O STRAHU

Autor 1.2.2012. u 14:51

O STRAHU

“U periodima kada je dolazilo do velikih društvenih promena i promena vrednosnih sistema, kritičnim ili kriznim vremenima, kakvih je bilo od uvođenja hrišćanstva do današnjih dana bezbroj, strah je dobijao velike razmere, zahvatao je veliki broj ljudi i poprimao dimenzije pošasti.”

Strah je ontološki fenomen, srž čovekovog postojanja na tananoj granici psihičkog i telesnog, zdravog i bolesnog, normalnog i abnormalnog, individualnog, intrapsihičkog i društvenog, interpersonalnog. Doživljavanja straha su najintimnije povezana sa prirodom čoveka, odražavaju jedno fundamentalno stanje, jednu duboku i značajnu životnu manifestaciju i najčešće su sastavni deo normalnog svakodnevnog življenja. Međutim, neretko, strah je veoma neprijatno i mučno osećanje koje se ne može dugo podnositi. Osobe koje su doživele panični strah i posledično razvile strah od straha, izjavljuju da bi sve učinile samo da se takvo iskustvo više nikada ne ponovi!

Zbog straha je, u velikoj meri, i svet ovakav kakav jeste. Kao crvena nit on prati individualni razvoj svake jedinke, ali i razvoj i dinamička zbivanja u porodici, grupi ljudi, pa i svekolikom narodu. Najšire, njegov uticaj može da se prati i kroz društveno-kulturne odnose pojedinih epoha, pa i celokupnog razvoja zapadne civilizacije. U periodima kada je dolazilo do velikih društvenih promena i promena vrednosnih sistema, kritičnim ili kriznim vremenima, kakvih je bilo od uvođenja hrišćanstva do današnjih dana bezbroj, strah je dobijao velike razmere, zahvatao je veliki broj ljudi i poprimao dimenzije pošasti.

O strahu se zna od kada je čovek počeo da se sprozumeva rečju, pismom ili slikom. Pouzdano se zna da je prorok Jeremija znao za strah i da je o njemu pisao. U najstarijem pisanom epu Gilgameš, pisanom 4000 godina pre naše ere, spominje se strah od smrti, osnovni sadržaj i dinamički pokretač najvećeg broja oblika straha. Od tih davnih vremena do danas napisano je mnoštvo knjiga o strahu, filozofi, teolozi, književnici, lekari, psihijatri, psiholozi i mnogi drugi pisali su o njemu.

Psihoanaliza i Sigmund Frojd (1856-1939) prvi su utemelji znanja o strahu svrstavajući ga u najveće zagonetke “čije će rešavanje osvetliti najvažnija pitanja psihičkog življenja ljudi”. Strah i teorije o njemu postavili su u bit psihoanalize ili teorije o neurozama, posmatrajući ga prvenstveno kao fenomen od velikog značaja za individualni razvoje svake pojedine osobe.

Filozofi egzistencije – Seren Kjerkegor, Martin Hajdeger, Karl Jaspers, osvetlili su njegovu drugu dimenziju, povezujušći ga sa suštinom slobodnog postojanja čoveka i ništavilom, to jest življenjem pod stalnom pretnjom neslobode i smrti.

*

Nastavljači psihoanalize Karen Hornaj, Hari Stek Salivan i Erih From daju strahu društveno-kulturna značenja i povezuju ga sa specifičnim društvenim zakonitostima, institucijama sistema i kulturom uopšte.

Kao što u individualnom razvoju svake osobe postoje kritični periodi: rano detinjstvo, mladalaštvo, rano odraslo doba, doba pune zrelosti, starost, tako i u društvenom i kulturnom razvoju grupa ljudi i naroda, postoje periodi koji više nego drugi bivaju praćeni strahom i naporima da se on savlada.

Počev od završetka Drugog svetskog rata Evropa, pa i ceo svet, živi u periodu – bura i stresova – koji u ovom trenutku doživljava svoje finale u društveno-ekonomskoj krizi velikih razmera čiji ishod se još sa sigurnošću ne zna. Iako je kriza sveopšta i zahvata skoro ceo svet, male zemlje ovoga podneblja posebno su ugrožene. Njima predstoji duga borba i ulaganje velikih napora da sačuvaju svoju tradiciju, svoje korenove, svoje materijalno i kulturno bogatstvo, svoj identitet i samobitnost, bez brzopletog prihvatanja i prezimanja vrednosnih sistema koji mogu sve to da ugroze na ovaj ili onaj način.

Poznato je da je kraj velikog rata, kakav je bio Drugi svetski rat, i početak življenja u miru, doveo do velikih i naglih promena vrednosnih sistema u mnogim zemljama sveta. Grupne identifikacije su slabile, uloga i funkcija porodice se menjala, moćni i nezaobilazni patrijalhalni očevi gubili su svoju moć, žene su dobile dugo očekivani društveni status u faloktarskoj kulturi Zapada, uticaj religije dobijao je nove dimenzije, nauka je postala najcenjenija oblast ljudske delatnosti.

Misleći ljudi su brzo reagovali oglagavajući to vreme – godinama straha. Visten Hju Oden, anglo-američki pesnik, objavljuje knjigu “Godine straha”, Leonid Bernštajn, američki dirigent i kompozitor, komponuje simfoniju kojoj daje isti, zloslutni, naziv. Albert Kami u “Mitu o Sizifu”, piše o veku straha i vizionarskoj anticipaciji dolaska godina straha koju je nagovestio Franc Kafka. Jedna veoma jaka struja filozofa smatra da čovek nije određen time što je – politički duh, kako je to smatrao Aristotel, ne poznatom makismom Dekarta – “Mislim dakle postojim!”, već činjenicom da može da pati od straha. Naučnici i lekari ističu da je izučavanje straha i traganje za njegovom pravom prirodom i oblicima kojim se iskazuje u čovekovom iskustvu “ulaz na glavna vrata” kada se sagledavaju suštinska pitanja zdravlja i bolesti.

Nešto kasnije, jedan od poznatih instituta – Institut za mentalno zdravlje u Nemačkoj – objavljuje izveštaj o stanju zdravlja nemačkog naroda. U izveštaju se tvrdi da milioni ljudi pate od različitih oblika osiromašujućeg straha. Podvlači se da je medicina iskorenila kugu i koleru, ali da još nije našla način da suzbije i iskoreni pogubna doživljavanja straha. Pri čemu se kao moto koristi naziv jednog filma Rajner Vernera Fasbindera, nemačkog filmskog režisera – “Strah proždire dušu!”.

*

Osamdesetih godina 20. veka psihijatri saopštavaju nove poglede o prirodi patološke ekspresije straha, posebno paničnog straha ili napada panike. Nove ideje pokreću mnoga istraživanja sa ciljem da se u novoj svetlosti i na nov način, razume strah. Širom sveta stručnjaci za strah održavaju naučne sastanke i razmenjuju iskustva, u kratkom vremenu objavljeno je preko dvadeset monografija o paničnom strahu, period između 1980. i 1990. proglašen je “Dekadom progresa u razumevanju straha i panike”.

Tako intenzivno izučavanje straha urodilo je plodom. Prvi put u istoriji medicine i psihijatrije dokazano je da su stanja straha najrasprostranjeniji psihički poremećaji uopšte, da pogađaju osobe u najdelikatnijim godinama (20-35), da mnogo češće zahvataju pripadnike ženskog nego muškog pola, da u velikoj meri osiromašuju funkcionisanje ljudi i ugrožavaju njihovo harmonično i srećno življenje, da su veoma blisko povezani i sa drugim psihičkim i telesnim poremećajima – depresivnim reagovanjem, alkoholizmom, zavisnošću od lekova za umirenje i droga, psihosomatskim oboljenjima, alergijskim reakcijama, drugim telesnim poremećajima, i najzad, da su oboleli od paničnog poremećaja najskuplji pacijenti zbog teškoća u dijagnostičkom postupku i nedovoljno rasprostranjenog znanja o postojanju ove kategorije oboljenja.

Posebno zanimljiv zaključak iz ovih istraživanja izveo je jedan ekspert za javno zdravlje iz Sjedinjenih Država Amerike, tvrdeći da stanja straha, posebno panični poremećaj, “u velikoj meri umanjuje bodrost i snagu američkog naroda”.

U skladu sa novim znanjima Udruženje psihijatara sveta pre više godina počelo je akciju širokih razmera i ambicioznih ciljeva, nazvanu – “Za bolje razumevanje straha”. Angažuju se psihijatri iz svih zemalja sveta da u svojim sredinama otpočnu široku edukaciju lekara opšte medicine, lekara koji rade u jedinicama za urgentnu zdravstvenu zaštitu, posebno koronarnim jedinicama, neurološkim i neurohiruškim klinikama, otorinolaringološkim ambulantama, odeljenjima i klinikama za alergiju i sl., kojima se oboleli od stanja straha prvo i najčešće obraćaju, kako bi se brže i preciznije dijagnostikovali i na vreme lečili, jer je to najbolji i najsupešniji način da se suzbije strah i otkloni mogućnost da nam – proždere dušu!

Januar 2012

Maribor 2012 – zivljenjenadotik

Autor 1.2.2012. u 14:51

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija