Pesma odlazećeg čoveka

Natalija Stevanetic
Autor 3.6.2017. u 11:27

Pesma odlazećeg čoveka

Foto: spin.com

Stara mudrost, kako nam je prenosi drug Breht u „Kavkaskom krugu kredom“, svečano veli: sve na ovom svetu treba da pripadne onome od koga je više brige i brižnosti. Kola dobrim kočijašima da  bi brzo jurila, dolina onome ko će je navodnjavati da bi lepo rađala, a deca majčinskom srcu da bi rasla i bila snažna. S tim što majčinsko srce nije nužno ono koje te rodi, već ono koje te odgaji. Međutim, pop-kultura jedno je od polja gde čeljade može odrasti a da iza njega nesebično stoje oba majčinska srca. Srce prvobitnog autora pesme i srce izvođača koji pesmu „prisvoji“, obradi, čak je katkad učini i (pre)poznatijom. Takav je srećni dečiji slučaj pesme Hurt, od majke Nine Inch Nails i majke Džonija Keša. Ne zanemarujući doprinos, udeo i značaj izvođenja Nine Inch Nails-a ove pesme na pravi put, ovde ćemo se ipak baviti verzijom Džonija Keša.

Neko reče da nije život što i poljem proći. I zaista nije. Zimi, u onim gluvim danima kad čoveku pada apetit za život a raste nemilost misli, često zasvrbi: šta je život, kad već sigurno nije lagana šetnja livadom. Jednog takvog zimskog dana, u jednom takvom raspoloženju koje bi Sartr nazvao mučnina susrela sam se prvi put s pesmom i spotom Hurt u izvođenju Džonija Keša. Ova pesma bola i o bolu, pesma delom o krivici, kajanju i gubitku, u Kešovom izvođenju pogodila je kao retko koja. Nije tu bila samo stvar u liku, stasu i glasu ovog gospodina, niti u komemorativnom tonu njegovog glasa. Istinski susret, pa i zagrljaj ove pesme i čovekove zimske duše odvija se pri gledanju samog spota. To njegovo kaleidoskopsko osvrtanje na sopstveni život bilo je posebno dirljivo. Cela atmosfera izgledala je kao da je u pitanju poslednji prosanjani san, poslednji rezime. Ispostavilo se da je tako i bilo. Džoni Keš je umro 7 meseci nakon objavljivanja singla Hurt, a ovom pesmom dao je svoj krajnji omaž životu i njegovom smislu.

Šta su zapravo pesma i spot  Hurt u izvođenju Džonija Keša? Jednostavnim jezikom rečeno: to se njegova duša seća. Priča samu sebe. Svoju 71 godinu u nešto više od 4 minuta. Sanjarenja, bitke, zadovoljstva, razočaranja, patnje, radosti, varke, otrežnjenja, ljubav, mladost, bol, tišine, sve to filtrirano kap po kap i sliveno  u ovu izvedbu. Čitava gozba jednog ljudskog života na izdisaju. I kako valjda svaki čovek pri kraju svog života, prešavši svoj put, ulazi u svojevrstan dijalog sa svojom prošlošću, tako i Keš shvata: čovek svoje postojanje započinje u rascvetaloj gomili, u carstvu događaja, brzini, razmahivanju, pa i aroganciji prema životu. Na prestolu mogućeg i budućeg. A završava ga u okrunjenoj tišini koja veselo trčkara počecima. Sam za raskošnom trpezom prohujalog.

Je li to samo bezbrižno trčkaranje sećanjima ili beznadežni pokušaj da se umakne onoj opominjućoj dirki koju Keš sve jače pritiska pri kraju pesme, koja nam se sve više i sve odlučnije bliži kako pesma odmiče, nije lako reći. No zasigurno je da se iz te perspektive život čini kao onaj zatvoren i ispražnjen Cash Museum, prekriven belim čaršafima. Kao polomljena uramljena ploča. Kao svršena gozba. Kao ono vino koje Keš dirljivo drhtavom rukom proliva gledajući u oči sopstvenom kraju.

Hurt Džonija Keša moramo smatrati jednim od najlepših i najdirljivijih ljudskih oglašavanja na ovom svetu. Lepota Kešovog poduhvata plod je one tamne snage koja nekad naseli čoveka i rađa tamne i otrovne cvetove. Upravo zbog njihovog mirisa koji natapa ovo izvođenje, rekli bismo da je život sam položio ovu pesmu u Džonijevo srce. I da celu ovu izvedbu treba doživljavati kao pesmu jednog odlazećeg čoveka. Jednog odlazećeg čoveka i svih smrtnika. Što će reći svih nas.

Gledajući poslednji minut ovog spota onog zimskog dana pre nekoliko godina činilo mi se da je to poslednje Kešovo listanje albuma svog života jednako onom brzom i lakom smenjivanju slika koje čovek doživljava dok se zimi veselo spušta sankama. I bi mi jasno: život nije što i poljem proći, ali jeste što i spustiti se sankama gledajući nežni splet obrisa i slika koji prolazi. I onda kad misliš da ima još, sanke stanu a Džoni Keš položi ruke na zatvoren klavir.

Natalija Stevanetic
Autor 3.6.2017. u 11:27