PROLAZEĆI KROZ STALAĆ

Povezani članci

• Kako oprati mrak
• Putuj Evropo!
• Kosovari poručuju: Neće biti ustupaka sa naše strane
• Premijera opere za decu “Dečija soba” 12. novembra na sceni Malog pozorišta Duško Radović
• Premijerna izvedba Vivaldijevih Godišnjih doba na Boračkom jezeru u organizaciji Hercegovina Lodges
• PRIPOVIJEDANJE GRADA

                                                 „Za moj humor se veli da je lak. Ja ne znam da u literaturi
                                                 postoje dva humora:  težak i lak – ja znam samo za jedan
                                                 humor, jedan jedini, onaj koji izazivajući smeh na usnama
                                                ublažava surovost života.“

                                                                                                                 Branislav Nušić

Godinama, i do pred sam odlazak Velikog Ranka Munitića, družili smo se uz kafu i piće, u ćošku nekog bistroa, kao zeverenici. Napisao sam jednom, da se ljudi vezuju jedan za drugog zbog nečega zajedničkog što imaju u sebi. Pijanac traži pijanca. Kockar nađe kockara. Narkoman narkomana. Mi smo bili teški zavisnici filma.

Ranko mi je umnogome pomogao oko scenarija koji sam u to vreme pisao, a kasnije i realizovao u četvorodelnoj tv seriji „NEKI ČUDNI LJUDI“, za RTS, koja priča o predratnim putujućim glumcima. Na špici stoji – Saradnik na scenariju Ranko Munitić. To je bio njegov poslednji profesionalni rad.

Ispričao sam mu istinitu priču iz detinjstva. Ranku se veoma dopala i nagovorio me da je napišem, a on će dodati komentar …

                                                               ***

Bila je treća ili četvrta godina kako smo našim “fićom” odlazili za Kruševac, da tamo sa nanom i dedom i ostalim članovima očeve familije, provedemo leto.

Kod Stalaća je postojao most, preko Južne Morave, kojim su prolazili vozovi, automobili, zaprežna kola i poneki hrabri pešak. Znalo je da se čeka i po sat, dva dok ne prođu svi vozovi.

Jednog leta, šezdesete ili šezdeset prve, ne sećam se tačno, stajali smo u dugačkoj koloni, čekajući da se podigne rampa. Pored nas je prolazila pogrebna povorka. Bilo je puno ljudi. Svi u crnini. Muškarci su nosili kovčeg prema obližnjem groblju. Mnogi su plakali. Uobičajene naricaljke – naricale.

Tada je neko iz povorke primetio oca, kako sedi u “fići”. Majka je bila pored, a ja sam sedeo pozadi. Počeli su prvo da se smejulje i stidljivo pokazuju prstom na oca. Onda su počeli glasno da se smeju i prilaze. Otac je otvorio prozor i ozbiljno im izjavio saučešće. E, tek onda je nastalo plakanje od smeha. Cela povorka je opkolila našeg malog “fiću”. Otac je morao da izađe. Pozdravljao se sa svima. Ljubili su ga. Hteli samo da ga dotaknu.

I oni muški, što su nosili kovčeg, spustili su ga na sred puta, pa prišli i oni. Neko je imao fotoaparat, i slikao oca sa celokupnom pratnjom.

Onda se rampa podigla. Kolona automobila krenula. Pratnja se vratila. Podigla onog mučenika sa prašnjavog puta. Opet se začuo plač i lelek.

A mi smo nastavili put …

                                                                      ***

“Vezano za neko drugo ime, ova priča delovala bi otkačeno, crnohumorno, čak morbidno. Vezana za Čkalju, deluje prirodno. Teško je zamisliti slikovitiju metaforu o pobedi osmeha nad suzom, topline nad hladnoćom, života nad  smrću. 

Možda u takvoj pobedi leži najviše i najlepše do čega se umetnik može   dovinuti.

Pogotovo onaj koji celog svog veka daje.”  

Ranko Munitić

Priča je deo knjige “BILO JEDNO VREME KAD SU LJUDI BILI BOLJI” koja čeka izdavača.

Miodrag Petrović Čkalja (1. april 1924. – 20. octobar 2003.)