…Šejla

tačno.net
Autor 20.11.2014. u 11:38

…Šejla

Piše: Dražen Zetić

Zazimjele sarajevske noći… duge… neprespavane
gorke k’o pelin
ishlapjele su…
Banuo je zadihali sabah k’o na dugom putovanju stari voz
nahrupio k’o prvi snijeg na Jahorinu
osvanuo k’o rumen dan – poljubac za Osmi mart
dragoj majci… dugo godina voljenoj ženi.
Zapamćena lica iz podruma… reportera,
novinara s stranih televizijskih kanala
razilaze se bez priče u magli:
k’o žuti vosak rastopljena sunca,
k’o otjerani aveti s preplašenih lica sirotinje.
Šejla…  nakon toliko zasanjanih januara
s usana mi pada tvoje ime… zanoćilo tu
u svilenom predjelu mehka muška srca.
Svih ovih hefti priviđa mi se,
ustajem… kontam… navratit ćeš jednom.
Upast k’o nekada na žurkama
u tijesnim stanovima na Igmanu… Ilidži.
Rat je proš’o…  noći su počele biti blage,
a tebe još nema…
Svaki sahat k’o u navici odškrinem prozor –
al’ ništa… ništa ne dolazi…
ni neka u ljutnji po komšijnoj ‘ćerci poručena
(za prvu godišnjicu braka) pokidana srebrena narukvica,
burma, crvene minđuše od rahmetli nane…
… čaršija mrtva bez tvojih koraka
polahko zamire k’o uvenuli mirisi đulistana…
Još me jedino zatekne tvoja mahrama,
stare nanule…
sjaj mlađkana zamračenom dijelu neba…
… insan, k’o da se inati…  da se jednu večer popnem gore
pa da ga polupam…
miran k’o kakvi bezimeni derviš… sav u srebru se osmjehuje,
k’o da nikad neće sklopit’ oči… poći na ahiret…
al’ ništa… prkosi kao tvoje dugo češljanje prije posla… i nema tu fajde…
Eh… da još jednom zaspeš na terasi,
da zapneš u žurbi za sestrinim hastalom u verandi,
da me u polusnu sumnjičavo pitaš jel’ to bio neki mladi ženski glas
maloprije na telefonu,
k’o to u ovo (ne)doba zvoni na vrata…
… ajde, Šejla, ne pravi se da me otprije ne poznaš,
da nikad u mehani nisi čula za moje ime… da nisi znala
kakav sam bio meraklija…
… dođi prije akšama, nemoj se sama potucati po svijetu,
bez para k’o ciganska sirotinja…
dođi liro jutra… dok još ima pitomih kajsija u bašti…
dok ih sve ne pokradu oni maloljetni šibicari iz mahala.
Zadnjih godina ne berem ih više,
ostaju vazda da trunu na zemlji,
i ptice što načmu na suhim granama,
nemam više kome…
ne podrezujem ih otkako si otišla…
Majka je umrla… stare je drugove iz grada
potjerala neka čudna pošast s okolnih brda,
a i išijas doš’o na svoje… pa ne da duši da ohane…
… s kim da pijem kahfu u Parkuši…
(kad nema ni Džumhura, ni Džamonje… a i Avdo je ostario)…
ni njega nema više u kafanama…
… eh… milosrdni Meleku,
na kakve će me muke ovaj čas prikovati,
gdje će se krv naše djece proliti…
Hoće li parče ove jaranske  duše
umrijeti na nekom starom groblju
jarku prljave vode…
Hoće li biti mirisa jasmina
na prljavim bolničkim prozorima
kad se budemo zadnji put u ovom vilajetu rastajali
bez onih mjesta na kojima smo nekad ljubili…
… da smo barem više: neznalice… zanesenjaci…
da smo barem: deset puta… stotinu… hiljadu…
… da smo barem bili bez mjere…
bil’ se sada sjećali…

 

tačno.net
Autor 20.11.2014. u 11:38

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija