NE BUDI ME MATI

Ivo Anić
Autor 24.12.2015. u 10:46

NE BUDI ME MATI

Nestalo je puno stvari iz moga ditinjstva, nestalo je u vrimenu puno dragih ljudi i dragih lica, danas i moje polako križaju bore, a uspomene ostaju u njima duboko urezane. Nestali su albumi, mali plastični BMW na baterije i vridne ruke moga dida koji je uza se uvik nosija tri stvari. Nosija je crni takujin na laštik iz kojeg bi mu ja vadija munitu za “Fudbalere i timove”, nosija je stari metar sa gradilišta i nosija je tako dragu a zauvik nestalu stvar mog ditinjstva, nosija je jedan mali drveni bančić.

Ta praktična stvar od tri komada drva u mojoj familiji bila je neprocjenjiv a uvik nekako zaboravljen komad pokretnog namještaja koji se uvik misteriozno gubija po kući jer je onako mal i praktičan triba uvik i triba je svima. Otac bi kad bi očitava mjerilo popeja se na bančić, u mojoj familiji skale se nisu duperale, mater kad bi skidala koltrine penjala se na bančić, a dida, dida ga je namjenija meni, ja bi sidija uvik ispod stola dok bi on čita novine tako da mi noge ne vise i da se mogu igrat sa svojin kaubojima i indijancima kako Bog zapovida a da ne smetan nikome po kući.

Taj bančić, taj drveni i dragi komad mog ditinjstva tako je uvik iša iz ruke u ruku i uvik je bija tražen, u svakon momentu a ja bi ga zna i sakrit iza koltrine jerbo bi nekad stariji činili monade sa njin, ujac bi ga recimo odnija u garažu i izmastija ciloga motornin uljen a ja, ja san ga recimo višenamjenski zna okrenit i u njemu recimo zna držat autiće pa mi je smetalo šta tu moju stvar koriste svi, za sve i svašta.

Nesta je taj stari bančić iz naše kuće, nestala je i kuća i dvor, nema više nikoga ko bi recimo za skinit prašinu sa zida poviše špakera dupera bančić, sad se penjemo na skale koje se iskrive čin ih pogledaš, sad se penjemo na stolice i dajemo lupeške, sad smo kao moderni i sve je minimalistički, sve je led i sve je na botune.

A moj dida je uvik o Svetome Duji kupova tako vridne i korisne drvene stvari i uvik kod jednoga dobroga čovika koji se zva Momčilo, ja bi od barba Momčila dobija onu žutu tičicu šta klapa mukte a moj dida bi uvik falija Momčila kako ima zlatne ruke. Nestalo je i mog grada kakavog san zna, nestalo je i dobroga Momčila sa zlatnin rukama, nestalo je tako jedan kišni dan i mog dida, čovika koji je armira Split 3 ali me i naučija da ljude ne gledan kako se zovu nego da ih gledan kakvi su ka ljudi, kakve ruke imaju i dušu, kakve bančiće i kakve žute tičice šta klapaju znaju napravit.

U vrime od Božića moj dida bi u Momčila koji bi zimi prodava drva naručija specijalni badnjak i nas dva bi pošli po njega tako da bi mi barba Momo uvik prvi čestita Božić jerbo je zna da se sutra nećemo vidit. Tamo one zadnje godine mog ditinjstva Momčilo mi je na badnjak čestita moj katolički Božić ka da je zna da se više nikad nećemo vidit.Danas san gleda dva kretena šta se karadu oko imena Momčilo bez da su pitali šta taj Momčilo zna i kakav zanat čovik ima u rukama, pa san baš promislija kako bi u nekoj drugoj zemlji i u nekon drugon gradu, onom iz mog ditinjstva ti i takvi vjerojatno kad bi se usudili bit neki javni ljudi zasigurno ako ne ništa barenko dobili bančić u glavu od kojega poštenog čovika koji ih se ne bi boja i koji bi in reka šta ih ide. No to je bilo znate u jednom sasvim drugom i drugačijem gradu, gradu koji nije zna da se ljudi dile na postotke, manjine i krvna zrnca, taj grad dilija je ljude na ljude i neljude, taj grad dilija je ljude na one koji znaju samo širit mržnju i jad i na one koji su svojin rukama radili bančiće, radili male žute tičice za dicu i znali napisat pismu mog ditinjstva:

Ne budi me mati.
Ne budi me mati
Ne budi ne zovi
Sin tvoj na kušinu
U ditinjstvo plovi
U ditinjstvo plovi
Ne budi me mati
Kad zora dođe
Sve grubo i teško
Neka u snu prođe
Neka u snu prođe
Ne budi me mati…

Tagovi:
Ivo Anić
Autor 24.12.2015. u 10:46

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija