Margita Stefanović princeza naših srca

Petar Luković
Autor 18.9.2011. u 13:50

Margita Stefanović princeza naših srca

Umrla Margita Stefanović: nestao poslednji fizički trag nečeg što se zvalo EKV i što je bilo ili rock’n’roll ili život ili par godina iza nas ili ti si sav moj bol ili krvava politika ovih prostora na kojima su EKV – a ne JNA ili SKJ – ostali kao jedini simboli nečeg što se zvalo The Država; kraj ove muzičko/političko/emocionalne priče okončan je na bežanijskom groblju gde je u svojoj 43. godini sahranjena Margita, da se negde u nebesko-verujućim dimenzijama pridruži svojim muzičkim saputnicima, Milanu Mladenoviću (umro 1994), Ivici Vdoviću (1992), i Bojanu Pečaru (1998).

Postoje svi elementi za tešku patetičnu priču: o umrlom bendu koji se preselio na onaj svet, o drogama koje su uništavale “mlade generacije”, o grupi čiji se kolokvijalni rad prenosi s kolena na koleno… ali je sve to tako malo da se objasni kako su Margita i Milan i Bojan, recimo, njih troje, ušli u takav đavolski dil koji je serijom albuma poništio svako iskustvo tzv. yu-rocka.

Kad se iz posleratne perspektive devedesetih – nakon svih ratova, masakara, ubistava i zločina – sabere nešto što se zove Muzika + Reči, izgleda da su EKV prečesto bili vizionari, pesimisti, vidioci grozota ili užasa. Pamtim: nekoliko meseci uoči smrti, u Domu omladine, u Beogradu, sreo sam Milana Mladenovića. Vratio se iz Brazila, imao dovoljno snage da pokuša da me uveri kako će u njegovoj muzici sve biti drukčije. Onda je rekao: “Ali, šta vredi muzika pored ovakve politike?”

Margita je verovala, ipak, da se muzika mora isplatiti: bila je kreator serije CD izdanja EKV ploča koje su zadovoljavale najviše estetske standarde; samostalno je radila na svojim projektima, trudila se da EKV-zaostavština dobije svoj pun smisao u gotovo nemogućim ekonomskim uslovima. Bila je tvrdoglava: plasirala je stare EKV albume u novim okolnostima, uverena – s pravom – da ono što radi jeste Misija.

Tu negde, oko rata, oko zločina, oko ubistava, oko mržnje – stižemo do EKV generacije koja je uništena/preživela, tek kao lahki dokaz da se nešto kao “Muzika” moglo formirati u onim zlosrećnim vremenima kad je sve, naizgled, bilo happy; ali, iza oblaka, stizali su Miloševići i Karadžići i Mladići i Tuđmani… gde više nije bilo mesta za rock’n’roll, gde se folklorna genitalija sa domoljubnog ognjišta poštovala iskonskom snagom patriotizma, i gde su, najednom iz većine, EKV, prešli u manjinsku manjinu, zbunjenu folklornim napevima i krvavim refrenima.

Činjenica da danas, posle tolikih godina, EKV slovi za bend koji nema nikakav jugo-prefiks, govori o nekoliko stvari: da Milan, Bojan i Margita nisu nijednog časa imali nikakvu otadžbinsku ideju upotrebljivu za buduće ratove; da su jedino i samo postojali kao eho izgubljene generacije zazidan između titoizma sedamdesetih i depresije osamdesetih; u toj crnoj rupi – trenutku uhićene slobode – EKV započeli su svoj rad koji danas, posle toliko godina, izgleda/zvuči svežije, modernije i, nažalost, aktuelnije nego pre deset-petnaest godina.

O tome je reč: je li jedna smrt samo početak ili kraj priče koja nam se ponavlja? Akordi koje nam je podarila Magi, simbol urbanih osamdesetih – kazuju da je sve, after all, imalo smisla.

Preslušajte bilo koju EKV ploču večeras; ugasite svetla; zaboravite na izbore; čućete Sadašnjost u najsurovijem/najemocionalnijem obliku.

Milan, Bojan, Vd, Margita – bez obzira na bolesničke dijagnoze – žrtve su rata: zajedno s njima, svi slušaoci.

Možda je to početak kraja ili kraj početka: da EKV bude tema oko koje ćemo se svi, uvek/uvijek, lako složiti.

Peace!

Tekst je objavljen u kultnom tjedniku  Feral Tribune u rujnu 2002 .godine.

 

Petar Luković
Autor 18.9.2011. u 13:50

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija