Martin Hajdeger: Put ka jeziku

Autor 28.2.2011. u 13:56

Martin Hajdeger: Put ka jeziku

Put ka jeziku

Na početku čujmo nekoliko Novalisovih reči. One se nalaze u tekstu koji nosi naslovMonolog. Ovaj naslov upućuje na tajnu jezika: jezik govori isključivo sa samim sobom. Jedna rečenica u pomenutom tekstu glasi: »Niko ne zna upravo za svojstvo jezika da se on brine jedino o sebi.«
Ako sve ovo što ćemo sada reći shvatimo kao niz iskaza o jeziku, onda to ostaje niz nedokazanih, naučno nedokazivih tvrdnji. Međutim, ako put ka jeziku saznajemo iz onog što se uzgred s tim putem događa, u nama bi mogla da se javi slutnja, na osnovu koje će jezik ubuduće da ostavlja na nas začuđujući utisak.

Put ka jeziku — to zvuči kao da je jezik daleko od nas, negde kuda bismo tek morali da pođemo. No da li je put ka jeziku zbilja potreban ? Po jednom starom učenju, mi sami smo ipak ona bića koja su kadra da govore i koja, stoga, već imaju jezik. Moć govora nije samojedna od čovekovih istovrednih sposobnosti. Moć govora je ono što čoveka označava kao čoveka. Ta oznaka sadrži nacrt njegovog bića. Čovek ne bi bio čovek, ako bi mu bilo uskraćeno da govori neprekidno, sa svakog mesta, o svemu, u raznolikim varijacijama i uz pomoć onog, mahom neizgovaranog, »to je«. Utoliko što sve ovo zajemčuje, jezik je temelj ljudskog bića.

Dakle, mi smo, pre svega, u jeziku i sa jezikom. Put ka njemu je nepotreban. Osim toga, put ka jeziku je i nemoguć ako smo zaista već tamo kuda taj put treba da nas odvede. No da li smo tamo? Jesmo li toliko u jeziku, da saznajemo njegovu suštinu, da ga mislimo kao jezik, time što — slušajući ga — shvatamo njegovu osobenost? Da li, bez svog sudelovanja, već boravimo u blizini jezika? Ili je put ka jeziku kao jeziku najduži koji možemo da zamislimo? Ne samo najduži, nego i omeđen preprekama koje iskrsavaju iz samog jezika, čim pokušamo da — ne gledajući sa strane — razmišljanjem prodremo u ono što pripada jeziku ?
Mi se ovde laćamo nečeg neobičnog, a što bismo mogli da na sledeći način opišemo: pokušavamo da o jeziku govorimo kao o jeziku. To zvuči poput formule.
Ona će nam poslužiti kao nit vodilja na putu ka jeziku.. U formuli se koriste i ove reči: jednom »govorimo« i dvaput »jeziku«, i one uvek znače nešto drugo, ali i nešto isto. Ovo isto je ono što — posmatrano kao jedinstvo na kojem počiva osobenost jezika — povezuje sve što je u formuli razdvojeno. Dabome, formula najpre ukazuje na splet odnosa u koji smo već i sami uvučeni. Namera da se pođe na put ka jeziku upletena je u govor koji bi hteo da jezik razgoliti, kako bi ga predstavio kao jezik i kako bi to što je predstavljeno izrazio, a što u isti mah dokazuje da nas je sam jezik upleo u govor.
Pomenuti splet, na koji ukazuje naša formula vodilja, označava predodređenu oblast u kojoj mora da ostane ne samo niz ovih predavanja, već i celo- kupna nauka o jeziku, svaka jezička teorija i filozofija jezika, svaki pokušaj da se o jeziku razmišlja.
Splet sažima, sužava i onemogućava neposredan uvid u zapleteno. Ali istovremeno splet, koji naznačava naša formula vodilja, jeste vlastita stvar jezika. Zato ne smemo da zanemarimo taj splet koji po svoj prilici sve sažima u nerazmrsiv zamršaj. Štaviše, formula mora da naše mišljenje prisili na pokušaj da splet, istina, ne ukloni, ali da ga tako reši da on pruži uvid u slobodnu i međusobnu povezanost odnosa pomenutih u formuli. Možda splet prožima neka veza koja na uvek čudan način jezik razobručava i pušta u njegovu svojstvenost. Treba, dakle, u jezičkom spletu dokučiti razobručavajuću vezu.
Predavanje u ovom nizu, koje jezik razmatra kao informaciju i, pri tom, mora da informaciju razmatra kao jezik, naziva taj zamršen odnos krugom — doduše neizbežnim, ali i smislenim. Krug je poseban slučaj maločas navedenog spleta. On ima smisla, jer su pravac i način kruženja određeni samim jezikom, kretanjem u jezik. Prirodu i domašaj tog kretanja mogli bismo da saznamo iz samog jezika, ulazeći u splet. Kako se to može postići? Neprekidnim sleđenjem onog na šta ukazuje naša formula vodilja: govoriti o jeziku kao o jeziku. Što se, pri tom, sam jezik razgovetnije pokazuje u svojoj sopstvenoj prirodi, to uzgred i put ka jeziku postaje značajniji za jezik, to se presudnije menja i smisao naše formule vodilje. Ona prestaje da bude formula i neočekivano postaje bešuman odjek koji nam dopušta da čujemo nešto od onog što je jeziku svojstveno.

I
Kad kažemo jezik, na umu imamo govor koji poznajemo kao svoju delatnost i za koji smo jamačno sposobni. Pa ipak, moć govora nije siguran posed. Neko je gubi pri čuđenju ili užasavanju. On se još samo čudi ili užasava. Više ne govori: on ćuti. Ili, neko moć govora izgubi u nesreći. On više ne govori. Niti ćuti. On ostaje nem. Govor obuhvata proizvođenje arti- kulisanih glasova, bilo da to činimo (u govoru), ili se od toga uzdržavamo (u ćutanju), ili smo za to nesposobni (kad smo nemi). Govor se sastoji u artikuli- sano-zvučnoj produkciji glasova. Jezik se u govoru pokazuje kao delatnost govornih organa: usta, usana, zuba, jezika(die Zunge), grla. Da se jezik oduvek zamišlja neposredno sa stanovišta tih pojava, svedoče nazivi koje su sebi dali zapadni jezici: glossa, lingua, langue, language.Jezik (die Sprache)je jezik (die Zunge), Mund-art1.
Na početku jednog spisa, koji je kasnije nazvan peri hermeneias, de interpretatione, O tumačenju, Aristotel veli: Esti men oun ta en te phone ton en te psykhe pathematon symbola, kai ta graphomena ton en te phone. Kai hosper oude grammata pasi ta auta, oude phonai hai autai. Hon mentoi tauta semeia proton, tauta pasi pathemata tes psykhes, kai hon tauta homoiomata pragmata ede tauta.
Samo bi pažljiva egzegeza omogućila adekvatan prevod ovog teksta. Zadovoljimo se ovde privremenim rešenjem. Aristotel kaže:

»Ono što (se događa) u proizvođenju zvučnih glasova jeste pokazivanje onog što u duši postoji kao strast, a ono sto je napisano jeste pokazivanje zvučnih glasova. I kao što kod svih (ljudi) rukopis nije jednak, to tako ni zvučni glasovi nisu jednaki. S druge strane, ono što se putem njih (glasova i rukopisa) najpre po kazuje — to su kod svih (ljudi) strasti u duši, i stvari — čiji nalikujući prikazi jesu one (strasti) — takođe su iste.«

Naš prevod shvatasemeia (ono što pokazuje),symbola (ono što povezuje) ihomoiomata (ono što nalikuje) stalno polazeći od pokazivanja pojmljenog u smislu dopuštanja pojave koje se sa svoje strane sastoji u vladanju razotkritosti(aletheia). Ali on prelazi preko različitih načina pokazivanja, pomenutih u tekstu.
Aristotelov se tekst odlikuje uravnoteženim i promišljenim stilom koji obelodanjuje onu klasičnu strukturu u kojoj jezik, kao govor, ostaje skriven. Slova pokazuju glasove. Glasovi pokazuju strasti u duši, a strasti u duši — stvari koje ih pobuđuju.
Pokazivanje obrazuje i nosi isprepletane spone ove strukture. Na razne načine, otkrivajući ili skrivajući, ono iznosi nešto na videlo, dopušta da se opazi ono što se pojavljuje i da se ispita (obradi) to što se opazilo. Odnos između pokazivanja i onog što se pokazuje — odnos koji se nikad nije čisto razvio iz pokazivanja i njegovog izvora — vremenom se preobražava u konvencionalni odnos između znaka i onog što je znakom označeno. Grci klasičnog razdoblja dokučuju znak iz pokazivanja — on je pokazivanjem oblikovan da pokazuje. Od vremena helenizma (stoe) znak se stvara dogovaranjem, kao oruđe za označava nje, oruđe kojim se predstavljanje jednog predmeta podešava prema drugom predmetu. Označavanje nije više pokazivanje shvaćeno u smislu dopuštanja pojave. Preobražaj znaka iz onog što pokazuje u ono što označava ima svoje korene u promeni suštine istine.
Od vremena Grka, bivstvujuće se doživljava kao ono što je prisutno. Ukoliko jezik jeste, on — kao govor koji se svagda zbiva — pripada tom prisutnom. Polazeći od govora, ljudi jezik zamišljaju u odnosu na artikulisane glasove, nosioce značenja. Govor je jedna vrsta ljudske delatnosti.
Stolećima je ta, ovde samo ovlaš naznačena, predstava o jeziku bila — uprkos raznim promenama — osnovna i vodeća u zapadnoevropskom mišljenju. Takvo gledanje na jezik — koje svoje korene ima u drevnoj Grčkoj i koje je imalo raznovrsne oblike — vrhunac doseže u jezičkim razmišljanjima Vilhelma fon Humbolta, najposle u uvodu za njegovo delo o Kavi-jeziku na Javi. Godinu dana posle bratovljeve smrti, Aleksandar fon Humbolt taj uvod posebno izdaje pod naslovom: O razlici strukture ljudskog jezika i njenom utkaju na duhovni razvoj ljudskog roda (Berlin, 1836).Otada ova rasprava, otvorenim ili prikrivenim za i protiv, određuje — do dana današnjeg — tok celokupne filologije i filozofiju jezika.
Svaki slušalac ovde održavanog niza predavanja morao bi da razmisli o čudnovatoj, teško dokučivoj, u svojim osnovnim pojmovima nepouzdanoj, a ipak svuda podsticajnoj raspravi Vilhelma fon Humbolta, i da je ima u vidu. Tako bismo svi mi imali zajedničku tačku s koje bismo pogledali u jezik. Ali ona nedostaje. Moramo se pomiriti s tim nedostatkom. Biće dovoljno, ako ga ne smetnemo s uma.

»Artikulisani glas« je, po Vilhelmu fon Humboltu, »osnov i suština svakog govora…« (O razlici, § 10, str. 65). U § 8, str. 41. svoje rasprave, Humbolt izražava one postavke koje se, doduše, često navode, ali se o njima retko razmišlja; naime, retko se o njima razmišlja s obzirom na to kako one određuju Humboltov put ka jeziku.Te postavke glase:

»Pojmljen u svojoj stvarnoj suštini,jezik je nešto postojano i u svakom trenutkuprolazno. Čak i njegovo održavanje pisanjem uvek je samo nepotpuno, mumijsko čuvanje koje je potrebno, ako neko pokuša da čulno opet predstavi živi govor. Sam jezik nije delo (ergon), već delatnost(energeia). Stoga, njegova prava definicija može da bude jedino genetička. Naime, jezik je večno ponavljani rad duha, kako bi se artikulisani glas pripremio da izrazi misao. Neposredno i strogo uzev, to je definicija svakog govora; ali, u istinskom i suštinskom smislu, može se — u neku ruku — i samo totalitet tog govora smatrati jezikom.«

Tu Humbolt veli kako ono suštinsko jezika vidi u govoru. Kaže li, takođe, šta tako posmatran jezik jeste kao jezik? Govori li o govoru kao o jeziku? Ta pitanja namerno ostavljamo bez odgovora, ali imajmo u vidu sledeće:
Humbolt predstavlja jezik kao poseban »rad duha«. Vođen takvim shvatanjem, on traga za onim na čemu jezik počiva, to jest za onim što jezik jeste. To se štastvo naziva suštinom. I čim delatnost duha, s obzirom na njegovo jezičko postignuće, sledimo i ograničavamo, tako pojmljena suština mora se razgovetnije ispoljiti. Ali duh — u Humboltovom smislu, takođe — živi i u drugim delatnostima i postignućima. Ako se jezik, međutim, ubraja među njih, onda se govor ne saznaje iz njegove vlastitosti — jezika, već se usmerava na nešto drugo. Međutim, to drugo ostaje preveć značajno, da bismo ga smeli zanemariti u svom razmišljanju o jeziku. Koju delatnost Humbolt ima u vidu kada jezik poima kao rad duha? Nekoliko rečenica, koje se nalaze na početku § 8, pružaju odgovor;
»Jezik moramo posmatrati ne kao mrtav proizvod, već kao proizvođenje. Moramo ga apstrahovati od činjenice da on dejstvuje kao oznaka za predmete i kao posrednik u razumevanju. Štaviše, prinuđeni smo da se vratimo brižljivijem ispitivanju njegovog porekla, tesno povezanog s unutrašnjom duhovnom delatnošću, i njegovog uticaja na duhovnu delatnost, kao i obrnuto: njenog uticaja na jezik.«
Tu Humbolt ukazuje na »unutrašnju jezičku formu«, opisanu u § 11. i teško odredivu u njegovom pojmovnom jeziku, kojoj se nešto više približavamo pitanjem: Šta je govor kao izraz misli, ako o njemu razmišljamo polazeći od njegovog porekla iz unutrašnje duhovne delatnosti? Odgovor daje jedna rečenica (§ 20, str. 205), čije bi adekvatno tumačenje iziskivalo posebnu raspravu:
»Ako se u duši zaista javi osećanje da jezik nije samo razmensko sredstvo za uzajmno razumevanje, već i istinskisvet kojiduh mora da unutrašnjim radom svoje snage postavi između sebe i predmeta — onda je ona na pravom putu da u jeziku sve više nalazi i da u njega sve više stavlja.«
Po učenju savremenog idealizma, rad duha je postav ljanje. Pošto se duh shvata kao subjekt i, na taj način, predstavlja u shemi subjekt-objekt, postavljanje (thesis)mora da bude sinteza između subjekta i njegovih objekata. Ono što je tako postavljeno daje pogled na celinu predmeta. Ono što subjektova snaga svojim radom razvija i postavlja između sebe i predmeta — to Humbolt naziva »svetom«. U takvom »pogledu na svet« ljudski rod postiže svoj izraz.
Ali zašto Humbolt jezik posmatra kao svet i pogled na svet? Zato što jenjegov put ka jeziku određen ne toliko jezikom kao jezikom, koliko težnjom da se istoriografski prikaže celina čovekovog istorijsko-duhovnog razvoja u njenom totalitetu, ali ujedno i u njenom svagdašnjem individualitetu. U jednom autobiografskom odlomku koji potiče iz 1816. godine, Humbolt piše: »Upravo nastojim da svet shvatim u njegovom individualitetu i totalitetu.«
Tako usmereno shvatanje sveta može da se crpe iz različitih izvora, jer samoizražavajuća snaga duha dela na mnoge načine. Kao jedan od osnovnih izvora, Humbolt prepoznaje i bira jezik. Dabome, jezik nije jedina forma pogleda na svet, koju je razvio ljudski subjektivitet, ali je forma čijoj se svakidašnjoj tvoračkoj snazi mora priznati naročito mesto u istoriji ljudskog razvoja. Sada naslov Humboltove rasprave postaje jasniji u pogledu Humboltova puta ka jeziku.
Humbolt raspravlja »o razlici strukture ljudskog jezika«, i to s obzirom na »njen uticaj na duhovni razvoj ljudskog roda«. On govori o jeziku kao ojednoj vrsti i formi pogleda na svet, pogleda izgrađenog u ljudskom subjektivitetu.
Kako Humbolt govori? Nizom iskaza koji govore jezikom metafizike njegovog doba, jezikom u kojem Lajbnicova filozofija ima presudnu ulogu. Autoritet ove filozofije najrazgovetnije se pokazuje u činjenici da Humbolt suštinu jezika određuje kao energeia, ali ovu reč shvata u posve negrčkom smislu — u smislu Lajbnicove monadologije — kao subjektovu delat nost. Humboltov put ka jeziku usmeren je na čoveka i, preko jezika, vodi nečem drugom: dokučivanju I prikazivanju duhovnog razvoja ljudskog roda.
Međutim, pojmljena u takvom svetlu, suština jezika takođe ne pokazuje jezičku suštinu: način na koji jezik kao jezik bivstvuje, odnosno traje, to jest ostaje sakupljen u onom što njega, kao jezik, zajemčuje njemu samom, njegovoj vlastitosti.

II
Kad razmišljamo o jeziku kao o jeziku, mi napušta mo uobičajeni postupak u njegovom izučavanju. Više ne tražimo sveopšte pojmove poput energije, delatnosti, rada, duhovne snage, pogleda na svet ili izraza, pod koje ćemo jezik svesti kao poseban slučaj. Umesto da jezik objasni kao ovo ili ono i da, tako, od njega pobegne, put ka jeziku dopušta da se jezik iskusi kao jezik. Doduše, u suštini jezika jezik je obuhvaćen, ali — nečim drugim a ne samim sobom. Međutim, ako na jezik obraćamo pažnju samo kao na jezik, on tada od nas iziskuje da najpre iznesemo sve što njemu pripada kao jeziku.
Ali jedno je kada mi usklađujemo raznolike stvari koje se pokazuju u jezičkoj suštini, a sasvim drugo — kada svoj pogled upravljamo na ono što sobom ujedinjuje te stvari i što svoje sopstveno jedinstvo zajemčuje jezičkoj suštini.
Naš put ka jeziku sada će pokušati da sledi nit vodilju koju nam daje formula: govoriti o jeziku kao o jeziku. Treba da se više približimo onom što je jeziku svojstveno. I tu se jezik najpre pokazuje kao naš govor. Zasad ćemo obratiti pažnju samo na ono što — primećeno ili neprimećeno — ima, a svagda je u istoj meri i imalo, udela u govoru.
Govoru pripadaju govorioci, ali ne jedino na način na koji uzrok pripada posledici. Štaviše, oni su prisutni u govoru. Govoreći, govorioci su prisutni zajedno s onima s kojima razgovaraju i u čijem susedstvu borave, i zajedno s onim što ih se uvek tiče. To su ljudi i stvari, sve ono što stvari uslovljava, a ljude određuje. Sve se to oslovljava čas na jedan čas na drugi način, i kao ono što je oslovljeno biva raspravljeno, pretreseno i tako govoreno, da govorioci govore jedan drugom, sebi samima i razgovaraju jedan s drugim. Ono što je govoreno ostaje, međutim, mnogostrano. Ono je često samo ono izgovoreno što ili brzo iščezava ili bilo kako opstaje. Ono što je govoreno možda je prošlo, a možda je takođe već odavno stiglo kao ono što je nekome govoreno.
Ono što je govoreno potiče, na različite načine, iz onog što je negovoreno, bilo da je ovo potonje ono još-ne-govoreno, bilo da je ono što mora da ostane negovoreno u smislu onog što je govoru uskraćeno. Tako, ono što je na razne načine govoreno izgleda kao da je odvojeno od govora i govorioca i da im ne pripada, a — u stvari — tek ono govoru i govoriocima nudi nešto sa čim su govorioci povezani, ma kako boravili u govorenom negovorenog.
Suština jezika pokazuje raznovrsne elemente i odnose. Mi smo ih nabrojali, ali nismo dali i njihov redosled. Prolazeći kroz njih, to jest u prvobitnom brojanju koje se još ne izvodi brojkama, uočili smo izvesnu sapripadnost. Brojanje je prebrojavanje koje u sapripadnosti anticipuje ujedinjujući element, ali ne može da ga obelodani.
Dugu istoriju ima nemoć mišljenja, koja se tu pojavljuje, nemoć da se dokuči ujedinjujuće jedinstvo suštine jezika. Zato je ovo jedinstvo i ostajalo neimenovano. Nasleđeni nazivi za ono što imamo na umu kad izgovaramo reč »jezik« uvek ovo jedinstvo imenuju samo u jednom ili drugom vidu koji dopušta suština jezika.
Traženo jedinstvo suštine jezika zvaćemo nacrtom (Aufriss). Taj nam naziv nalaže da jasnije sagledamo vlastitost suštine jezika. ImenicaRiss (brazda, crta) povezana je s glagolom ritzen (zaparati, ogrepsti). »Riss« često nalazimo još samo u obezvređenom obliku, na primer, kada tom rečju označavamo brazgotinu na zidu. Njivu ugariti(aufreissen) i preorati (umreissen) — to na dijalektu još i danas znači: na praviti brazde. One njivu otvaraju za primanje useva i rastinja. Nacrt je ukupnost crta onog crteža koji prožima otvorenost, otvoren prostor jezika. Nacrt je crtež suštine jezika, struktura pokazivanja u kojoj su sjedinjeni govorioci i njihov govor, govoreno i negovoreno što je deo govorenog i što je u svemu što je dato u govoru.
Ipak, nacrt suštine jezika — čak i u grubim crtama — ostaće nam skriven sve dok posebno ne obratimo pažnju na smisao u kojem smo već govorili o govoru i o onom što je govoreno.
Doduše, govor je oglašavanje. On se može shvatiti i kao čovekova delatnost. I jedno i drugo su ispravne predstave o jeziku kao o govoru. Sada ćemo obe predstave zanemariti, iako nećemo smetnuti s uma koliko dugo zvukovna strana jezika čeka na podesnu definiciju; jer fonetsko-akustično-fiziološko objašnjenje artikulacije ne izvlači njeno poreklo iz bruja tišine, a još manje izvodi definiciju zvučanja, određenu tim brujem.
Međutim, kako smo mi u ovom kratkom, pret¬ hodnom prikazu suštine jezika mislili govor i govoreno? Oni se već sada pokazuju kao ono čime se i u čemu nešto oglašava, to jest pojavljuje, ukoliko se nešto kaže.Kazivanje i govorenje nisu istovetni. Neko može da govori, i govori neprekidno, a da sve vreme ništa ne kaže. S druge strane, neko ćuti, ne govori, i može u negovorenju mnogo toga da kaže.
Ali šta znači kazati ? Da bismo to saznali, treba da se držimo onog što nam sam naš jezik veli kad upotre- bimo tu reč. »Kazati« znači: pokazati, dopustiti da se nešto pojavi, vidi i čuje.
Ukazujući na ono što sledi, mi ćemo reći nešto što se samo po sebi razume, a što je ipak po svojim implikacija teško zamislivo. Govoriti jedno drugom znači: nešto kazati jedno drugom, nešto uzajamno pokazivati, naizmenično verovati u pokazano. Govoriti jedno s drugim znači: zajedno o nečem kazivati, jedno drugom pokazivati ono što se zahtevom u razgovoru označava i što se njime iznosi na videlo. Ono negovoreno je ne samo ono čemu nedostaje zvuk, već i ono nekazano, još nepokazano, još neobelodanjeno. Ono što mora da ostane sasvim negovoreno — to se zadržava u nekazanom, kao nepokazivo boravi u neskrivenom, jeste tajna. Ono što nam je govoreno govori kao izreka u smislu nečeg nama upućenog, nečeg čiji govor nimalo ne iziskuje zvukovnost.
Govorenje, kao kazivanje, pripada nacrtu jezičke suštine, koji je prožet načinima kazivanja i kazanog, i u kojem ono što je prisutno ili odsutno sebe najavljuje, obećava ili uskraćuje: sebe pokazuje ili uklanja. To mnogoliko kazivanje, koje ima različito poreklo, jeste ono što je opšte u nacrtu jezičke suštine. S obzirom na odnose kazivanja, mi ćemo jezičku suštinu u njenoj celini nazvatisagom — i priznati da ni sada nismo sagledali ono što sjedinjuje te odnose.
Mi imamo običaj da danas reč »saga«, kao i tolike druge reči u našem jeziku, mahom koristimo u nipodaštavajućem smislu. Saga važi kao puka saga, glasina, ono što nije zajemčeno, te je stoga neverodostojno. Ovde se »saga« ne shvata u tom smislu, niti u suštinskom smislu »sage o bogovima i junacima«. Ali se ona možda shvata u smislu »dostojanstvene sage o plavom izvoru« (G. Trakl)? Shodno najdrevnijoj upotrebi reči, mi sagu shvatamo polazeći od kazivanja kao od pokazivanja, i za označavanje sage — ukoliko u njoj počiva jezička suština — koristimo jednu staru, neospornu ali iščezlu reč: pokaznicu (die Zeige).

Pronomen demonstrativum se prevodi kao »pokazna zamenica«. Žan Paul naziva prirodne pojave »duhovnim putokazima«. Suštastvo jezika jeste saga kao pokaznica.Pokazivanje, koje izvodi saga, ne zasniva se na bilo kakvom znaku; štaviše, svi znaci potiču iz pokazivanja na čijem području i za čije svrhe oni mogu da budu znaci.
Međutim, što se tiče strukture sage, mi ne smemo da pokazivanje smatramo — ni isključivo ni pretežno — obeležjem čovekovog delanja. Kao pojavljivanje, samopokazivanje označava prisutnost i odsutnost prisutnog svake vrste i stupnja. Čak i tamo gde se pokazivanje vrši putem našeg kazivanja, ovom pokazivanju prethodi — kao ukazivanje — dopuštanje samopokazivanja.
Tek kada u tom pogledu razmislimo o svom kazivanju, dobićemo adekvatnu definiciju suštastva svakog govorenja. Govorenje je poznato kao artikulisano ozvučavanje misli posredstvom govornih organa. Samo, govorenje je u isti mah i slušanje. Običaj je da se govorenje i slušanje stavljaju jedno naspram drugog: jedan čovek govori, a drugi — sluša. Međutim, sluša nje prati i okružuje ne samo govorenje koje se zbiva u razgovoru. Istovremenost govorenja i slušanja znači više. Govorenje je samo po sebi slušanje. Ono je slušanje jezika koji govorimo. Na taj način, ono je slušanje koje se ne zbiva istovremeno s našim govornim činom, već postojipre tog čina. Ovakvo slušanje jezika najneprimetnije prethodi i svakom uobičajenom slušanju. Mi ne govorimo samoodređen jezik — mi govorimo iz njega. To smo kadri da činimo jedino zato što smo oduvek slušali jezik. Šta tu slušamo? Slušamo govor jezika.
Ali — govori li sam jezik? Kako on to izvodi, kad mu ipak nedostaju govorni organi? Međutim, jezik govori. On se, u stvari, najpre pokorava suštastvu govorenja: kazivanju. Jezik govori kazujući, to jest pokazujući. Njegovo kazivanje izvire iz negda govorene i dosad još negovorene sage koja prožima nacrt jezičke suštine. Jezik govori tako što on, kao pokaznica, do- pirući u sve oblasti prisutnosti, dopušta da se iz njih pojavi i iščezne ono što je svagda prisutno. Dakle, mi jezik slušamo na taj način što dopuštamo da nam kaže svoju sagu. Ma kako da još slušamo, ma šta da slušamo — slušanje je dopuštanje da nam se nešto kaže, i svako opažanje i predstavljanje već se sadrže u tom činu. U svom govorenju, kao slušanju jezika, mi ponavljamo sagu koju smo čuli. Mi dopuštamo da njen bezvučni glas dopre do nas, pri čemu zahtevamo zvuk, već sačuvan za nas, zovemo ga, posežući za njim. Sada bi u nacrtu jezičke suštine mogla da se barem jedna crta jasnije ispolji, dopuštajući nam da vidimo kako jezik — kao govor — stiče svoju vlastitost i, tako, govori kao jezik.
Ako govorenje, kao slušanje jezika, dopušta da mu se kaže saga — ovo dopuštanje može da usledi samo ukoliko je naše sopstveno biće pušteno u sagu. Mi slušamo sagu jedino zato što pripadamo njoj. Ali onima koji joj pripadaju, saga jemči slušanje jezika i, na taj način, govorenje. U njoj postoji takvo jemčenje. Ono nam dopušta da steknemo moć govora. Suštastvo jezika počiva na sagi koja tako zajemčuje.
A sama saga? Je li ona nešto što je odvojeno od našeg govora i prema čemu tek moramo da sagradimo most? Ili je saga reka mira koja svoje obale — kazivanje i naše ponavljanje — sama povezuje, oblikujući ih? Naše uobičajene predstave o jeziku jedva da dotle sežu. Saga — zar se mi ipak, kad pokušavamo da polazeći od nje mislimo o jezičkoj suštini, ne izlaže mo opasnosti da jezik uzdignemo do fantastične, po sebi opstojeće suštine koju nigde ne nalazimo sve dok trezveno razmišljamo o jeziku? Ipak, jezik ostaje očigledno povezan sa čovekovim govorom. Naravno. Samo, kakva je to veza? Otkuda ona potiče i na koji način vezuje jezik? Jeziku je potreban čovekov govor, ali jezik nije puka tvorevina naše govorne delatnosti. U čemu počiva, to jest na čemu se zasniva jezička suština? Možda, tražeći osnove, ne primećujemo jezičku suštinu? Je li čak sama saga počivalište koje zajemčuje mir sapripadnosti onog što pripada strukturi jezičke suštine? Pre nego što nastavimo da razmišljamo u istom pravcu, posvetimo opet svoju pažnju putu ka jeziku. Na početku smo istakli: što se jezik razgovetnije pojavljuje kao sam jezik, to se korenitije menja put ka njemu. Dosad je taj put imao karakter toka koji je naše razmišljanje vodio prema jeziku unutar neobičnog spleta, nazvanog formulom vodiljom. Polazeći — kao i Vilhelm fon Humbolt — od govora, pokušali smo da suštinu jezika najpre predstavimo, a zatim obrazložimo. Nakon toga, bilo je potrebno da izložimo ono što pripada nacrtu jezičke suštine. Tako razmišljajući, dospeli smo do jezika kao sage.

III
Sa izlaganjem i objašnjavanjem jezičke suštine kao sage, naš je put ka jeziku dosegao jezik kao jezik i, na taj način, postigao svoj cilj. Naše je razmišljanje put ka jeziku ostavilo za sobom. Tako to izgleda, a i zbilja je tako, sve dok put ka jeziku smatramo tokom mišljenja čiji je predmet jezik. U stvari, naše razmišljanje otkriva da je tek dospelo pred traženi put ka jeziku i da je jedva na njegovom tragu. Jer, u međuvremenu se u samoj jezičkoj suštini pojavilo nešto što kaže: u jeziku, kao sagi, postoji nešto slično putu.
Šta je put? On nam dopušta da nešto dosegnemo. Saga je ta koja nam — ukoliko je slušamo — dopušta da dosegnemo govor jezika.
Put ka govoru prisutan je u samom jeziku. Put ka jeziku, shvaćenom u smislu govora, jeste jezik kao saga. Znači, ono što je jeziku svojstveno krije se u putu kojim saga onima što je slušaju dopušta da dosegnu jezik. Mi možemo da budemo ti slušaoci samo ukoliko pripadamo sagi. Dopuštanje dosezanja, put ka govoru, već potiče iz dopuštanja pripadanja sagi. Ovo dopuštanje pripadanja skriva istinsko suš tastvo puta ka jeziku. Ali kako je to prisutna saga, da ona može dopustiti pripadanje? Ako se suštastvo sage ikada i pojavi, ono će se pojaviti, čim veću pažnju posvetimo onom što smo izneli u prethodnom objašnjenju.
Saga je pokazivanje. U svemu što nas oslovljava, što nas se tiče kao pretreseno i govoreno, što nam se obraća, što nas čeka kao negovoreno, ali i u govoru kojisami izvodimo — u svemu tome gospodari po kazivanje koje dopušta da se pojavi ono što je prisutno i da iščezne ono što je odsutno. Saga ni u kom slučaju nije jezički izraz koji se naknadno pridodaje pojavi; štaviše, svako pojavljivanje i iščezavanje počiva na pokazujućoj sagi. Ona sve prisutno, oslobađajući ga, dovodi u njegovu svagdašnju prisutnost, a sve odsutno postavlja u njegovu svakidašnju odsutnost. Saga prožima i spaja otvorenost čistine, čistine koja mora da traži svako pojavljivanje, da napušta svako iščezavanje, i u kojoj svaka prisutnost i odsutnost ima sebe da pokaže, iskaže.
Saga je skupljanje što spaja celokupno pojavljivanje, skupljanje mnogostrukog pokazivanja koje svuda dopušta da ono što je pokazno ostane u samom sebi.
Otkuda potiče pokazivanje? Pitanje pita premnogo i prenagljeno. Biće dovoljno ako povedemo računa o onom što se pokreće u pokazivanju i što potvrđuje njegovu pokretnost. Ovde ne treba dugo da tražimo. Sve što nam je potrebno jeste prost, silovit, nezaboravan i, stoga, uvek nov pogled u ono što nam je, doduše, prisno, ali što ne pokušavamo da znamo, a kamoli da na podesan način saznamo. Ovo nešto što nam je nepoznato ali prisno, celokupno pokazivanje sage na ono što je u njoj živahno i pokretno, jeste svakoj prisutnosti i odsutnosti zora onog jutra s kojim započinje moguća smena dana i noći: ono najranije i najstarije u isti mah. Mi smo kadri da to što je pokretno i živahno u sagi još jedino imenujemo, budući da ono ne trpi raspravu, jer čini oblast svih mesta i vreme-prostor- -horizonata. To ćemo imenovati jednom oveštalom rečju i kazati:

Ono što pokreće u pokazivanju sage jeste posvojenje.

To je ono što sve prisutno i odsutno dovodi u njegovu svakidašnju vlastitost, iz koje se ovo prisutno i odsutno pokazuje samo po sebi i u kojoj ono na svoj način boravi. Dovodeće posvojenje, koje sagu — kao po kaznicu — pokreće u njenom pokazivanju, nazvaćemo događanjem. Događanje daje otvorenost čistine, čisti ne u kojoj ono što je prisutno može da traje i iz koje ono što je odsutno može da ode i da u odlaženju za drži svoje trajanje. Ono što događanje daje posred stvom sage — to nikad nije učinak uzroka, niti posledica razloga. Dajuće posvojenje, događanje, izdašnije je od svakog delanja, činjenja ili utemeljivanja. Ono što prisvaja jeste sam događaj — i ništa više. Događaj, viđen u pokazivanju sage, ne može se zamisliti ni kao slučaj ni kao zbitije, već se jedino u pokazivanju sage da iskusiti kao ono što zajemčuje. Ne postoji ništa drugo na šta bi se događaj još mogao svesti i čime bi se on čak dao objasniti. Događanje nije ishod (rezultat) nečeg drugog; ali ono je ishod čije dosežuće davanje najpre zajemčuje takve stvari kao: »postoji«. Čak je i »biću« potrebno to »postoji«, da bi — kao prisutnost — moglo da dospe u svoju vlastitost.

Događaj skuplja nacrt sage i razvija ga u strukturu mnogostrukog pokazivanja. On je najneprimetniji od svega neprimetnog, najjednostavniji od svega jednostavnog, najbliži od svega bliskog i najdalji od svega dalekog, u čemu mi — smrtnici — za života boravimo. Događaj, koji vlada u sagi, možemo da imenujemo još samo tako što ćemo reći: on — događaj — pri¬ svaja. Poznati su nam Geteovi stihovi u kojima se glagol eignen, sich eignen (posvojiti, prisvojiti) upo trebljava u značenju sličnom značenjima glagola sich zeigen (pokazati se ) i bezeichnen (označiti), iako ne s obzirom na jezičku suštinu. Gete veli:

Von Aberglauben fruh und spat umgarnt:
Es eignet sich, es zeigt sich an, es warnt*
(Svagda upletena u praznoverja,
Ona prisvaja, pokazuje sebe, opominje.)

Na drugom mestu to nalazimo u nešto izmenjenom
vidu:

Sei auch noch so viel bezeichnet,
Was man furchtet, was begehrt,
Nur weil es dem Dank sich eignet,
Ist das Leben schatzenswert.

(Neka je označeno još mnogo toga
Čega se plašimo i šta priželjkujemo,
Život je poštovanja vredan
Samo zato što hvalu prisvaja.)

Događaj daruje smrtnicima boravište u njihovoj suštini, tako da su oni sposobni da budu govorioci. Ako pod zakonom shvatamo skupljanje onog što dopušta da sve bude prisutno u svojoj vlastitosti, u onom što mu pripada — onda je događaj najprostiji i najblaži od svih zakona, blaži i od onog koji je Adalbert Štifter spoznao kao »blag zakon«. Dabome, događaj nije zakon u smislu norme koja nam negde visi nad glavom, niti je propis koji određuje i podešava tok zbivanja.
Događaj jezakon utoliko što smrtnike skuplja u događanje njihove suštine i što ih u tome drži.
Kao pokazivanje sage jeste posvojenje — to onda i sposobnost da se sluša saga, pripadanje sagi, počiva na događaju. Da bismo u celosti shvatili tu činjenicu i njene posledice, bilo bi nužno da dovoljno celovito razmislimo o suštini smrtnika i njenim odnosima, a pre svega o događaju kao takvom. Ovde se moramo zadovoljiti samo nagoveštajem.
U svom motrenju čovekove suštine, događaj pri svaja smrtnike tako što ih prisajedinjuje onom što sebe u sagi obećava čoveku, sa svih strana ukazujući na skriveno. Na taj način, prisajedinjenje čoveka kao slušaoca sagi ima svojstvo da ljudsku suštinu pušta u njenu vlastitost, ali samo zato da bi čovek kao govori lac, to jest — kao kazivalac, odgovorio sagi, i to na osnovu onog što mu je svojstveno. To je: zvučanje reči. Kazivanje, koje odgovara i koje je svojstveno smrtni cima, jeste odgovaranje. Svaka izgovorena reč već je odgovor: protivkazivanje, kazivanje koje se nekom upućuje i koje se sluša. Prisajedinjenje smrtnika sagi nameće ljudskoj suštini upotrebu na osnovu koje se čovek koristi za dovođenje bezvučne sage u jezičku zvukovnost.
U upotrebljavajućem prisajedinjenju, događaj do pušta da saga dospe do govora. Put ka jeziku pripada sagi koja je određena događajem. U tom putu koji pripada jezičkoj suštini krije se ono što je svojstveno jeziku. Put je nešto što prisvaja.
Prokrčiti put (Weg), na primer, preko snegom pre krivenog polja, još se i danas na alemansko-švapskom narečju kažewegen. Taj glagol, tranzitivno upotrebljen, znači: sagraditi put, gradeći ga, držati ga spremnog.
Be-wegen (Be-wegung — kretanje), tako shvaćeno, ne znači više: nešto već postojećim putem dovesti ili odvesti, nego: najpre načiniti put do… i tako biti put.

Događaj prisvaja čoveka za svoju sopstvenu upo trebu. Dakle, pokazivanje prisvajajući kao posvojenje, događaj je put koji saga krči ka jeziku.
Krčenje puta dovodi jezik (jezičku suštinu) kao jezik (sagu) do govora (reči koja se oglašava). Kad govorimo o putu ka jeziku, mi sada nemamo više na umu samo i prvenstveno tok našeg mišljenja čiji je predmet jezik. Put ka jeziku se uzgred promenio. On se iz našeg delanja premestio u prisvojenu suštinu jezika. Ali promena puta ka jeziku izgleda — jedino nama i s obzirom na nas — kao premeštaj koji se tek sada dogodio. U stvari, put ka jeziku odvajkada ima svoje jedino mesto u samoj jezičkoj suštini. To, me đutim, ujedno znači: put ka jeziku, koji smo isprva imali u pameti, ne biva bezvredan, već postaje moguć i neophodan tek posredstvom pravog puta, prisvajaju ćeupotrebljavajućeg krčenja puta. Naime, pošto jezič ka suština, kao pokazujuća saga, počiva na događaju koji nas, ljude, predaje spokojstvu u kojem možemo slobodno da slušamo — to nam onda krčenje puta, koje saga izvodi u pravcu govora, otvara tek staze kojima mi — razmišljajući — idemo prema istinskom putu ka jeziku.
Formula vodilja: govoriti o jeziku kao o jeziku, ne sadrži više samo uputstvo za nas koji razmišljamo o jeziku, već ukazuje i na formu, oblik strukture u kojem jezička suština što počiva na događaju krči sebi put.Ako, ne razmišljajući mnogo, pažnju posvetimo samo rečima u formuli — videćemo da formula izražava splet odnosa, u koji se jezik zapliće. Čini se kao da svaki pokušaj predstavljanja jezika iziskuje dija lektičke trikove, kako bi savladao tu zapletenost. Pa ipak, takav postupak — na koji formula naprosto podstiče — propušta mogućnost da misaono, to jest naročito se upuštajući u krčenje puta, sagleda jedno¬ stavnost jezičke suštine, umesto što pokušava da pred stavi jezik.
Ono što izgleda kao zamršen splet raspliće se, kada ga posmatramo sa stanovišta krčenja puta, i postaje oslobođenost koju stvara krčenje puta, oslobođeno u sagi. Krčenje puta razobručava sagu i dovodi je do govora. Saga drži otvorenim put na kojem govorenje, kao slušanje, iz nje — sage — hvata ono što svagda treba da se kaže, i ono što je tako primljeno prenosi u zvukovnu reč. Kretanje (u smislu krčenja puta) sage ka jeziku jeste razobručavajuća veza koja vezuje događajem.

Na taj način razobručen i pušten u svoj vlastiti slobodan prostor, jezik može da se stara isključivo o samom sebi. To zvuči kao da govorimo o sebičnom solipsizmu. Ali jezik ne ostaje uporno pri sebi u smislu puko samoživog, svezaboravnog divljenja samom sebi. Kao saga, jezička suština je prisvajajuće pokazi vanje koje upravo sebe zanemaruje, da bi tako ono što je pokazano oslobodilo i pustilo u vlastitost njegova pojavljivanja.
Jezik, koji govori kazujući, stara se o tome da naš govor, slušajući negovoreno, odgovara onom što je kazano. Tako je i ćutanje, koje se rado smatra izvorom govora, već odgovaranje. Ćutanje odgovara bezglasnom bruju tišine prisvajajućepokazujuće sage. Kao pokazivanje, saga — koja se sastoji u događaju—jeste najposebniji način događanja. Događaj je ono što kazuje. Prema tome, jezik govori u zavisnosti od načina na koji događaj kao takav otkriva ili uskraćuje sebe. ‘ I mišljenje, koje za predmet imadogađaj, može to tek da nasluti i da to ipak već iskusi usuštini savremene tehnike, suštini koja se naziva još uvek neobičnim imenom postava. Utoliko što čoveka poziva, to jest izaziva da sve prisutno sređuje kao tehnički inventar — postav je prisutan na način događaja, i to tako što on događaj ujedno i ometa, jer svako sređivanje smatra sebe upućenim u računsko mišljenje i, na taj način, govori jezikom po-stava. Govor je izazvan da u svakom pogledu odgovara sredljivosti prisutnog.

Tako postavljen, govor biva informacija. Ona sebe obaveštava o samoj sebi, kako bi uz pomoć informacionih teorija obezbedila svoj vlastiti postupak. Postav — svuda vladajuća suština savremene tehnike — za svoje svrhe uzima formalizovan jezik, onu vrstu obaveštenja na osnovu koje čovek biva uvučen, to jest upravljen u tehničko-računsku suštinu, te čovek postepeno napušta »prirodni jezik«. I tamo gde infor- maciona teorija mora da dopusti stalno pozivanje formalizovanog jezika na »prirodni jezik«, kako bi putem neformalizovanog jezika sagu tehničkog inven tara dovela do govora, ta okolnost označava samo prethodni stupanj u uobičajenom samotumačenju informacione teorije. Jer, »prirodni jezik« — o kojem u ovom kontekstu mora biti reči — unapred se postavlja kao još-ne-formalizovan, ali u formalizaciju stavljen jezik. Formalizacija, računska sredljivost kazivanja, jeste cilj i mera. »Prirodni« aspekt jezika, aspekt koji je tako reći nužan u volji za formalizaciju i koji u prvi mah još nije priznat, ne doživljava se u odnosu na prvobitnu prirodu jezika. Ta priroda je physis koji sa svoje strane počiva na događaju iz kojeg saga doseže svoju pokretljivost. Informaciona teorija shvata prirodni aspekt jezika kao pomanjkanje formalizacije.
Ipak, čak i tada kad bi se na jednom dugom putu moglo uvideti da se jezička suština nikad ne može rastvoriti i preračunati u formalizam i da, shodno tome, moramo reći kako »prirodni jezik« nije jezik koji se da formalizovati — čak i tada »prirodni jezik« se još uvek određuje samo negativno, to jest u odnosu na mogućnost ili nemogućnost formalizacije.

Ali, šta ako bi »prirodni jezik« — koji je za infor- macionu teoriju samo tegoban ostatak — svoju prirodu, to jest suštastvo jezičke suštine crpao iz sage? Šta ako bi saga — umesto jedino da ometa razornost informacije — informaciju već premašivala zbog nesredljivosti događaja? Šta ako bi događaj, niko ne zna kada i kako, postao u-vid čiji rasvetljavajući sev ulazi u ono što jeste i što se smatra bivstvujućim? Šta ako bi događaj, posredstvom svog ulaska, sve prisutno oslobodilo puke sredljivosti i vratilo ga u njegovu vlastitost?

Svaki ljudski jezik je u sagi prisvojen. Kao takav, on je — u strogom smislu reči — pravi jezik, premda njegova blizina događaju zavisi od različitih merila. Svaki pravi jezik — zato što je krčenjem puta, koje je svojstveno sagi, upućen, poslan čoveku — ima karak ter sudbine.
Nema takvog prirodnog jezika koji bi bio jezik čovekove besudbinski, po sebi opstojeće prirode. Svaki jezik je istorijski, čak i tamo gde čovek ne poznaje istoriografiju u savremenom evropskom smislu. I jezik kao informacija nije jezik po sebi, već je on istorijski u smislu i granicama današnjeg doba koje ne započinje ništa novo, nego samo stare, već naznače¬ ne aspekte savremenog doba dovodi do krajnjih granica.
Na poreklu reči — to jest ljudskog govora — iz sage, poreklu koje ima odliku događaja, počiva ono što je svojstveno jeziku.

Setimo se i na kraju Novalisovih reči koje smo već pomenuli na početku: »Niko ne zna upravo za svojstvo jezika da se on brine jedino o sebi.« Svojstvo Novalis shvata u značenju posebnosti koja odlikuje jezik. Iskustvom jezičke suštine kao sage čije se pokazivanje zasniva na događaju, svojstvo se približavaposvojenju idogađanju. Odatle ono što je jeziku svojstveno prima povelju o svojoj određenosti, nešto o čemu ovde ne možemo da razmišljamo.
Svojstvo jezika, koje je određeno događajem, još je manje saznatljivo nego posebnost jezika, ako znati znači: nešto smo, obuhvatajući ga pogledom, videli u celini njegove suštine. Mi nismo kadri da pogledom obuhvatimo jezičku suštinu, jer mi — koji možemo da kazujemo jedino tako što ćemo da ponavljamo za sagom — i sami pripadamo sagi. Monološki karakter jezičke suštine ima svoju strukturu u nacrtu sage. Taj se nacrt ne poklapa smonologom o kojem Novalis razmišlja, niti se s njim može poklopiti, budući da Novalis — polazeći od subjektiviteta — jezik dijalek tički predstavlja u vidokrugu apsolutnog idealizma.

Međutim, jezik jeste monolog. To sada znači dve stvari: jezik jejedini koji istinski govori; i, on govori usamljeno. Ali usamljen može da bude samo onaj ko nije jedini, a »nije jedini« znači nije odvojen, poseban, bez ikakvog odnosa. S druge strane, u onom što je usamljeno{im Einsamen) boravi upravo nedostatak nečeg zajedničkog (des Gemeinsamen) kao najtešnji odnosprema njemu. Deo »-sam« u rečima »einsam« i »gemeinsam« jeste gotskosama, grčkohama. »Einsam« (usamljen) znači: ono isto (das Selbe) u onom što ujedinjuje ono što pripada jedno drugom. Pokazujuća saga krči jeziku put ka čovekovom govoru. Saga ima potrebu da se oglasi u rečima. Ali čovek je kadar da govori samo ukoliko, pripadajući sagi, nju sluša, da bi — ponavljajući je — mogao kazati koju reč. Potreba za oglašavanjem u rečima, koju ima saga, i ovo ponavljanje počivaju na pomenutom nedostatku nečeg zajedničkog, nedostatku koji nije ni puki manjak ni nešto negativno.

Pošto mi, ljudi, da bismo bili ono što jesmo, osta jemo upušteni u jezičku suštinu i, stoga, nikad nismo kadri da iz nje istupimo, kako bismo je sagledali i sa neke druge strane — to jezičku suštinu uvek osmatra mo jedino u onoj meri u kojoj nas ona sama gleda, u sebe prisvaja. Što ne možemo da jezičku suštinu znamo, da je znamo shodno nasleđenom pojmu znanja, određenom sa stanovišta saznavanja kao predstavljanja — to svakako nije mana, već prednost zahvaljujući kojoj dospevamo na osobito područje, takvo područje gde mi — koji smo potrebni za govor jezika — stanujemo kao smrtnici.
Saga ne dopušta da bude uhvaćena u bilo kakav iskaz. Ona od nas zahteva da ćutanjem postignemo prisvajajuće krčenje puta u jezičkoj suštini, a da pri tom ne govorimo o ćutanju.

Saga, koja počiva na događaju, jeste — kao pokazi vanje — najzasebniji način događanja. To zvuči poput iskaza. Ako u vidu imamo samo taj iskaz, on nam ne kazuje ono što treba misliti. Saga je način na koji događaj govori, način ne u smislu modus-a i oblika, već u smislu melos-a, pesme koja pevajući kazu je. Jer, prisvajajuća saga sve prisutno obelodanjuje iz njegove svojine, hvali ga, odnosno pušta u njegovu sopstvenu suštinu. Na početku osme strofe u Proslavi mira (Friedensfeier)Helderlin peva:

Viel hat von Morgen an, Seit ein Gesprach wir sind und horen voneinander, Erfahren der Mensch; bald sind aber Gesang (wir).
(Mnogo je od jutros, Otkad smo razgovor i čujemo jedni druge, Iskusio čovek; al uskoro (mi) pesma bićemo.)
Jezik je nazvan »kućom bića«. On je utočište prisutnosti utoliko što njeno pojavljivanje ostaje po- vereno prisvajajućem pokazivanju sage. Kuća bića je jezik, jer on — kao saga—jeste način događaja.

Da bismo razmišljali o jezičkoj suštini i izneli ono što joj pripada, neophodna je promena jezika koju nismo kadri ni da iznudimo ni da izmislimo. Ta pro¬ mena ne nastaje pribavljanjem novooblikovanih reči i fraza. Ona dotiče naš odnos prema jeziku, odnos koji je određen sudbinom: da li nas i kako jezička suština — kao pra-poruka događaja — zadržava u događaju. Jer, događaj, prisvajajući-držeći-samoodržavajući, jeste odnos svih odnosa. Zatonaše kazivanje — kao odgovaranje — uvek ostaje relaciono. Odnos se tu svagda zamišlja sa stanovišta događaja i više ne pred¬ stavlja u vidu puke veze. Naš odnos prema jeziku određuje se načinom na koji mi — kao oni što se koriste u upotrebi jezika — pripadamo događaju.
Možda smo kadri da unekoliko pripremimo pramenu svog odnosa prema jeziku. Možda bi moglo da se pojavi ovakvo iskustvo: celokupno refleksivno mišljenje jeste pevanje, a celokupno pesništvo — mišlje nje. I pevanje i mišljenje pripadaju jedno drugom na osnovu kazivanja koje je sebe već obećalo nekazanome, jer nekazano jeste misao kao hvala.

Da je mogućnost uvećane promene jezika doprla u misaoni krug Vilhelma fon Humbolta, svedoče nam reči iz njegove rasprave O razlici strukture ljudskog jezika… Na toj raspravi Humbolt je, kako u predgovoru piše njegov brat, radio »usamljen, jednom nogom ugrobu«, sve do svoje smrti. Vilhelm fon Humbolt, čijim dubokim uvidima u suštinu jezika ne smemo prestati da se divimo, veli: »Korišćenje već postojeće zvukovne forme za unutrašnje svrhe jezika… može se u srednjim razdobljima jezičkog razvoja smatrati mogućim. Jedan bi narod, uz pomoć unutrašnjeg prosvetljenja i povoljnih spoljaš njih okolnosti, mogao nasleđenom jeziku dati u tolikoj meri drugačiju formu, da bi on time postao sasvim drugi i novi jezik« (§ 10, str. 84).

A nešto dalje (§11, str. 100) čitamo:

»Ne menjajući jezik u pogledu njegovih glasova, a još manje u pogledu njegovih formi i zakona —vreme posredstvom rastućeg idejnog razvoja, povećane moći mišljenja i prodornije osetljivosti često u njega uvodi nešto što on ranije nije posedovao. Tad se u istu ljušturu stavlja drugačije značenje; istim se izrazom daje nešto različito; istim se sintaksičkim zakonima nagoveštava drugačije stepenovan tok ideja. Sve to je trajan plod književnosti jednog naroda, a — u okviru književnosti — plod prvenstvenopesništva i filozofije.«

( Martin Hajdeger: Mišljenje I Pevanje )

filozofskitekstovi

Autor 28.2.2011. u 13:56

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija