Predeo s grobljem

tačno.net
Autor 26.5.2016. u 11:35

Predeo s grobljem

Najveći deo zbirke „Predeo s grobljem“ Slobodana Todorovića je izveštaj o infernalnom svetu, jedna sezona u paklu, kako bi rekao Rembo, ali ne radi se ovde ni o kakvoj predstavi pakla iz hrišćanskih legendi o zagrobnom životu, već je reč o svakodnevnom užasu koji živimo već decenijama, o dobro znanom svetu izokrenutih vrednosti propuštenom kroz specifičnu optiku Todorovićevog pesničkog pogleda.

Knjiga je veoma vešto i pažljivo komponovana, pesme su precizno raspoređene u cikluse, što zbirku čini kompaktnom i stvara utisak zaokruženog i celovitog pesničkog sveta. Svet u kojem se pesnik zatekao je pusta njiva, šuplja ponjava koju vitlaju vetrovi, a njegovi žitelji zadrti kandidati za resetovanje mozga. Užasu sveta pesnik suprotstavlja verbalnu razigranost, zavidnu poetsku veštinu, „kutiju olovnih slova“, kako bi rekao Krleža, to jedino oružje koje je čovek izumeo u borbi protiv sopstvenog zla.

Uprkos mračnim temama koje dominiraju pesničkom zbirkom Slobodana Todorovića, urnebesni pesnički humor često izbija iz stihova, kao čista jezička subverzija koja deluje korozivno, razarajuće na simbolički poredak utemeljen na zlu. Humor je jedno od najjačih oružja kojima se pesnik suprotstavlja mračnim silama koje su ga opkolile sa svih strana. Pored humora, pesnik pribežište i snagu nalazi i u piscima koji su mu blisku, u muzici i filmovima, u svetu umetnosti i stvaranja koji, sam po sebi, predstavlja živu negaciju destruktivnog principa.

„Predeo s grobljem“ je prva knjiga Slobodana Todorovića, ali u njoj ničeg početničkog nema. To je zrelo ostvarenje pesnika koji ima nov i samosvojan poetski izraz, pravo osveženje na srpskoj pesničkoj sceni. Ovom knjigom Todorović se pridružuje onom malobrojnom skupu ovdašnjih pesnika i pesnikinja kritički nastrojenih prema društvu u kojem žive, ali to čini osobenim, ličnim, drugačijim glasom. Pesnički humor, jezičke igre, bujni i nezaustavljivi asocijativni tokovi koji preplavljuju čitaoca, bogata leksika koju pesnik crpi iz različitih izvora (arhaizmi, žargon, lokalizmi, neologizmi), raskošna metaforika, začudne pesničke slike, vešto kombinovanje rime i slobodnog stiha – samo su neke od odlika specifičnog Todorovićevog pisma. To su sredstva kojima Todorović stvara svoj autentični pesnički svet i uvlači nas u svoju mračnu viziju nastanjenu čudovištima, baucima i demonima koji su nam odnekud poznati – da bi nam na kraju ponudio čak i nekakav izlaz iz pakla. Jer dragulj svetli čak i u tmini. (Iz pogovora Tomislava Markovića)

OBALE ZA STAJANJE I SPUST

proleće 1992.

Kažu da stajali su u prašini kraj mosta,

tamo gde i nekad stajahu

u svojstvu običnog sveta,

radnici, očevi, svirači, biciklisti,

pred dućanom, pod nastrešnicom,

na gajbama, pijući

mlako pivo s rajom.

A tad, na obali, u naprsloj vedrini

jedni su kroz druge žmirkali,

prateći let kormorana dok

kljunovima paraju mreškanje talasa,

sekući glave njihovih jarana,

na vodi, kroz sjaktanje.

(Ah, kako mirisahu majčina dušica,

šafran, pelin i spaljena kućica).

Sirotinjski šarenilom omajani,

slovenski uvelih zenica, skršeni,

kao i njihovi uzaludni bogovi,

u šah-matu Hecklera & Kocha, kažu,

pusti, polunagi stajahu,

na poseban način mirno,

k’o mnogi pre njih što su,

u oproštajnom redu (sve je u redu)

pogledom preklinjući Srbiju.

(U ruhu paklenih strojeva, okolo

kružiše trogloditi, Novog doba skutonoše,

škropljeni vodicom Lučonoše.)

A oni su samo stajali i čekali,

dok je kroz njih zavijala promaja,

potomaka Ajhmana i Rema,

potomaka Ježova i Perkovića,

Pećanca i Torkvemade,

potomaka Save Savanovića i (St)rojnice,

Cepeša i Krcuna,

potomaka noćnih vukova.

Prateći muziku Sudbine,

tiho su, nestvarno režali ti glatki,

skuri anđeli, isprano-staklastog lika.

Kainov vonj, nakot Azriela,

samo su škljocali očnjacima,

škljocali klještima, vilicama,

kidajući komade žice k’o prste logoraša.

(Tog toplog sutona nad rekom,

dok je lahor kosu šarao beharom.)

Kao u snu…

Onda im magijski obredno,

koščatu usahlost namotaše k’o kalem,

ti majstori revnosti i kvaliteta.

I nisu repetirali “hecklere”,

niti su potezali “waltere”,

da bi nekom pucali u teme,

kao nekad u slavno vreme,

ledeni oficiri Schutzstaffela.

U okviru domaćih nadahnuća,

koja odlikuju rešenja do svanuća,

potrebno je samo da stanu u kolonu,

jedan za drugim, spakovani brižno,

tu na obali, nad kamenjem da ne klonu.

(Ne hteše besmrtnost,

samo dane za decom da ispraćaju.)

Povezani sigurnosnim kanapom,

još jednom se utegnu i zbiju,

kao da im utiskuju osećaj bezbednosti,

ili prave splav od ljudskih tela

u ime pravih nacionalnih vrednosti,

koji će ih odneti daleko, još dalje,

na ostrva bez patnji i bola.

Onda prvom u redu ubace aktiviranu

ručnu granatu u džep i otisnu ih niz obalu.

Ali taj splav, čudom, usled ljudske nesavršenosti,

tehnologije ili nečeg trećeg, nedugo zatim, potone.

Od eksplozije, na površinu isplivaju mrtve ribe.

(Na slici smeju se vojnici

drage domaje udarnici,

primerci drevne sorte

u čijoj praznini se kote

Alienovi ispisnici.)

A mi smo samo stajali i ćutali, a mi smo samo

stajali i ćutali, a mi smo samo sedeli i ćutali

i ležali i ćutali, ćutali, ćutali,

samo smo pili i čekali, samo smo bauljali i čekali,

samo smo ludeli i čekali, čekali,

ćutali i umirali, umirali, umirali,

k’o paščad krepavali.

Čekajući da njihove bele kosti prekrije

mulj vremena, pošto su im prethodno, temeljno,

sa kostiju ribe oglodale meso.

(obala Drine, 2010)

tačno.net
Autor 26.5.2016. u 11:35

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija