Mihajlo Pantić: Upisaću se u partiju zgađenih

Autor 23.8.2011. u 10:18

Mihajlo Pantić: Upisaću se u partiju zgađenih

Pisac o našoj književnoj sceni, kritičarima, svojim studentima koje muči besperspektivnost: Kad god nešto napišem, kritičar se u meni zapita da li bi to mogao da potpiše neko od koga sam učio

 

PISAC, književni kritičar i univerzitetski profesor impresivne stvaralačke i radne biografije, Mihajlo Pantić (1957) autor je desetak knjiga priča, dvadesetak knjiga eseja i ogleda i isto toliko antologija i zbornika kratke priče (zajedno sa Davidom Albaharijem, Vasom Pavkovićem i Petrom Lazićem). Dobitnik je niza nagrada, među kojima su: „Milan Bogdanović“, „Stanislav Vinaver“, „Branko Ćopić“, Andrićeva nagrada, „Đorđe Jovanović“, Nagrada grada Beograda. Ovih dana na engleskom jeziku u „Geopoetici“ izašla mu je knjiga „Suviše vremena za nevažne stvari“ i, takođe na engleskom, „Kratka istorija srpske književnosti“ (sa grupom autora), u izdanju PEN.

Sa suprugom Jelenom, lektorom, i sinovima Đorđem, studentom italijanskog jezika i Bogdanom, studentom istorije, živi na Novom Beogradu, gde je i rođen i kome je ostao veran svih ovih godina.

* Mnoge vaše priče tematski su vezane za Novi Beograd, koji je poslednjih godina znatno izmenio lice. Kako kao pisac i Novobeograđanin doživljavate te promene?

– Promena je neverovatna. Pre pedeset godina Novi Beograd bio je peščana pustinja sa ponekom oazom, novoizgrađenim kvartom, a danas je to najurbanija sredina ovoga dela Evrope. Sve se u njemu vrtoglavo ubrzalo, moja generacija, koja je prva tu odrasla, živi svoje zrelo doba, a stigli su i naši sinovi i kćeri koji i ne znaju za drugi način života osim onoga na Novom Beogradu. Ljudske sudbine i karakteri se menjaju u skladu sa preobražajem mesta na kojem žive, što je više nego dovoljan razlog i podsticaj da nastavim da o tome pišem. Svako piše o onome što mu je najbliže, Džojs o Dablinu, Bora o Vranju, Prust o Kombreu, Andrić o Bosni i Beogradu, to je naprosto tako…

* U kojoj meri kritičar u vama može da pomogne svom „dvojniku“ piscu?

– Pisac je sam sebi najbolji kritičar. On me neprestano upozorava, koriguje i opominje da sam dužan da pišem najbolje što umem. Zato valjda i ne pišem više od dve-tri priče godišnje, i to samo onda kad unutrašnji pritisak postane neizdržljiv. Potrebno mi je stoga četiri-pet godina da sklopim novu knjigu priča. Kritičar je neko ko je okrenut spolja, uronjen u svet onoga što pišu drugi, a piscu to dobro dođe, meni je čitanje drugih važan podsticaj za pisanje, uvek se obazirem na pisce koje volim. Kad god nešto napišem kritičar se u meni zapita da li bi to mogao da potpiše neko od koga sam učio.

* Današnju književnu scenu karakteriše veliki broj naslova u kojem se prave književne vrednosti često gube?

– Ne odnosi se to samo na književnost. Prvi problem svih današnjih umetnosti, slikarstva koliko i muzike, filma, pozorišta ili književnosti je hiperprodukcija. U preobilju čije pravo ime je haos nije moguće više uspostavljati hijerarhizovane sisteme vrednosti. Svaki umetnik traži i nalazi svoju ciljnu grupu, a svako ko je zaniteresovan da sebi priušti neki estetski doživljaj mora za njim sam da traga. I otvoriće mu se, ukoliko dovoljno dugo bude kucao. U našoj kulturi koja obimom nije velika, ali ima vrlo duboku tradiciju i vrlo razuđenu savremenu produkciju, u ovom trenutku postoji najmanje deset paralelnih sistema vrednosti, što je dobro. Unisone kulture su mrtve kulture.

* Čini se da su se i književni kritičari uklopili u opštu atmosferu nezameranja i čuvanja ličnih interesa i pozicija?

– Kritika prati sudbinu književnosti, odavno sam se uverio da nema dobre kritike bez dobre umetnosti. Istinska, kreativna kritika može se pisati samo iz ljubavi, da opet citiram Mešu Selimovića, ostalo je mrzovolja koja za sebe uzurpira kritički jezik i oblik. Nije mi do kraja jasno u čemu se danas ogleda moć kritike. Ona se jasno podelila na dva oblika: jedan je marketinški, drugi je akademski. Marketinški deo podleže zakonima tržišta, socijalne ili ideološke narudžbe i niko ga ne shvata ozbiljno, a akademsku kritiku, koja se povukla u zabran niskotiražnih književnih časopisa, jedva da ko čita. Ali, kritika opstaje, jer je i dalje potrebna. Bez nje nema razgovora o vrednostima, književnost koja ne uspe da izazove reakciju kritike ne traje dugo. Ko se, recimo, seća većine romana koji su tokom proteklih pet ili deset godina dobili Ninovu nagradu?

* Kao veoma komunikativan čovek, sigurno imate i česte neformalne razgovore sa studentima. Koje brige muče te mlade ljude, opredeljene za „neprofitabilna“ zanimanja?

– Nije im lako, naročito onima koji žele da se bave književnošću. Na toj crnoj top-listi ubedljivo prvo mesto zauzima besperspektivnost. Onda slede društvena konfuzija, institucionalna neodgovornost i nekompetentnost, korumpiranost, neuvažavanje sposobnosti, negativna selekcija, odsustvo dugoročnih kulturnih strategija, proivoljnost reformi koje se donose samo da bi nam navodno bilo bolje, a zapravo se od 2000. godine malo šta suštinski promenilo. Stalno im govorim da treba da nastave da se bore, da ne posustaju, da idu za svojim ciljevima i idealima, na njima ostaje svet. Najbolje godine života moje generacije ionako su pojeli skakavci. Sve više ličimo na one Krležine pse pokraj plota koji gledaju karavane koji prolaze, ali ih mrzi da laju, zasitili su se svega. Nedavno me je jedan prijatelj, pola u šali, pola ozbiljno, pitao zašto ne uđem u neku partiju, ne bih li konačno kapitalizovao svoj višedecenijski javni rad. Odgovorio sam mu da ću se učlaniti u partiju zgađenih, čim bude oformljena. I kandidovaću se za njenog predsednika.

* Na koje pisce najmlađe i mlade generacije „tipujete“ kao na autore koji imaju zavidan književni potencijal?

– Poslednjih desetak godina uglavnom pišem o poeziji. Imamo vrlo darovite mlade pesnike. Prozu ne pratim tako intenzivno. Vrhunski pesnik možete biti i sa dvadeset godina, Miljković ili Rembo su za to dobri primeri, a za prozaistu je osim dara potrebno i znanje i iskustvo. Ne brinem, u tom pogledu, za budućnost našeg romana i priče.

FANATIČNI RIBOLOVAC

* DA li vam je ribolov i dalje velika strast?

– Što sam stariji, sve sam fanatičniji ribolovac. I što imam manje vremena za tu svoju strast, sve više o njoj razmišljam. Nisam od onih ribolovaca kojima je ulov na prvom mestu, ribolov je za mene prosvetljenje i očišćenje. Volim onu misao Meše Selimovića da to nekom izgleda kao ludost, ali je zapravo velika strast koja brani čoveka od drugih ludosti. Najveća mudrost u životu je da čovek pronađe pravu ludost, kaže veliki pisac.

PRONAĆI NADU

* NA upravo završenom Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji bili ste član žirija. Kako vam izgledaju naše „filmske priče“?

– U jednoj rečenici: višak stvarnosti, manjak umetnosti. Srpski scenaristi i reditelji, baš kao i savremeni pisci, u velikoj većini slučajeva pokušavaju da pronađu ključ za stvarnost koju živimo. Poneko u tome uspe, većina se nažalost zadovoljava verističkom interpretacijom brutalne savremenosti. Razumem da je umetnik obavezan dobu u kojem živi, i da stvaranje ispod staklenog zvona ne vodi nikuda, ali bih voleo da je u dvadesetak filmova koje sam gledao, naročito u radovima mlađih reditelja, više mašte, humora i nade. Vremena su takva da umetnost mora na sebe da preuzme obavezu da iznova pronađe nadu, odnosno da se ne zadovoljava pukim preslikavanjem svakidašnjice.

BALZAK NAŠEG DOBA

* VREME poremećenih vrednosti i odsustva morala kao da je bogomdano za nekog „srpskog Balzaka“ koga, međutim, nema. Odsustvo izuzetnog dara ili nedostatak prave hrabrosti?

– Svako vreme ima svog Balzaka. Sa scene su u minule dve decenije otišli naši moderni klasici, a za dve naredne decenije znaćemo ko će, jedino po vrednosti svoga dela, biti prepoznat kao Balzak našeg doba. Savremenost o tome ne odlučuje, ona se iscrpljuje u besmislenoj trci za prestiž i u brzosagorevajućim, plitkim strastima.

 

novosti.rs,

Tagovi:
Autor 23.8.2011. u 10:18

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija