Šekspir za sva vremena

Autor/ica 30.5.2011. u 06:24

Povezani članci

PREMDA se čini da je već sve rečeno i napisano o najvećem dramskom piscu svih vremena, elizabetanskoj duhovnoj i kreativnoj gromadi, Šekspir i njegova dela neprestano, i u 21. veku, inspirišu pronicljiva i uzbudljiva tumačenja. A svako novo istraživanje, studija, ili knjiga, pokazuju da postoji još mnogo stvari između zemlje i neba, vezanih za pesnika iz Stradforda na Ejvonu, o kojima naša mudrost ni sanjala nije. Cela jedna ogromna biblioteka, od desetina hiljada naslova, mogla bi da se sakupi samo od dela posvećenih Vilijamu Šekspiru.

– Zamislite da je moguće okupiti sve one koji su od Koldridževog i Geteovog vremena napisali bar po jednu knjigu o Šekspiru – pita se Aleksandar Dimitrijević, u pogovoru knjige Stenlija Velsa “Šekspir i družina”, koju je objavio beogradski “Klio” (prevod Marko Denić), konstatujući da na svetu ne postoji nijedno pozorište dovoljno veliko da primi toliki broj ljudi, jer je “svako ko je imao zaoštrenu olovku, a nešto kasnije instaliran tekst-procesor, osećao da je napisati knjigu o Šekspiru neka vrsta obaveze”.

Neki glasovi u tom mnoštvu “šekspiroloških” deonica su se uvek izdvajali, kako po ozbiljnosti i temeljnosti u analizi, tako i po originalnom pristupu, što je slučaj i sa Stenlijem Velsom i njegovom “Družinom”.

“Šekspiru je bilo suđeno da postane vanvremenski pisac”, piše autor koji je još 1962. doktorirao na delu velikog dramatičara na univerzitetu u Birmingemu, gde je do 1997. predavao na katedri za proučavanje Šekspira. “Umro je 1616, u pedeset drugoj godini. Sedam godina kasnije, odajući mu počast pesmom objavljenom u ’Prvom foliju’, njegov kolega Ben Džonson napisao je da on ’ne pripada svom dobu već je za sva vremena’. Bile su ovo proročke reči. Od druge polovine 18. veka Šekspir ima polubožanski status i postao je slavan širom sveta. Period u kom je stvarao obično se naziva ’Šekspirovo doba’. Njegove predstave su nadmašile stvaralaštvo njegovih savremenika, i po pozorišnoj popularnosti i po ocenama kritičara. Dobio je status ikone.”

Pored toga što je napisao biografiju “Šekspir: Pesnik i njegovo delo”, priredio čuveno oksfordsko jednotomno izdanje sabranih dela, okupio grupu autora koja je sastavila svojevrsnu “Enciklopediju Šekspirijanu”, Vels je decenijama bio i na čelu fondacije posvećene kući u kojoj se genijalni pisac rodio i najčuvenijeg pozorišta sa njegovim imenom. “Šekspirovu družinu” napisao je da bi savremenom čitaocu dočarao pozorišni kontekst u kom je stvarao, kao i odnose koje je imao sa glumcima i ostalim dramskim piscima, koji su u istoriji teatra ostavili manji ili veći trag.

Kao najznačajnijem, najživopisnijem i najuticajnijem, među svim Šekspirovim neposrednim prethodnicima i savremenicima, Vels posebno mesto daje Kristoferu Marlou. Ali, napominje da su put za pojavu autora “Hamleta”, “Kralja Lira”, “Magbeta”, “Otela”…, utrli i drugi u to doba priznati pisci poput Džona Lilija, Roberta Grina, Tomasa Lodža, Džordža Pila, Tomasa Neša i Tomasa Kida.

– I svi su, osim Kida, bili fakultetski obrazovani – za razliku od Šekspira – zbog čega su ih često nazivali zajedničkim imenom “univerzitetski umovi” – zapisuje Vels.

Uz Marloua, kao tipične predstavnike ove zlatne dramatičarske epohe, koje je svrstao u “Šekspirovu družinu” i posvetio im posebna poglavlja u knjizi, Vels ističe Tomasa Dekera, Bena Džonsona, Tomasa Midltona i Džona Flečera.

Zanimljivo je da je upravo Stenli Vels, među prvima pročitao rukopis Bila Brajsona, sugerišući koje nepreciznosti i greške treba otkloniti, pre nego što je ovaj popularni pisac objavio knjigu “Šekspir – Svet kao pozornica” (kod nas se nedavno pojavila u izdanju “Lagune” i prevodu Aleksandre Čabraje). Na duhovit i širokoj publici pristupačan način, Brajson se u ovom delu bavi enigmom same Šekspirove biografije, koja već vekovima provocira maštu kako znalaca, tako i običnih ljubitelja pozorišta.

“Ne znamo ko su mu bili najbliži prijatelji niti kako se zabavljao,” piše Brajson. “Njegova seksualnost je nedokučiva misterija. Samo za nekoliko dana u njegovom životu možemo s nepokolebljivom sigurnošću tvrditi gde ih je proveo. Nemamo nikakvih zabeleški o njegovom kretanju tokom osam kritičnih godina, kad je napustio ženu i troje male dece u Stradfordu i gotovo nemogućom brzinom postao uspešan pozorišni pisac u Londonu. U vreme kada se, 1592. pojavljuje prvi zapis u kom se Šekspir pominje kao dramski pisac, on je već bio prevalio više od polovine svog života.”

Sve te nedoumice i nedostaci pouzdanih podataka doveli su, smatra Brajson, do velike igre koja već vekovima traje, kako na istraživačkoj, tako i na laičkoj sceni, a koja se zove – pogađanje Šekspirovog pravog identiteta. On navodi da se do sada pominjalo čak 50 “ozbiljnih” kandidata, mogućih Šekspira umesto Šekspira, dok je štampano oko pet hiljada naslova u kojima se tvrdi ili nagoveštava da je neko drugi napisao sva ta velika dela dramske literature. Kao najčešće pretendente na Šekspirov tron, Brajson navodi Frensisa Bejkona, izvesnog Edvarda de Vera, sedamnaestog erla od Oksforda, Kristifora Marloua, pa čak i jednu ženu Meri Sidni, groficu od Pembroka.

“Imajući na umu sva Šekspirova dela, zaista je neverovatno da je jedan čovek mogao napisati tako raskošan, mudar, raznovrstan, uzbudljiv i trajno zanimljiv opus, ali to je, naravno, obeležje genija. Samo je jedan čovek posedovao odgovarajuće okolnosti i talenat da nam podari tako nenadmašna dela, a Vilijem Šekspir iz Stradforda bez sumnje je bio taj čovek – ko god da je bio”, zaključuje Bil Brajson.

PRGAVI SATIRIČAR
JEDNOG od najpopularnijih dramatičara Šekspirovog doba, autora čuvene komedije “Valpone, ili lisica”, Stenli Vels opisuje:
– Ben Džonson je bio najagresivnija svojeglava, najuobraženija, najprgavija, najbučnija i najhvalisavija književna i pozorišna ličnost svog vremena. Takođe je bio najoštriji satiričar, genijalni lirski pesnik, dramski pisac velikih mada neujednačenih dostignuća, najbolji pisac dvorskih maski, samouki čovek koji je uspeo da od zidarskog šegrta postane odličan poznavalac klasične umetnosti i, u svoje vreme, možda najuspešniji zagovornik ideje o značaju umetnika kao kritičara društva.

PREBROJAVANJE
NAUČNICI su, navodi Bil Brajson, prebrojali gotovo svaku reč i svako slovce koje je Šekspir napisao, pa čak i znakove interpunkcije. Tako znamo da Šekspirova dela sadrže 138.198 zareza, 26.794 dvotački i 15.785 znakova pitanja. Uši se u njegovim dramama pominju četiri stotine i jednom, ljubav 2.259, a mržnja samo 183 puta. Iza sebe je ostavio zapisanih 884.647 reči u 118.406 stihova.

(Izvor: Večernje novosti)