatelj, direktor policije Gordon, shvataju da će moral u gradu popustiti ako se Dentova ubistva obelodane, pa tako sklapaju pakt da zaštite njegov ugled i za ubistva okrivljuju Betmena. Naravoučenije filma jeste da su laži neophodne za očuvanje javnog morala: samo nas laž može spasiti. Nije ni čudo da je jedina figura istine u celom filmu upravo Džoker, najveći zločinac. On im daje do znanja da će njegovi napadi na Gotam prestati onda kad Betmen skine masku i otkrije svoj identitet. Da bi to sprečio i zaštitio Betmena, Dent govori novinarima da je on Betmen – što je isto laž. Kako bi uhvatio Džokera, Gordon mora da inscenira svoju smrt – još jedna laž.

Džoker želi da otkrije istinu ispod maske, ubeđen da će time uništiti društveni poredak. Kako bismo ga nazvali? Terorista? ”Mračni vitez” je u suštini nova verzija klasičnih vesterna ”Tvrđava Apača” i ”Čovek koji je ubio Liberti Valansa”, koji pokazuju da se laž, da bi se Divlji zapad civilizovao, mora podići na nivo istine: drugim rečima, civilizacija se mora temeljiti na laži. Ovaj film je doživeo ogroman uspeh. Postavlja se pitanje odakle baš u ovom trenutku ova obnovljena potreba za lažima koje štite društveni sistem.

Ideja o “neophodnoj laži”

Pogledajmo, takođe, novi talas interesovanja za Lea Štrausa: onaj aspekt njegove političke misli koji je danas toliko relevantan vezan je za njegovo elitističko poimanje demokratije, za ideju o “neophodnoj laži”. Elite treba da vladaju, svesne pravog stanja stvari (materijalistička logika moći), i da serviraju ljudima bajke kako bi ovi zadovoljno živeli u blaženom neznanju. Za Štrausa, Sokrat jeste bio kriv: filozofija jeste pretnja čovečanstvu. Preispitivanje bogova i etosa jednog grada podriva lojalnost građana, a samim tim i osnovu normalnog društvenog života. Ali filozofija je istovremeno i najviša i najvrednija ljudska delatnost. Predloženo je rešenje da filozofi svoja učenja drže u tajnosti, što su i uradili, i da ih prenose samo pisanjem “između redova”. Istinska, skrivena poruka “slavne tradicije” filozofije od Platona do Hobsa i Loka jeste da bogovi ne postoje, da je moral samo predrasuda i da se društvo ne temelji na prirodi.

Do sada je priča o WikiLeaksu predstavljana kao borba između WikiLeaksa i američke imperije: da li objavljivanje poverljivih državnih dokumenata predstavlja čin podrške slobodi informacija, prava ljudi da znaju podatke, ili je to teroristički čin i pretnja stabilnosti međunarodnih odnosa? Ali šta ako ovo nije pravo pitanje? Šta ako se ključna ideološka i politička borba vodi unutar redova samog WikiLeaksa: između radikalnog čina objavljivanja državnih tajni i načina na koji je taj čin upisan u hegemonijsku ideološko-političku sferu od strane, između ostalih, samog WikiLeaksa?

Ovo upisivanje se ne odnosi u prvom redu na “korporativni pakt”, tj. na savez koji je WikiLeaks sklopio sa pet velikih novina, dajući im ekskluzivno pravo da selektivno objavljuju dokumenta. Mnogo je važniji zaverenički stav WikiLeaksa: “dobre” tajne grupe koja napada “lošu”, oličenu u Stejt departmentu. Prema ovom stanovištu, neprijatelji su američki diplomati, koji sakrivaju istinu, manipulišu javnošću i ponižavaju svoje saveznike iz sebičnog interesa. “Vlast” je u rukama negativaca na vrhu, i ne doživljava se kao nešto što prožima čitavo društvo, određujući kako ćemo raditi, misliti i trošiti. Sâm WikiLeaks je iskusio ovu disperziju vlasti kada su se Mastercard, Visa, PayPal i Bank of America ujedinili sa državom u sabotaži te organizacije. Cena koja se plaća za konspirativno držanje jeste to što ćeš biti tretiran prema konspirativnoj logici. (Zato se ne treba čuditi teorijama o tome ko “zaista” upravlja WikiLeaksom – CIA?)

“Pravo građana da znaju”

Konspirativnom delovanju pridružuje se njegov formalni antipod, liberalna aproprijacija WikiLeaksa kao još jednog poglavlja u slavnoj istoriji borbe za “slobodan protok informacija” i “pravo građana da znaju”. Ovakvo shvatanje WikiLeaksa svodi tu organizaciju na nivo radikalnog “istraživačkog novinarstva”. Tu nas već samo jedan korak deli od ideologije holivudskih blokbastera poput ”Svih predsednikovih ljudi” i ”Dosijea Pelikan”, gde par običnih ljudi otkriva skandal koji seže do predsednika, i primorava ga da podnese ostavku. Korupcija doseže do samog vrha, ali ideologija ovakvih ostvarenja sadržana je u njihovoj konačnoj pozitivnoj poruci: kako je ova naša zemlja divna, kada par običnih ljudi, kao što smo ti i ja, može da sruši predsednika, najmoćnijeg čoveka na planeti.

Krajnja demonstracija moći vladajuće ideologije jeste dozvoljavanje tobožnje snažne kritike. Danas nam ne nedostaje antikapitalizma. Preplavljeni smo kritikama kapitalističkih strahota: knjige, istraživačko novinarstvo i TV dokumentarci razotkrivaju kompanije koje bezobzirno zagađuju okolinu, korumpirane bankare koji i dalje uzimaju debele bonuse dok se njihove banke spasavaju državnim novcem, fabrike gde deca rade kao robovi itd. Međutim, ima tu jedna kvaka: u ovim kritikama se ne preispituje demokratsko-liberalni okvir borbe protiv tih zloupotreba. Cilj (eksplicitan ili nagovešten) je demokratizacija kapitalizma, proširenje demokratske kontrole ekonomije putem medijskog pritiska, parlamentarnih svedočenja, strožih zakona, poštenih policijskih istraga itd. Ali institucionalna postavka (buržoasko) demokratske države ne dovodi se u pitanje. Ona ostaje nedodirljiva čak i u najradikalnijim oblicima “etičkog antikapitalizma” (Porto Alegre forum, pokret u Sijetlu i tome slično).

WikiLeaks se ne može posmatrati na isti način. Od samog početka, u ovoj organizaciji je bilo nečeg što ide dalje od liberalnih koncepcija slobodnog protoka informacija. To ne treba tražiti u njihovom materijalu. Jedino što iznenađuje u otkrićima WikiLeaksa jeste da nije bilo nikakvih iznenađenja. Zar nismo videli upravo ono što smo očekivali? Pravo uznemirenje bilo je na pojavnom nivou: više se ne možemo pretvarati da ne znamo to što svi znaju da znamo. Ovo je paradoks javnog prostora: čak i kada svi znaju neku neprijatnu činjenicu, njeno javno izgovaranje sve menja. Jedna od prvih odluka boljševičke vlade 1918. godine bila je da se objave celokupni spisi carističke tajne diplomatije, svi tajni ugovori, tajne odredbe javnih ugovora itd. I tu je na meti bilo funkcionisanje državnih aparata vlasti.

WikiLeaks je pretnja za formalno funkcionisanje vlasti. Ovde prave mete nisu bili prljavi poslovi i pojedinci koji ih obavljaju; drugim rečima, ne toliko oni na vlasti, koliko sama vlast, njena struktura. Ne treba zaboraviti da vlast ne čine samo institucije i njihova pravila, već i legitimni (“normalni”) načini njihove kontrole (nezavisni mediji, nevladine organizacije itd.) – po rečima indijskog profesora Saroja Girija, WikiLeaks je “ugrozio vlast, ugrozivši redovne kanale ugrožavanja vlasti i otkrivanja istine”. Cilj WikiLeaksa nije bilo to da se vlastodršci postide, već da se mi sami mobilišemo i uspostavimo drugačiju vrstu vlasti, koja će prevazići ograničenja predstavničke demokratije.

Uljudnost i takt

Međutim, pogrešna je pretpostavka da će nas otkrivanje svega što je sakrivano osloboditi. Ta premisa je pogrešna. Istina zaista oslobađa, ali ne ova istina. Naravno da se ne može verovati fasadi, zvaničnoj dokumentaciji, ali istinu nećemo pronaći ni u tračevima koji se šire iza fasade. Izgled, javna predstava, nikad nije čisto licemerje. E. L. Doktorov je jednom primetio da je izgled sve što imamo, i da treba o njemu voditi računa. Često nam se govori kako privatnost nestaje, kako su najintimnije tajne otvorene za javno preispitivanje. Ali realnost je upravo obrnuta: nestaje upravo javni prostor, i njegov dignitet. U svakodnevnom životu, često nailazimo na situacije kada je jedini ispravan postupak da ne kažemo sve. U filmu ”Baisers volés”, Delphine Seyrig objašnjava svom mladom ljubavniku razliku između uljudnosti i takta: “Zamisli da slučajno uđeš u kupatilo gde neka žena stoji gola pod tušem. Uljudnost nalaže da brzo zatvoriš vrata i kažeš ‘Izvinite, gospođo’, ali ako imaš takta, zatvorićeš vrata i reći ‘Izvinite, gospodine.’” Samo u drugom slučaju, pretvarajući se da niste videli ni toliko da razaznate pol osobe pod tušem, pokazujete da imate takta.

Odličan primer takta u politici je tajni sastanak Alvara Kunjala, vođe portugalske Komunističke partije, i Ernesta Mela Antunesa, prodemokratskog pripadnika vojne grupacije odgovorne za puč kojim je 1974. svrgnut Salazarov režim. Situacija je bila izuzetno napeta: s jedne strane, Komunistička partija je bila spremna da pokrene pravu socijalističku revoluciju, da preuzme fabrike i zemlju (oružje je već bilo podeljeno ljudima); s druge strane, konzervativci i liberali su bili spremni da zaustave revoluciju svim sredstvima, uključujući i vojnu intervenciju. Antunes i Kunjal su postigli dogovor, a da to nisu priznali: nisu se sporazumeli – na prvi pogled, reklo bi se da su se samo sporili – ali su sa sastanka otišli uvereni da komunisti neće otpočeti revoluciju, i da će tako dozvoliti razvitak “normalne” demokratske države, a da antisocijalistička vojska neće zabraniti Komunističku partiju, već da će je prihvatiti kao jednog od ključnih aktera demokratskog procesa. Može se reći da je ovaj diskretni sastanak sprečio građanski rat u Portugalu. A učesnici su zadržali diskreciju čak i u sećanjima. Kada ga je jedan moj prijatelj, novinar, pitao za taj sastanak, Kunjal je rekao da može da potvrdi da je sastanak održan samo ako Antunes to ne demantuje – ako Antunes kaže da ga nije bilo, onda ga nije bilo. Što se Antunesa tiče, pažljivo je saslušao mog prijatelja, koji mu je preneo šta je Kunjal rekao. Tako je, ne poričući sastanak, poštujući Kunjalov uslov, implicitno potvrdio da se sastanak odigrao. Tako se u politici drže gospoda na levici.

Iz onoga koliko se danas mogu rekonstruisati događaji, čini se da je i srećan ishod kubanske krize rezultat takta, uljudnih rituala tobožnjeg neznanja. Kenedijeva genijalnost se ogleda u tome što se pretvarao da pismo nije stiglo, a strategija je uspela samo zato što je pošiljalac (Hruščov) rešio da na to pristane. Hruščov je 26. oktobra poslao pismo Kenediju, u kojem je potvrdio ponudu koju je ranije slao preko emisara: Sovjetski Savez će povući rakete sa Kube, ako se Amerika obaveže da tu zemlju neće napasti. Međutim, sutradan, pre nego što je američki odgovor stigao, od Hruščova je došlo drugo, oštrije pismo, sa novim uslovima. Istog dana, u 8.05 uveče, Hruščov je dobio Kenedijev odgovor. Pristao je na Hruščovljev predlog od 26. oktobra, pretvarajući se da pismo od 27. oktobra nije ni postojalo. Dvadeset osmog oktobra, Kenedi je dobio treće pismo od Hruščova, u kojem je dogovor potvrđen. U takvim trenucima, kada je sve pod znakom pitanja, pitanja poput izgleda, uljudnosti i svesti da “čovek igra igru”, važnija su nego ikada.

Stid je oružje

Međutim, to je samo jedna – varljiva – strana priče. Postoje oni trenuci – trenuci krize hegemonijskog diskursa – kada treba rizikovati i isprovocirati raspršivanje izgleda. Takav trenutak je opisao mladi Marks 1843. godine. U “Kritici Hegelove filozofije prava” on prepoznaje propadanje nemačkog ancien régimea tokom 1830-ih i 1840-ih kao farsično ponavljanje tragične propasti francuskog ancien régimea. Francuski režim je bio tragičan “sve dok je verovao i morao da veruje u sopstveno opravdanje”. Nemački režim “samo umišlja da veruje u sebe i zahteva od sveta da veruje u to isto. Kada bi verovao u svoju suštinu, da li bi… tražio utočište u licemerju i sofizmu? Savremeni ancien régime je samo pajac u svetskom poretku čiji su pravi heroji mrtvi.” U takvoj situaciji, stid je oružje: “Pravi pritisak se mora ojačati dodavanjem svesti o pritisku, sramota se mora učiniti još sramnijom tako što će se objaviti.”

To je upravo naša današnja situacija: imamo posla sa besramnim cinizmom na globalnom nivou, čiji agenti samo zamišljaju da veruju u svoje ideje o demokratiji, ljudskim pravima i tako dalje. Delovanjem poput ovog WikiLeaksovog, sramota – naša sramota jer tolerišemo takvu vlast – čini se još sramnijom time što se objavljuje. Kada Amerika interveniše u Iraku da uvede sekularnu demokratiju, a rezultat bude jačanje verskog fundamentalizma i jačanje Irana, to nije tragična greška iskrenog agenta, to je primer ciničnog prevaranta, pobeđenog u sopstvenoj igri.

(Preveo: Ivica Pavlović; tekst je izvorno objavljen u “London Review of Books” a preuzet sa sajta www.pescanik.net)

Autor 22.1.2011. u 08:54

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija