Odlazak Našeg Pesnika

Autor/ica 👤Aleksandar Pantović 24.2.2021. u 10:12

Povezani članci

Đorđe Balašević – foto: Pressedan.hr

Kao što planine postojano stoje, živite u uverenju da će neki ljudi biti večito tu, neizmenjeni. Kada nestanu, postanete naglo svesni da je sve podložno nestajanju, podsete vas na sopstvenu konačnost. Ali opet u svom tom veličanstvenom i strašnom univerzumu samo pesnik ume da peva nasuprot ništavilu i tami.

Ne umem da pišem o muzici Đorđa Balaševića, nisam je dovoljno slušao niti sam dovoljno kompetentan. Mada Neki novi klinci imaju posebno mesto u mom srcu. Početni stih Moj deda već dugo/ore nebeske njive odmah oživljava najtopliju sliku detinjstva. Teško da čovek može da ima nežnijih uspomena od sećanja na bezuslovnu ljubav koju pružaju babe i dede. Na dan kada sam ja rođen moj deda je posadio jelku. Kitili bi je za nove godine dok nije prerasla samu kuću. Pesnik nas polako izvodi iz sveta detinjstva i zaštićenosti u kome predstavljamo centar univerzuma zahvaljujući trudu i ljubavi onih koji nas odgajaju i prevodi nas u svet zrelosti, neumitnog prolaska vremena, i shvatanja da i nismo najvažniji na ovoj planeti, da možda nismo na vreme prešli u sledeću od nas očekivanu životnu fazu. U svet izneverenih očekivanja odakle priželjkujemo ponovno te dane nepatvorene sreće i pažnje. Uvek mi je bilo žao što pesma nije duža. Pravo malo remek delo nostalgije.

Ovde bih izbegao da karakterišem Balaševićevu privlačnost čisto u kontekstu nekakve jugonostalgije, kao žala za nekadašnjom političkom zajedničkom. Ovde se radi pre o žalu i žudnji za izgubljenom normalnošću, za dokazom o nekadašnjem životu / životima, mogućim i življenim, pre potopa nacionalizma, sa manje mržnje, sa manje buke i besa, bez tvrdih granica, sa lakoćom komunikacije građana Beograda, Zagreba, Sarajeva, Splita, Pule, Novog Sada…lakoćom koju je nasilje izbrisalo, a koja se vraća kroz Balaševićevu muziku. Značaj stvaralaštva Đorđa Balaševića u ovom ključu postaje verifikacija istinitosti, dokaz autentičnosti, da su ta vremena postajala, da su ti ljudi postojali. Nacionalistička opterećenost organicizmom, prirodnim, opsednutost “plemenom”, nametnula je diskurs „izveštačenosti“ jugoslovenskog iskustva i sa time osećanje nekakvog stida, stalne potrebe za dokazivanjem istinitosti tadašnjeg iskustva. U taj procep upada Balaševićeva umetnost kao jedna od uporišnih tačaka nekadašnjeg i mogućeg sveta isto tako realnog kao sve te traume, beskrupulozno eksploatisane od nacionalista i njihove priče o večitoj mržnji i probuđenim grobovima. Neki ljudi su živeli, radili, voleli, okruženi sa daleko manje mržnje, manje opterećenosti identitetskim pitanjima i tu situaciju su smatrali normalnom – svakodnevica autentičnija od srednjovekovnih bojeva i nacionalnih programa.
Ovde bi se Balašević mogao pojaviti kao pesnik normalnosti, nestale u svetu koji je terorisan malim razlikama. Nacionalista ima predstavu o kolektivnom biću na čijoj patnji crpi svoj smisao i svoju snagu, umetnik ima samo pred sobom neponovljivost ljudskog života.

I na kraju vest o smrti Đorđa Balaševića stigla mi je skoro u isto vreme kao i vest o sletanju sonde na Mars. Gledajući snimke sa Marsa sam se osetio sam delić onoga kako su se ljudi osećali jula 1969. posmatrajući uživo spuštanje na mesec. U isto vreme ogromno divljenje prema dostignućima Čoveka i ogromnu stravu suočen sa zjapećom monumentalnom prazninom svemira pred kojom se otvara krhkost sopstvenog bitka i sopstvena smrtnost. Ne mislim davati ovde neku kič kosmičku metaforu, ali slično se dešava kada umre neko ko čini deo vaše mentalne geografije. Kao što planine postojano stoje, živite u uverenju da će neki ljudi biti večito tu, neizmenjeni. Kada nestanu, postanete naglo svesni da je sve podložno nestajanju, podsete vas na sopstvenu konačnost. Ali opet u svom tom veličanstvenom i strašnom univerzumu samo pesnik ume da peva nasuprot ništavilu i tami.