Na vašaru književnosti

tačno.net
Autor/ica 5.11.2013. u 17:59

Na vašaru književnosti

Piše: Nemanja Rotar, Radio Gornji Grad

Sećam se sajma knjiga u Beogradu početkom devedesetih kada sam objavio prvu zbirku poezije. Bio sam uzbuđen zbog činjenice da se među milionima izloženih publikacija najrazličitijeg tipa nalazi i jedna poetska sveska pod nazivom „Početak sna“. Bio sam zanesen prizorom najvažnijeg književnog događanja tokom jedne kalendarske godine i, kao svakom literarnom početniku koji sanja veliki uspeh pod kupolom sajma, sve mi je delovalo magično.

Sećam se da sam sa izvesnom dozom strahopoštovanja krstario između štandova ondašnjih prestižnih izdavačkih kuća: „Prosveta“, „Nolit“, „BIGZ“ ili „SKZ“. Danas one mahom više ne postoje. Sećam se da sam na štandu „Draganića“ imao čast da se upoznam i družim sa Momom Kaporom. Nosio je crveni pulover, farmerke, mokasine i po mnogo čemu me podsećao na Miku Antića. Bilo je u njegovom držanju prefinjene nonšalancije. Komunicirao je opušteno i neposredno sa čitaocima koji bi posetili štand. Slovio je za lakog pisca, kome nisu bile namenjene velike nagrade. Imao je visoke tiraže i popularnost, a tadašnja kritika smatrala je da je to za njega sasvim dovoljno. A bila je u zabludi. Iz sadašnje perspektive prefiks „laka“ literatura za Kaporova ostvarenja deluje netačno. U odnosu na budalaštine sabrane između korica pojedinih najtraženijih knjiga ovoga vremena, njegova literatura deluje kao prefinjena stilizacija najvišeg dometa.

Posetilac je tih godina mogao da se ozbiljno najede i napije ali i nadimi isparenja od silnih roštiljdžinica duž sajamskog kompleksa. Većina izdavača je donosila ozbiljne količine hrane i pića na sopstvene štandove. Pamtim odličnu prasetinu koju sam jeo kod Kosijera, vlasnika „Kairosa“, koju je nekim posebnim čulom osetio Radoš Dulović, tadašnji direktor pančevačke biblioteke sa kojim sam išao u obilazak izdavača.

Bilo je druženja, vreve, života i novaca. Bilo je daleko više ozbiljne literature.

Poslednja poseta sajmu knjiga učinila je da se poistovetim sa junakom Kamijevog kultnog romana „Stranac“. Bio sam savršeno ravnodušan prema svemu što se nudilo. Nekada rezervisana mesta za državne izdavače zauzele su moćne privatne kuće. Obilje literature koja se nudila nije me ni najmanje doticala. Ti štandovi su delovali kao luna parkovi, kao književni supermarketi. Sve je vrvelo od kiča i pakovanja koje blista, zavodi i zasenjuje prostotu. Knjige potpisuju voditeljke, loto devojke i porno dive. Onda, odjedared, pero za potpisivanje knjiga od njih preuzima dobitnik NIN-ove nagrade ili vidno ostareli David Albahari.

Ja sam pisac bez izdavačke kuće. Ona je propala usled neumitnog zakona tržišta. Ko nije pristao da se literarno prostituiše i prodaje poslednji književni bofl zajedno s klasikom, izbrisan je kapitalističkim cunamijem.

Razmišljam za koga pisati u vreme sveopšte relativizacije vrednosti. Sve postaje bitnije od samog dela. Potrebno je da se pisac provuče kroz najskaradnije televizijske emisije kako bi privukao pažnju. Nekakav seksualni i politički skandal preko je potreban da bi današnji auditorijum obratio pažnju na neko delo.

U tabloidnoj štampi nema mesta za ozbiljne i suvisle književne komentare i vrednovanja. Ukus publike formira bulevarske štampa najnižeg ranga.

Sajam knjiga me je zamorio. Pisati danas znači za mnoge autore zabavljati a nikako kritikovati, analizirati društvenu realnost, uznostiti se ka poljima metafizike, ispitivati sopstvenu unutrašnjost ili se poigravati sa formom. Književnost kao Bodlerovska „bolest“ duha, najunutarnjiji poriv, krik bezumnika u pustinji sveopšte letargije, nema prostora da se pojavi na horizontu savremene čitalačke publike. Zasenjuje je, potiskuje i sebično gura u mrak bljutava proza popularnih ljudi sa estrade.

Neka se popale reflektori, krene muzika i neka se pisac-zabavljač pokloni. Dobrodošli na vašar i ne brinite brigu. Imamo bestseler i za vas!

tačno.net
Autor/ica 5.11.2013. u 17:59