ENG
Letnja lektira
Autor/ica 👤Jasmina Stojanović
Povezani članci
Foto: Carl Vilhelm Holsøe
Moja ćerka je za letnji raspust dobila lektiru. Prva lektira u njenom životu.
Mama, zašto moramo da čitamo? – pita me moja osmogodišnja ćerka. – Pa zato jer je knjiga izvor mudrosti, odgovorih na prvu loptu. Potom – nastavih pedagoški – knjiga je najbolji čovekov prijatelj. Iz knjiga možeš mnogo toga da saznaš – nastavila sam da nabrajam razloge.
Ali mama – doskoči mi moja osmogodišnja ćerka – zar nije pas najbolji čovekov prijatelj? Dobro jeste – odgovaram s neskrivenim osećajem klimave autoritarne nadmoći – ali pas je pas, a knjiga je knjiga.
Ali mama – uporno nastavlja moja osmogodišnja ćerka – zašto kada ti nešto treba, to nešto tražiš na internetu? Zar ne saznaješ od interneta? Zar nije internet izvor tvoje mudrosti?
Pa nije isto – nastavljam – iako deluje isto. Knjiga je knjiga, internet je internet. Sa internetom ne možeš u krevet, internet ne možeš da prelistavaš, internet ne može sa tobom u čekaonice, u prevoz, na plažu da ti pravi društvo, internet ne može… Nastavljam da nabrajam, ali shvatam da mi je odbrana tanka i šuplja. Ne drži vodu.
Ali mama! – pokušala je moja ćerka još jednom, ali ovaj put sam je prekinula pre nego što je nastavila da dalje subverzivno atakuje na moj poljuljani arsenal smislenih odgovora.
– Moraš! – uzviknula sam. – I tačka! Bez pogovora!
Rasprava je okončana. Jedan nula za mene. Na penale. Trijumfalno sam odmarširala nazad u kuhinju, moja ćerka povijena repa u svoju sobu.
Gledam je kako sedi za svojim pisaćim stolom. Čita Andersenove bajke. Vidim da ne uživa. Zna da mora. I više ne postavlja pitanja. Ni sebi ni meni.
Počinje da me grize savest. Šetam se unezvereno od kuhinje do dnevne sobe preko trpezarije pa ponovo do ćerkine sobe. Uspela sam – razmišljam u sebi – naterala je jesam, ali nisam joj dala nijedan smisleni odgovor. Pa dobro – progovora moj alterego – neka se nauči da ima obaveze. Mora da zna šta se mora.
Hm, hm – razmišljam nešto – mora da se baci đubre, mora da se ide na posao, mora da se plate računi. Ali književnost se ne mora – prosikta ona buntovna i iskonska ja i natera me da se trčećim korakom uputim ka ćerkinoj sobi.
Zadihano stajem pred nju. Ona me gleda zbunjeno. Vidiš dušo – krećem u svoj monolog – ipak si ti u pravu. Znaš, i mama greši. Književnost se ne mora, kao što se ne moraju ni Mona Liza, ni Šopen, ni Bitlsi. Oni se vole. Zato što su lepi. Zato što u nama bude životnu energiju. Zato što nam je toplo oko srca dok ih gledamo ili slušamo. Isto je i sa knjigama. Knjige su umetnost. Lepota. Lepota se ne mora. Ona je tu za svakoga. Uživaj u svakoj rečenici. U muzici reči. U njihovim slikama i tonovima. Videćeš kako je onda sve lakše i lepše!
Ne znam da li me je moja osmogodišnja ćerka razumela. Volela bih da jeste. Ali neću joj uzeti za zlo ni ako nije. Ako ništa drugo, drago mi je što sam ono bar za svoj groš i za kućnu upotrebu raskrinkala ustaljene ešablone obaveznih i manje obaveznih lektora. Danteu i Šekspiru u čast. Jer i Pakao može da bude lep ako ne mora da se uči napamet.
Autor/ica 👤Jasmina Stojanović
