Omaž Danilu Kišu

Autor 13.9.2012. u 21:13

Omaž Danilu Kišu

Izložbom Hommage a Danilo Kis obeležava se pola veka od objavljivanja prvih romana Danila Kiša Mansarda i Psalm 44 (Kosmos, 1962). Izložba se sastoji iz tri segmenta postavke koju čine prostorna instalacija na zidu od crnog satena pod naslovom „Dunav 1942“, video rad „Dunav 2012“ i serija od 27 printova „Omaž Danilu Kišu“.

Ovaj projekat realizuje se sa ciljem da umetnika prikaže u drugačijem svetlu i da pozove na nova čitanja i interpretacije Kišove umetničke proze.

Četvrtak, 13. septembar u 19h, ulazni hol Narodne biblioteke Srbije.

Beleška autora povodom izložbe

HOMMAGE A DANILO KIS

u Narodnoj biblioteci Srbije

Ove godine navršava se pola veka od objavljivanja prva dva romana Danila Kiša Mansarda i Psalm 44 (Kosmos, 1962). Te knjige nisu bile, naravno, Kišovi književni prvenci jer se on već ranije pojavio na književnoj sceni, objavljujući u omladinskim biltenima i književnim časopisima svoje prve pesme i eseje, Književne novine, Vidici… Ipak, u životu svakog književnika značajan je trenutak kada iz štampe izađu na videlo prvi romani, a to se Danilu dogodilo pre ravno pedeset godina. Dalja Kiševa literarna i životna sudbina, od ove već davne 1962. godine, svima nama je poznata. Pošto je prirodno da je na ličnom planu pisca ovaj datum bio od naročitog značaja, ostaje nam da sada razmislimo u kojoj je meri i na koji način Kišova literarna zaostavština značajna danas, za nas i za ovdašnju kulturu. Osporavan i šikaniran od strane partijskih aparatčika komunističke Jugoslavije pred kraj života doživeo je pokušaj opasne manipulacije od strane domaćih nacionalista. Uputio bih vas, tim povodom, na sjajnu studiju Viktorije Radič Danilo Kiš, život & delo i brevijar koja doslovno rasteruje svu ideološku maglu iznad fenomena Danila Kiša kao i na nedavni TV film Dragomira Zupanca Danilo Kiš, uspomene, sećanje. Uviđamo jasno, da je literatura bila jedina Kišova domovina, dok se svetu, zvanično predstavljao, kao jugoslovenski pisac.

Šta nam Kišov primer danas govori? Nešto, čini mi se, što nam u ovom trenutku svima jako nedostaje, dok živimo pod teretom trivijalne realnosti koja nas stalno iznenađuje svojim novim oblicima ekonomske prinude, društvene krize i hipokrizije kada više ni u šta ne verujemo jer nas je svaki životni zanos napustio. Kišov primer nas nedvosmisleno upućuje na to da razmišljamo o posvećenosti, o doslednosti i identitetu, o snazi vere u sopstveni put i o značaju ličnog iskustva u formiranju jedne umetnosti. Jer, to se ne sme zaboraviti, Kišov put je bio put vere u umetnost. Pred sam kraj svog života izjavio je da je njegova bolest, bolest traganja za apsolutom posredstvom književnosti. Njegov jedinstveni literarni prosede nam govori i o tome da je verovao u jezik umetnosti, univerzalan i neredukovan. Iznenadićete se kada budete čuli kako je Kiš pevao uz gitaru ili kada vidite neki njegov crtež. Ali kada vidimo Kafkine crteže i Igoove lavirane tuševe ili kada pročitamo Kleove pesme, shvatamo da umetnost pored svoje univerzalnosti u svom biću ima i nešto sintetičko, nešto što se kreće ka potpunom izrazu koji želi da obuhvati totalitet naše egzistencije, nešto što prekoračuje različite umetničke discipline. U skromnoj veri da je moguće vizualizovati neke delove Kišove poetike, nastala je ova izložba koja se oslanja na citate iz njegovog dijaloga sa Gabijem Glanhmajnom koji je objavio Gradac 1987. godine, a koji je integralno unet u četrnaesti tom sabranih Kišovih dela koja je objavila „Prosveta“ 2007. godine pod nazivom Život, literatura. Parafrazirajući sebe samog Iz gorkog taloga iskustva, Kiš iznosi u ovom intervjuu sa Glanhmajnom najtraumatičnije trenutke svog života kada kao dete jedva preživljava zlokobnu raciju Hortijevih fašista u zimu 1942. godine u Novom Sadu. Oslanjajući se na ove piščeve iskaze, nastao je koncept ove postavke koja se satoji iz tri dela: „Dunav 1942.“, instalacija na zidu od crnog satena, „Dunav 2012.“, video rad i „Omaž D. K.“, serija od 27 printova.

Dok sam razmišljao o naslovu koji bi objedinio sva tri rada, došao sam do jedne moguće formule. Ovo je, zapravo, lični omaž stvaraocu koji je toliko uticao na moj svet ideja i moj rad. U nadi da je kreativni susret između književnosti i vizuelne umetnosti dobrodošao, koristim priliku da se zahvalim Narodnoj biblioteci Srbije koja se na ovaj način pridružila staroj Kišovoj ideji da „ništa nije postojano osim velike iluzije stvaralaštva“ i što je povodom pomenutog jubileja dala svoj doprinos sećanju na jednog velikog pisca kakav je bio Danilo Kiš.

Petar Kras, Beograd, septembar, 2012.

Izvor: Peščanik.net, 12.09.2012.

Tagovi:
Autor 13.9.2012. u 21:13

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija