OBRAČUN SA KNJIŽEVNIM KRIMINALOM: MASOVNO HAPŠENJE KNJIŽEVNIH JUNAKA

Tomislav Marković
Autor 3.2.2021. u 11:31

OBRAČUN SA KNJIŽEVNIM KRIMINALOM: MASOVNO HAPŠENJE KNJIŽEVNIH JUNAKA

Odeljenje za književne delikte Specijalne beogradske policije utvrdilo je da je na književnom polju primećen čitav niz subverzivnih pojava. Operativnim radom na terenu (takozvanim čitanjem) agenti ovog odeljenja otkrili su u savremenoj srpskoj književnosti organizovanu kriminalnu mrežu sačinjenu od bezbednosno interesantnih književnih likova, nekoliko naratora iz beogradskog podzemlja, najmanje jednog nepouzdanog pripovedača, omanje bande pesničkih subjekata od ranije poznatih organima gonjenja i grupe duhova samoporicanja čiji je identitet, iz razumljivih spiritističkih razloga, za sada nepoznanica. Uvukavši se pod okriljem noći u srpsku književnost, narečeni mafijaški klan razvio je razgranatu protivzakonitu delatnost u nameri da uzdrma temelje našeg poretka i identiteta, te da uništi srpsku duhovnost, najverovatnije po nalogu stranih službi i stranih pisaca.

Piše: Tomislav Marković (Slobodna reč)

Osumnjičenim književnim junacima stavljaju se na teret brojna krivična dela: delikt mišljenja iz niskih pobuda, klevetanje svetitelja srpske književnosti s predumišljajem, autošovinizam iz nehata, antisrpsko delovanje na mah, navođenje čitalaca na duhovno samoubistvo, neprijateljska propaganda protiv srpskog naroda, udruživanje radi neprijateljske prozne delatnosti, širenje defetizma lirskim putem, podrivanje borbene gotovosti naivnog publikuma, blasfemije na svirep i podmukao način, nedozvoljene svetogrdne radnje i teške mentalne povrede maloletnih čitalaca i čitateljki.

Književnost kao zavera

Nakon što su ušli u trag savremenim sumnjivcima, agenti Odeljenja za književne delikte zaronili su dublje u prošlost i operativnim radom na terenu (forenzičkim čitanjem) otkrili nebrojene propuste svojih prethodnika koji su par stotina godina dozvoljavali raznim kriminogenim elementima da rovare po srpskoj poeziji, prozi, drami, esejima i drugim literarnim rodovima i žanrovima. Slučaj je predat Sektoru unutrašnje kontrole, nadležni organi će ispitati da li je do navedenih propusta došlo usled nepažnje, nedovoljne obučenosti policijskog kadra ili iz lukrativnih motiva.

Potom su naši inspektori za književne delikte kontaktirali kolege širom sveta s kojima sarađuju u okviru Internacionalne književne policije (Interkpol) da bi, nakon razmene operativnih saznanja i informacija, bila pokrenuta opsežna istraga koja je otkrila postojanje međunarodne književne zavere orijaških razmera koja seže u sve literature sveta i nesmetano deluje čak i u kanonskim delima najvećih klasika. Istraga je u toku, a inspektori Interkpola ne isključuju mogućnost da je sama književnost nastala kao plod podle zavere, te da je ova grana takozvane umetnosti puki izgovor za komplot protiv reda i poretka, osveštanih dogmi, ćudoređa, tradicionalnih vrednosti, opšteprihvaćenih mnjenja, nacionalnih i državnih idola, svetih klišea i svih ostalih svetinja.

Stojković, sumnjivo lice

Kako je sve počelo? Krenimo redom. Prvo su uvek budni doušnici dojavili Odeljenju za književne delikte da je u romanu „Kontraendorfin“ Svetislava Basare primećeno sumnjivo lice opasno po narod i državu, izvesni Desimir Stojković, inače izmišljeni slikar. Dotično mazalo se ostrvilo na Desanku Maksimović o kojoj je govorilo razne skarednosti, bez imalo poštovanja za pesnikinju na čijoj su poeziji odgajane generacije. Nevični čitanju, doušnici su u prvi mah optužili pisca za Stojkovićeva nepočinstva, u tome su se posebno istakli Udruženi književnici Srbije koji su zatražili pomilovanje za Svetislava Basaru, jer je u svom romanu „opisao nešto što se nikada nije desilo sa nebeskom Desankom Maksimović“.

Na opasku dežurnog inspektora kako je to normalno jer se u romanima uglavnom opisuju izmišljeni događaji koji se nikad nisu desili, udruženi književnici su zagrajali: „Kako to može? I vi to dozvoljavate? Zar književnost nije odraz stvarnosti, i to ove zvanične, državne, propisane sa najvišeg mesta? Zašto neki sebi umišljaju da mogu da pišu šta im se prohte? Pa ne može svako da piše šta mu padne na pamet. Gde bi nas to odvelo? U totalnu anarhiju, ako ne i u nešto gore“. Nakon kraće književno-teorijske rasprave u kojoj se inspektor pozvao na Aristotelovo delo „O pesničkoj umetnosti“, te ubedio književnike da će nadležni organi ispitati stvar, ovi su se malo umirili, pogotovo kad im je inspektor rekao da treba da budu ponosni na sebe jer su izvršili svoju građansku dužnost.

Dostave zabrinutih građana

U međuvremenu su se javili još neki zabrinuti građani sa dostavama slične prirode. Jedan je upozorio da su „Basarina hiperbola i groteska spram selektivno odabranih vrednosti naše kulture gotovo bez uzdi“, a piscima se ne sme dozvoliti da sedaju za pisaći sto bez uzdi i ama, rekvizita neophodnih za pravilan odnos prema tradiciji. Drugi građanin pokorni je dojavio da je „književnost pitanje čovečnosti pre svega”, pa je „teško zamislivo da oreol lepote dobiju surove, gnusne, fetišističke ili druge stvari, odvratne velikoj većini ljudi”. Neki dežurni zaštitari su ukazali da se kanon srpske književnosti ne sme dovoditi u pitanje, te da su izjave Basarinog junaka fikcionalne diskvalifikacije i suma jezičkih blasfemija, koje se često poklapaju sa onim što i sam pisac misli.

Istraga po službenoj dužnosti je odmah pokrenuta, budući da je Stojković Desimir od ranije poznat policiji, još od romana „Andrićeva lestvica užasa“. Nakon ispitivanja svedoka, pre svega izvesnog Kaloperovića, naratora romana „Kontraendorfin“, te operativnog rada na terenu (takozvanog čitanja), utvrđeno je da je reč o zločinima u povratu i da se radi o čoveku kojem je kriminal prešao u naviku. Njegove blasfemije nisu pogodile samo Desanku Maksimović, već je dotični gnusno oklevetao razne velikane srpske kulture, srpski narod, kulturu i umetnost, a donekle i celo čovečanstvo.

Andrićev navodni prijatelj

Stojković se okomio na Ivu Andrića koji mu je navodno bio prijatelj, mada je malo verovatno da je naš nobelovac drugovao sa izmišljenim ličnostima, ako ne računamo književne likove iz njegove proze. Stojković je Andriću pripisao čitav niz sumnjivih iskaza od kojih većina podleže pod neki paragraf krivičnog zakonika. Tako je, jednom prilikom, Andrić navodno izjavio: „Niske pobude, Stojkoviću, koristoljublje, kurvarluk, zatucanost, sitnodušje, potuljenost, prevrtljivost, pokvarenjaštvo, zloba, laž, zavist, to su temelji naše kulturne javnosti koja bi u nepristrasnom krivičnom postupku bila okvalifikovana kao kulturna javnost na mah, s predumišljajem, na svirep i podmukao način, u stanju smanjene uračunljivosti“.

Drugom prilikom, Stojković tvrdi kako mu je Andrić rekao da naš narod “pisce ceni po tome koliko mu se koji duboko uvuče u dupe”, a potom je dodao: “Zaista sam hteo da se narodu i narodnim vlastima uvučem u dupe, ali isključivo u nužnoj odbrani, da bih u narodnom dupetu našao sklonište od naroda”. Trećom prilikom, Andrić je Stojkoviću navodno rekao: „Stvarna ideja vodilja srpskog nacionalizma i hegemonizma nikada nije bila Velika Srbija, nego veliki profit, u slučaju srpskih šovinista i hegemonista, a u slučaju srpskih nacionalističkih i hegemonisičkih piskarala, baraba i babojeba – veliki tiraži i veliki honorari, što se svodi na isto“.

Stojković optužuje Predraga Palavestru da se prerušavao u Andrićevu kućnu pomoćnicu kako bi uhodio velikog pisca, a opisao je i slučaj jednog poznatog pesnika, „ovlašćenog dilera akatista Bogorodici na veliko“, koji je po nalogu Udbe bio ozvučen, snimio seksualni čin sa ministarkom u nekadašnjoj Vladi Srbije, nakon čega je ova zglajznula. Ništa Stojković u svojim dugim monolozima nije preskočio, svaku je svetinju osporio, svakog je idola skinuo sa postamenta i svemu se narugao – i crkvi, i državi, i pravoslavlju, i katoličanstvu, i piscima, i slikarima, i kulturnjacima, i medijima (prevashodno „Politici“ i „Večernjim novostima“), i političarima, i istoriji, i herojstvu, i nacionalnim junacima.

Potraga za književnim junacima

Ovoliko smo saznali od organa gonjenja, ne možemo da otkrivamo više detalja, jer bi to moglo da osujeti istražne radnje. Protiv Desimira Stojkovića je pokrenuta tužba za skrnavljenje srpskih svetinja, a dotični se trenutno nalazi u bekstvu od zakona, budući da ga policija nije našla na adresi na kojoj je prijavljen (Kontraendorfin bb), ni na prethodnom mestu boravka (Andrićeva lestvica užasa, osma prečaga odozdo). Policija nije nasela na providnu fintu – to što je Stojković navodno umro 12. decembra 2009. godine, jer je i vrapcima koji žive pod strehama policijskih stanica jasno da je tu reč o obmani: književni junaci ne umiru, oni su besmrtni, pa samim tim njihovi zločini ne zastarevaju.

U međuvremenu su, nakon opsežne istrage, podignute optužnice i protiv brojnih književnih junaka iz poznatih dela srpske književnosti zbog raznih krivičnih dela. Kako saznajemo iz Odeljenja za književne delikte, niko od osumnjičenih još nije uhapšen, očigledno je da je zlikovcima neki jatak dojavio šta im se sprema, pa su se na vreme pokupili iz matičnih književnih dela i sakrili po sigurnim knjigama. Policija sumnja da se kriminalci skrivaju u bibliotekama, najverovatnije su inkognito ušetali u neka druga književna dela, gde se kriju između redova.

Potpuni spisak književnih junaka za kojima policija traga ne možemo da otkrivamo, u cilju istrage, ali evo šta smo do sada saznali. Poternica je raspisana za Petrom Rajićem, glavnim junakom „Dnevnika o Čarnojeviću“, zbog širenja defetizma i slabljenja borbene gotovosti. Na spisku je i Proka Naturalov, šuster iz „Apoteoze“ koji se tereti za dezerterstvo. Policija traga za pesničkim subjektom pesme „Mrtvi plamenovi“ Sime Pandurovića zbog širenja nekrofilije i davanja „oreola lepote gnusnim, fetišističkim stvarima, odvratnim većini ljudi“. Na spisku za hapšenje nalazi se pesnički subjekt još jedne Pandurovićeve pesme, „Svetkovina“, zbog propagiranja silaženja s uma. Iz istih razloga policija traga za pesničkim subjektom Sterijine pesme „Na smrt jednog s uma sišavšeg“, posebno zbog stihova: „U večnom sveta nemiru ti si jedan uživao mir; / O, srećan ti si!“

Nepotpun spisak književnih zločinaca

Policija traga i za lirskim subjektom Disove pesme “Naši dani”, jer je oklevetao današnje rodoljube, čitav vek unapred: “Od pandura stvorili smo velikaše,/ Dostojanstva podeliše idioti,/ Lopovi nam izrađuju bogataše/ Mračne duše nazvaše se patrioti”. Takođe, hapšenje preti i lirskom subjektu Disove pesme „Prestanak jave“ zbog proročkog stiha „Dolaze dani i noći bez jave“ kojim je počinio verbalni delikt protiv realizma i svega što danas nazivamo stvarnošću.

Na meti policije nalazi se i Gavrilović iz Sterijinih „Rodoljubaca“ zbog širenja antipatriotske propagande. Kako saznajemo, junak istog komada, poeta Lepršić, uspešno sarađuje sa istražnim organima, sam se ponudio da uđe u trag Gavriloviću, pa je njegovo hapšenje pitanje dana. Poternica je izdata i za junakom priče „U gostima“ Dragiše Vasića, Nikolom, rezervnim oficirom, nosiocem Karađorđeve zvezde, zbog autošovinističkih izjava protiv srpskih patriotskih klasika poput ove: „Šta svaki dan čitamo? Šta pišu patriotski pesnici što iz daleka druge tutkaju u smrt? Pišu: da su oni hteli umreti, da onima ništa slađe nije bilo nego umreti. Je li da je to laž? Je l’ da se svakome živi? Ja sam sretao ljude kojima je u ovom paklu rata iščezao i poslednji razlog da žive: on im je progutao i porodicu i ognjište i sve što su imali, a njih učinio nesposobnim za rad i običan život. Znaš li šta kažu ovi jadni ljudi? ‘Mi još jedino živimo iz radoznalosti za sudbinu ovog nesrećnog naraštaja’. To je nova haljina egoizma, istina, ali glavno je oni hoće da žive. Eto onu laž ja sam napao. Jer slatka smrt i nije ništa drugo do pesnička laž ili laž sa kojom operišu oni čiji je račun rat“.

Za svaki slučaj, raspisana je poternica za svim junacima svih satiričnih priča Radoja Domanovića, prvo sve treba pohapsiti, pa će nadležni organi naknadno utvrditi da li je tu neko eventualno nevin, mada je to malo verovatno. Na spisku za hapšenje nalazi se još nekoliko hiljada književnih junaka, naratora, pripovedača i lirskih subjekata. Rešt preti i svim piscima koji su pisali polemičke knjige, pre svega Lazi Kostiću zbog „Knjige o Zmaju“ i Danilu Kišu zbog „Časa anatomije“, jer su udarili na književni kanon, a taj zločin zaslužuje dugogodišnju robiju.

Kraj književnog zuluma

Slične policijske akcije odvijaju se širom sveta. Na međunarodnim poternicama našla su se brojna sumnjiva lica i književni likovi. Tu su svi naratori svih proznih dela Tomasa Bernharda, kao i neki junaci njegovih drama, uglavnom zbog autošovinizma i duha samoporicanja. Dalje, biće uhapšen svako ko je nastojao da „oreol lepote dobiju surove, gnusne, fetišističke ili druge stvari, odvratne velikoj većini ljudi”. Ko god je pribegao tzv. estetici ružnog biće uhapšen, lirski subjekti Bodlerovih pesama cepte od straha, kriju se maštarije grofa Lotreamona, Svidrigajlov i Hambert Hambert negde su se zajedno pritajili, naratoru „Zločina i kazne“ preti doživotna robija zbog opisa gnusnog ubistva Aljone Ivanovne i sestre joj Lizavete, Raskoljnikov je već robijao pa mu sad ne preti opasnost, ali Sonja Marmeladova će biti privedena pravdi zbog prostitucije.

Biće priveden celokupan personal književnog dela Markiza de Sada, lirski subjekt pesme Vladimira Majakovskog „Nekoliko reči o samom sebi“ (zbog zločinačkog stiha „Volim da gledam kako umiru deca“), pravedni Jov (zbog stiha „Ne bilo dana u koji se rodih, i noći u kojoj rekoše: Rodi se detić!” kojim dovodi u pitanje mnogo više od nacionalne kulture, države, svetih književnih krava i ostalih svetinja – samo postojanje), kao i većina biblijskih proroka zbog subverzivnog antidržavnog delovanja, blasfemije, ruženja naroda i najcrnjeg autošovinizma. Ekskluzivno saznajemo da će biti uhapšen i glavni junak sva četiri jevanđelja, Isus Hrist, zbog širenja anticrkvene propagande, revolucionarne delatnosti, podrivanja državnog sistema i propovedanja ideja opasnih po svaki ovozemaljski poredak moći. A i zbog druženja sa sumnjivim svetom.

Bilo je krajnje vreme da se književnom zulumu stane u kraj, jer ovo stanje sveopšte anarhije i bezakonja više nije moglo da se trpi. Pisci pišu šta hoće, zloupotrebljavajući pesničku slobodu, a književni junaci misle šta im se prohte, bez ikakvih ograničenja. Na kraju smo stigli dotle da književnost širi nemoral, dekadenciju, autošovinizam, sumnju, svetogrđe i udara na sve osveštane vrednosti društva u kojem nastaje. Hapšenjem i osudom književnih junaka koji su zlorabili literaturu za vršenje raznih krivičnih dela, mahom delikta mišljenja, razorno dejstvo književnosti biće svedeno na minimum. Ako se pokaže da to nije dovoljna kako bi se građani zaštitili od pogubnog uticaja romana, pesama i ostalih drama – policija za književne delikte može da uhapsi i celokupnu književnost.

Ko posle velike čistke bude želeo da se bavi tim čudnim zanatom izmišljanja kojekakvih zgoda i nezgoda, ređanjem rečenica bez nekog praktičnog povoda, to će morati da radi po strogo određenim propisima. Pravila za ispravno pisanje književnih dela, kao i za podobno mišljenje, odavno su poznata, i mogu se pronaći kod raznih cenzora, inkvizitora, u sudskim presudama protiv pisaca, u osudama jeretičkih spisa, u indeksima zabranjenih knjiga, u arhivima carske i policije raznih autoritarnih režima. A ni doktrina druga Ždanova nije za bacanje, uz par sitnih izmena. Umesto u duhu socijalističkog, pišite u duhu nacionalističkog realizma, i neće glava da vas boli. A vaši književni junaci će moći mirno da spavaju, bez straha da će im u gluvo doba noći književna policija zalupati na vrata i odvesti ih u nepoznatom pravcu.

 

 

Tomislav Marković
Autor 3.2.2021. u 11:31

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija