Pisci sve više gube politički uticaj

Petar Protić
Autor 25.5.2017. u 11:47

Izdvajamo

  • Mi još uvek koristimo formu romana po uzoru na Balzaka, to je jedna arhitektura pisanja koja postoji već 200 godina, a trebalo bi u stvari izmisliti novu formulu, kako bismo uopšte mogli da shvatimo šta je danas svet.

Povezani članci

Pisci sve više gube politički uticaj

Čini mi se da pisci zaista sve više gube uticaj, a posledično i njihova književnost. Pogotovo što danas knjige koje se najviše čitaju i prodaju su uglavnom zabavno a ne refleksivno štivo. Mnogi moji prijatelji, izdavači u Francuskoj moraju često da odgovore na tu potražnju. Pričaju mi kako im uđu kupci i kažu: dajte mi neku knjigu od koje me neće boleti glava. Danas ljudi ne žele da ih boli glava.

Angažovani francuski pisac i reditelj Filip Klodel boravio je u Srbiji povodom Molijerovih dana (15 – 19. maj) kada je u nekoliko gradova držao predavanja i učestvovao u književnim razgovorima. Član je Akademije Gonkur a za svoje romane dobio je, pored ostalog, nagrade Žan-Žak Ruso, Renodo i Marsel Panjol. Njegov film Odavno te volim osvojio je nagradu Cezar za najbolji prvi film Francuske Akademije za film i umetnost. Romani ”Sive duše” i ”Brodekov izveštaj” već se smatraju klasicima novije evropske književnosti, a u njima se uglavnom bavi analizom buržoaskih slojeva i kritikom društva.

  • Vaš omiljeni pisac Filip Rot je izjavio jednom prilikom da danas književnost više nema ono mesto koje je imala pre 50 godina sa čime jenjava i društven-politički uticaj pisca odnosno intelektualca. Šta mislite o tome?

Književnost je u konkurenciji sa drugim pristupima. Ona više nema monopolističko mesto, kao ni štampa. Danas, kada čovek želi da otkrije svet ima i internet, društvene mreže, televiziju, radio. Dakle, književnost mora da podeli svoj uticaj sa drugim medijskim sredstvima. Uporedo sa ovim, uticaja intelektualaca su znatno manji. Naime, u mnogim zemljama je u poslednjih 20, 30 godina bilo vrlo popularno da oni koji se bave politikom budu okruženi intelektualcima; oni bi učestvovali i doprinosili debatama i razmišljanju o političkim programima. Ali, poslednjih nekoliko godina, to jasno vidim u Francuskoj, ta vremena su prevaziđena. Pre svega zato što se sami intelektualci ne usuđuju da intervenišu. Niti ih političari pozivaju da budu deo procesa. Ako ovo posmatramo paralelno: znamo da književnost nije jedina koja otkriva svet i da intelektualac, pisac nije više neko koga slušamo i koji predlaže neke stvari. Čini mi se da pisci zaista sve više gube uticaj, a posledično i njihova književnost. Pogotovo što danas knjige koje se najviše čitaju i prodaju su uglavnom zabavno a ne refleksivno štivo. Mnogi moji prijatelji, izdavači u Francuskoj moraju često da odgovore na tu potražnju. Pričaju mi kako im uđu kupci i kažu: dajte mi neku knjigu od koje me neće boleti glava. Danas ljudi ne žele da ih boli glava.

  • Posebno u romanu L’Enquête (Investigation) bilo je jasno do govoriti o ljudskom stanju i jednoj distopijskoj slici sveta više nije isto kao u 20. veku zbog čega taj roman odiše atmosferom bespomoćnosti, donekle kafkijanskoj.

Kafka jeste važan ali je na neki način i prevaziđen. U smislu u kojem je odlično uspeo da objasni šta je patnja čoveka iz prve polovine 20. veka: čovek koji je konfrontiran političko-ideološkim sistemima koji su se uspostavljali tada. I mada je za mene Kafka u istorisjkom smislu prevaziđen to nije nikakva kritika. Samo mislim da se taj preslikan diskurs ne može koristiti da bi se opisivala patnja današnjeg čoveka. Danas smo iznad Kafke i mislim da je veoma teško shvatiti i opisati svet u kome živimo. Mnogi pokušavaju da pišu literaturu koja bi mogla dobro da funkcioniše u ovom trenutku. Ja pokušavam da nađem te autore.

  • Da li to ukazuje da je današnji roman eksperimentalan?

Rekao bih, zapravo, da je njegova forma ostala isuviše klasična u odnosu na svet koji to nije. Mi još uvek koristimo formu romana po uzoru na Balzaka, to je jedna arhitektura pisanja koja postoji već 200 godina, a trebalo bi u stvari izmisliti novu formulu, kako bismo uopšte mogli da shvatimo šta je danas svet.

  • S obzirom na to da ste i reditelj, šta je tačka spajanja vaše literature i filma kako u tehničkom tako i u estetskom smislu gde je važna, čini mi se, nit sa Šabrolovom kinematografijom?

Smatram da oba sredstva, i film i književnost, međusobno utiču jedno na drugo. Kad pišem romane, dešava mi se da koristim filmske tehnike. Recimo, vezano za montažu ili izbor objektiva na kameri: kako ću kadrirati scenu – nešto šire ili sažetije. Da li će moja slika sve da obuhvati ili samo jedan mali deo? Svi ti izbori se prepliću. Kada govorimo o autoru kojeg ste naveli postoji nešto što me apsolutno zanima kod njega, a to je način na koji Šabrol pokušava da predstavi kako zlo funkcioniše u okviru buržoaskih slojeva. On dekonstruiše pojavnost zla. Pokazuje mehanizme te perverzije, a to i mene zanima.

  • Više od decenije radili ste kao predavač u francuskim zatvorima. Pretpostavljam da je odatle dolazila inspiracija za neke od romana.

Romanopiscu je potrebno ljudsko iskustvo, inače piše malo veštačke romane. Čini mi se da sam u tih dvanaest godina dok sam radio u zatvoru otkrio puno toga o ljudskoj prirodi. Jedna slika me je fascinirala u detinjstvu kada bi moj otac ubio zeca, tako lepu životinju sa tako lepim krznom. Zasekao je nožem i odrao jednim potezom celu kožu kao kada bi neko skinuo džemper. Na neki način iskustvo iz zatvora je bilo slično tome – kao da sam sa čoveka odrao kožu. Ali, čini mi se da sam uspeo da tada vidim njegovu pravu prirodu. To može da bude strašna, ali može da bude i lepa priroda. To je zaista uticalo na moje romane. Da nisam radio u zatvoru nikad ne bih napisao ”Sive duše” i ”Brodekov izveštaj”.

Petar Protić
Autor 25.5.2017. u 11:47

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija