PRIČA O KLIKERIMA

Čedomir Petrović
Autor 25.10.2017. u 10:42

PRIČA O KLIKERIMA

Vreme kad smo bili klinci, iz Profesorske kolonije, iz XV paviljona, iz ulice Braće Grim, bilo je vreme sigurnosti i bezbrižnosti. Noću smo krišom krali jorgovane i ruže i kasnije prodavali komšijama koji nas nisu poznavali. Išli na Ada Huju. U tri sata ujutru, još je bio mrak kada smo odlazili na pecanje ispod Pančevačkog mosta. Tražili mesto između starih šlepova. Smrdeli smo na bele crviće u teglama. Lovili kedere i bucove. Vraćali se sa puno riba i ceo kraj je te večeri mirisao na ribu. Uvek smo imali u dvorištu, najlepšem na svetu, po nekoliko kuca koje smo svi čuvali i hranili. Šinteri su ih hvatali i odvodili u kafileriju. Skupljali smo novac od starijih i trčali kao ludi da stignemo pre nego što ih spale. Uletali među kaveze prepune kuca lutalica. Vikali smo –  Džeki, Žujka!

S kanapom oko vrata Žujke i Džekija, trčali smo izbezumljeni od sreće. Vraćali se kući. Nikada neću zaboraviti taj pogled onih kuca koje su ostajale. Hteli smo sve da ih pustimo na slobodu i povedemo sa nama, ali imali smo samo toliko para da otkupimo Džekija i Žujku.

Iza dvorišta, bio je letnji bioskop. Uveče, gledali smo filmove koji su puštani na belom zidu stadiona. Taman da krene film, kad neko vikne iz publike – Ne počinji još. Sad će Roska, za minut, samo Voji da da večeru. I Vida dolazi. Boli je noga… a treba sići sa četvrtog sprata.

Kasnije smo na ćošku prepričavali filmove, gledali devojčice i one nas a nismo znali zašto. Onda su majke počinjale da dozivaju decu –  Dragane, vuci se kući, znaš li ti koliko je sati? Mićo, Ljubiša, hoćete sestra da dođe po vas? Onda počinje kuknjava –  Pustite ih još malo, još deset minuta… Dobro, još deset minut, a onda ti silazi otac. Otac vojno lice. Ima pištolj.

Naš kraj u kome smo se osećali zaštićeni i bezbedni bio je oivičen ulicama Zdravka Čelara, Jaše Prodanovića, nekada Varšavske i Cvijićeve. Ako kreneš preko te zamišljene granice, zalaziš u zabranjenu zonu, gde možeš popiti batine od tamošnjih klinaca. Kada smo išli na Taš, na kupanje, išli smo u grupi, bilo je i starijih sa nama, tako da smo bili potpuno bezbedni.

Jednog leta pošao je sa nama na Taš i “Robija”. Cigančić, naših godina. Znali smo mu samo nadimak, i živeo je na Zvezdari. Vratili smo se bez njega. Udario je glavom o ivicu bazena i našli su ga tek kad su svi otišli kućama.

Posle toga, veoma retko smo odlazili na Taš. Više zimi, na klizanje i to kad smo umesto gvinterica što su se šrafile na cokule, nabavili prave, hokejke. Slušali dobru muziku, saplitali devojčice na ledu i pili čaj. Nikad ranije nismo pili čaj, samo kad smo bili bolesni, ali su svi ostali pili. Da ne ispadnemo seljaci sa periferije, i mi smo ga pili. Valjda je tako trebalo?

Upadale su „bande“ iz drugih krajeva na našu teritoriju. Čuvena Aćkanova sa Karaburme, strah i trepet velikog dela teritorije.

Kada igra OFK Beograd, ulazili smo u masu da stignemo do ulaza na stadion na Karaburmi, onda se razdvajali i lovili po izgledu dobrog čoveka, da nam bude „tata“. Čiko, hoćete li, molim vas da me uvedete na utakmicu, kao da ste moj tata?  Većina bi prihvatala, uzimala nas za ruke i uvodila na stadion. Ovi što cepaju karte na ulazu, već su nas sve poznavali. Bili su besni, ali ništa nam nisu mogli.

U povratku bi svratili u „Soko“ pekaru, kupovali kilogram hleba, kakvog više nigde nema. Kada ga podeliš na pola, uvek štrokavim rukama, izleti iz njega vrelina i milina i omami te mirisom.

Odlazili u naše ogromno prostranstvo koje se prostiralo od košarkaškog kluba OKK Beograd do fudbalskog stadiona OFK Beograda. Nije bilo ničega. Ni hale „Pionir“. Ništa. Apsolutna pustinja i teren nižerazrednog kluba „Poštar“ na kome su se uvek sušile gaće i dresovi za koje niko nije bio siguran kakve su boje bili kao novi, sa izbledelim brojevima. Tu smo krali mladi crni luka iz neke bašte, sakrivali se u travu i jeli vruć hleba i mlad luka. Šta bih danas dao za takav ručak. Onda je uvek neko vadio suvu, zgužvanu cigaretu, koja je išla u krug i gde si mogao da povučeš najviše dva dima.

Igrali smo žmurke, devojčice školice, između dve i četiri vatre, šuge, jelečkinje barjačkinje koga ćete, neka bije neka bije, trule kobile i ko zna još čega sve, ali je fudbal bio uvek na prvom mestu. Igrali smo dosta i klikera.

I tada sam počinjao da shvatam neke stvari koje su danas veoma bitne za život pojedinca, a pogotovo za narod i one koji predstavljaju vlast.

U susednom paviljonu živeo je jedan koji je bio stariji nekoliko godina od nas. Bio je ogroman. Kao džin. Nosio je pantalone na tregere i svi su ga se bojali i bežali od njega kad se pojavi. Zvali smo ga Meandžija. Da li mu je to bilo pravo prezime ili je neko izmislio, ni dan danas ne znam.

Zanesemo se u igru. Neka ogromna senka, kao veliki oblak, prekrije i nas i rupu i klikere. To je Meandžija stajao iznad. Niko ga nije čuo kad je dolazio. Nas je bilo trojica. Rekao je tiho, glasom od koga ti se smrzava govno – Mali, daj mi taj  kliker! Ne dam. “Mali”, popija čvrgu od koje pada na zemlju. Ustaje i krene, ali vidiš da ne zna gde će. I mi nismo hteli da mu damo kliker i prošli smo kao i naš drug.

Bilo je tri vrste čvrga. Obična, to je kad se otkači srednji prst od palca. Simplonka, kad ti nežno spuste desnu ruku na glavu, levom rukom zategnu srednji prst desne i katapultiraju ga na teme. I ona najgora. Seljačka. Strah i trepet svake glave. To se skupi pesnica, malo isturi srednji prst i onda te kresne po glavi ošišanoj  na nulericu. Tri dana ne znaš ni kako se zoveš ni gde stanuješ.

Menjali smo mesta igranja. Jedan je uvek stražario da ne naiđe Meandžija ali on kao da je iz zemlje izlazio. Meni je glava posle izvesnog vremena bila kao lubenica i rešio sam jednog dana da mu dam kliker. Prišao mi je i pružio ruku, više nije ništa ni govorio. Ja sam mu stavio u ruku kliker.

Bio je iznenađen i krenuo rukom ka mojoj glavi. Zgrčio sam se i očekivao da me pokosi čvrgom, ali on je samo stavio ruku na moju glavu i pomilovao me.

– Tako je klinac. Vidiš da možeš da budeš pametan, kad hoćeš.

I od tog dana ja sam mu uvek davao po jedan kliker. Nešto kasnije više nas nije posećivao i mi smo nastavili da igramo klikere ali uvek sa nekim strahom da se od nekud ne pojavi Meandžija.

Mnogo je vremena prošlo. Sretnem ga veoma retko. Smanjio se. Teško hoda, sa štapom. Slabije vidi i čuje. Stanem ispred njega, izvadim kliker-staklenac i pružim mu ga. On me pogleda kroz zaprljane naočare i pita tiho.

– Zašto? 

– Za lekciju koju si me naučio, a i za svaki slučaj.

Nagnem glavu ka njemu, a on me samo malo kvrcne po njoj.

_________________________________________

PRIČA O KLIKERIMA”  iz knjige

BILO NEKAD JEDNO VREME, KAD SU LJUDI BILI BOLJI

Izdanje Centar za kritičku misao i Portal Tacno.net iz Mostara

Čedomir Petrović
Autor 25.10.2017. u 10:42

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija