Pozajmica iliti novogodišnja čestitka za Sanu K.

Povezani članci

• TITO: Borba naroda porobljene Jugoslavije
• Promocija knjige “Svjetline Laništa” u Mostaru
• Dva Božića
• Kultura sećanja kao jedini izlaz: Ne gradi se kuća na masovnoj grobnici
• Čedomir Petrović: Dobro smišljeni scenario
• Izložba “Backup” 21. aprila u Historijskom muzeju BiH u Sarajevu

Foto: Flickr

Nešto oko ovih novogodišnjih i božićnih praznika krenuli da mi neprekidno, dan za danom, pristižu neplaćeni računi, opomene, upozorenja zbog dugovanja. Valjda svi podvlače crtu pred kraj godine, pa i mene obuhvatili ovom neslavnom računicom.

Gledam u svoj novčanik, gleda on u mene. Gledamo se nemo i na prazno. Nema šta da se vidi. Tja… Valja nešto učiniti pre nego što mi iseku struju i blokiraju bankovne račune. A znaju to da urade, često i bez najave, kažu slali smo vam opomenu, ali nismo vas našli na adresi. Kako niste pobogu? Nismo, nismo! Vidite sa poštom, oni su nešto zabrljali, nije do nas.

I tako, gde ću, šta ću, jedino rešenje je pozajmica. Do uplate prevodilačkih honorara ima još da se načekam, ali mene neće niko da čeka. Uzimam mobilni, skrolujem imenik, gore-dole, grči mi se želudac, ne volim ovo da radim, ali drugog izlaza nema. Moram da nahranim dete, psa, za mene i nije bitno, pa da platim dugovanje za struju, vodu, satelitski tv, internet, fiksni i mobilni telefon, komunalije razne, neplaćeni porez. Podugačak spisak.

Zovem one za koje znam da imaju. Među prvima je moj bogati rođak. Ali on ne voli da pozajmljuje novac. Otvoreno kaže. Pare se nikome ne daju. Eto, ja kažem novac, a on pare. Valjda je zato i bogat, a ne ja što uvijam sa prefinjenim izrazima. Tako mi i treba.

Idem dalje, sledeća je moja koleginica. Od tate nasledila podebili bankovni račun i nekoliko nekretnina. Ona mi unapred preti, znaš – kaže- kakvi su ljudi kad je novac u pitanju, kažu vratiću, a posle nema, a ja neću da te jurim i da te čekam. Može, ali za nedelju dana da mi vratiš, odlučno kaže moja koleginica. Drhte mi noge, nije mi prijatno. Ne znam da li ću moći da ti vratim za tako kratko vreme – odgovaram joj – ali hvala ti, hvala u svakom slučaju.

Sledeći je moj bivši šef. Radili smo zajedno pet godina. Zna me i ko sam i šta sam. Znaće da me je nevolja pritisla, da ne pozajmljujem iz obesti. On živi u inostranstvu, u srednjovekovnom zamku, plemićkog je porekla vekovima unazad, samo njegov trpezarijski sto je veliki koliko celo moje potkrovlje. Draga moja – kaže – to je velika suma koju tražite, ali za nešto manje mogu da vam izađem u susret. Dajte mi broj računa, ja koliko danas idem u banku i odmah ću vam prebaciti sa svog računa. Sutra već nisam tu, idemo porodično na skijanje u Švajcarsku pa malo do Azurne obale. Ne brinite.

Od tada su prošle dve nedelje, na moj račun nikada ništa nije stiglo. Bilo mi neprijatno da ga zovem i podsećam. Volim da verujem da je bio u velikoj gužvi, da je morao da se spakuje za putovanje, a zna to pakovanje itekako da presedne čoveku, da je imao još sijaset neodložnih obaveza i da je sasvim slučajno, ama baš slučajno, prevideo da mi pošalje pozajmicu.  U to volim da verujem.

Nemam snage za četvrti poziv. Možda ću to da uradim sutra ili prekosutra. Danas više ne. Zovem Sanu K. da joj se izjadam. Sana K. je moja draga prijateljica. Lektoriše prevode sa engleskog, ratuje se bivšim mužem oko alimentacije za ćerku i stara se o dva džukca i jednom mačoru koji znaju i na kilometar da je nanjujše kada se vraća kući sa dalekog puta. Sana K. živi u stanu koji nije njen. I pitanje je da li će ikada biti. Baš kao i ja, i Sana K. ima gomilu neplaćenih računa. Sluša me. Sluša, razume i ne osuđuje. Ne postavlja pitanja. Vidi – kaže Sana K. – imam sto evra, ajde dođi pa ćemo da podelimo, da nekako preguraš do kraja meseca, ja ću se već nekako snaći, ‘ajde dolazi, čekam te, evo i kafu stavljam, kreći…

Sana K. inače ne slavi Božić, nije vernik, ne krsti se kada prolazi pored crkve, ponekad zna da bude teška, ali je jedina znala da prepozna moju muku.

Dok se oblačim i nazuvam svoje zimske čizme, naviru mi u sećanje reči mojeg pokojnog oca koji je često znao da kaže da sit gladnom ne veruje. Ako je tako, a poslovicama i svojem pokojnom tati sam sklona da verujem, Sana K. i ja mu dođosmo nekako obe gladne. Gladne novca, ali ne prijateljstva.

Sretna ti bila ova Nova 2018, draga Sano K!

Tvoja J.