Srđan Sekulić o knjizi Adnana Žetice „Velesje“: “Slušajući planinu i čoveka”

Srđan  Sekulić
Autor 3.8.2019. u 12:19

Srđan Sekulić o knjizi Adnana Žetice „Velesje“: “Slušajući planinu i čoveka”

Adnana Žeticu upoznao sam prošle, tj. 2018. godine na književnom festivalu „Slovo Gorčina“ u Stocu, kada sam dobio treću nagradu „Mak Dizdar“ za svoju prvu zbirku poezije. Naime, Žetica je tada bio u žiriju festivala za dodelu ove važne i ispostaviće se za mene veoma bitne nagrade koja me je, slobodno mogu tako reći, afirmisala na prostoru bivše Jugoslavije kao pesnika. Naravno, ja sam za Žeticu čuo i ranije pošto sam pratio razne internet književne portale u regionu na kojima je objavljivana njegova poezija.

Adnana Žeticu ponovno sam sreo krajem jula meseca ove godine u Stocu, opet na festivalu „Slovo Gorčina“ gde je pesnik Žetica bio jedan od članova upravnog odbora festivala koji dodeljuje nagradu „Mak Dizdar“ mladim pesnicima iz regiona. Ovoga puta imali smo više vremena za druženje, priču i upoznavanje, te mi je Žetica poklonio njegovu novu knjigu poezije „Velesje“ izdatu od strane izdavačke kuće „Synopsis“ koja radi na relaciji Sarajevo-Zagreb, te distribuira svoje naslove u BiH i Hrvatskoj. Upoznavajući Žeticu i družeći se s njim u Stocu i Mostaru, upoznao sam pre svega jednog retko dobrog insana, duhovitog i zanimljivog čoveka punog priča i pouka. A kada sam pri povratku u Novi Sad uzeo u ruke „Velesje“ i počeo sa čitanjem te knjige putopisne poezije, ostao sam zatečen. Jednostavno sam žalio što ovu knjigu moram dočitati.

Knjiga „Velesje“ je poetsko-putopisni rukopis u kome autor vodi dijalog sa sobom, ali i sa čitaocem te ga na taj način vodi Vranicom i Veležom, planinama koje je pesnik pohodio i čije je ljudi upoznavao te se s njihovim navikama i rutinama saživeo. Pesnik tako i otvara ovu knjigu sledećom posvetom:

„Vranici i Veleži

planinama koje sam pohodio

i  njihovim ljudima…“

 Već na samom početku knjige Žetica nas uvodi u svoj svet te traži od čitaoca strpljenje, pronicljivost, maštovitost, osluškivanje… Njegove pesme vode nas kroz sudbine ljudi koji žive na potpuno drukčiji način nego mi koji živimo u gradovima. Žetica od nas traži da razumemo krš, kamen, prašinu, sudbinu drveća i čavla, igru nestašne dece, brigu majke… Pesnik od nas traži da pomirišemo cepanicu koja tek što nije otišla u pećnicu.

„Velesje“ je knjiga koja nam priča priču o veri, umiranju, vreloj vareniki, zmijama i zelenim tamićima.

Jezik kojim se Žetica služi u svojim pesmama za mene je bio nešto novo i izazovno iako sam dobro upoznat sa književnim stvaralaštvom u BiH, kako onim klasicima i starijim delima, tako i savremenom književnom scenom u bosanskohercegovačkoj književnosti. Malo je onih pisaca i pesnika koji na taj način rabe jezik, kako ga rabi Žetica.
Primera je mnogo, izdvojiću nekoliko kratih pesama da bih pokazao čitaocu na šta mislim.

Porodično okupljanje

Velesje ruži Vranicu:

Nazvati vodu

Smrdivodom.

Trebao bi biti jedan od

Grijeha smrtnih.

Isto tako iz pesme „Bonton“ možemo se delimično upoznati sa time kako je i na koji način pesnik komponovao svoju knjigu.

Bonton

U fildžane se kahva sipa,

I tanjiri se redom stavljaju,

Pred insane

U domaćina.
Istim redom se u ratove

Odlazi.

Dakle, kao što vidite, u ovim minijaturama se ogleda sva raskoš i talentan Žeticinog pesništva. No, to nas nimalo ne treba čuditi od autora kome je ovo peta zbirka poezije i koji je nagrađivan Ratkovićevom nagradom i nagradom „Aladin Lukač“ za svoju prvu zbirku poezije koja nosi naslov „Ljudi poslovice“, a koja je štampana sada već davne 2009. godine. Dakle, Adnan nas vodi kroz zbirku iskusno ispisujući putopisne pesme dok energija i ritam knjige ne opadaju, no nas teraju da čitamo dalje i dalje, a mene je lično fantazmagoričnost njegova jezika terala da zapisujem u svoj dnevnik čitanja pesmu za pesmom, tako da sam se uplašio da ću čitavu zbirku prepisati u svoju ćitabu.

Jezik pesnika Žetice takođe obiluje pesmama koje u sebi kriju životne pouke koje je on učio slušajući planinu i čoveka. Takve pesme su „Varenika“, „Tepsija“ i „Teravija“. Pa evo, mogli bi prepisati jednu od njih.

Teravija

Muž i žena,

Vraćaju se s namaza,

Jedno iza drugog.

Reći volim te

Ovdje je nepristojna riječ.

Kroz čitavu zbirku mi zapravo pratimo neraskidivi kontinuitet ideje o malim, privatnim i običnim pričama koje na savremenog čitaoca sitog medijskih sapiranja mozga ostavljaju mnogo veći utisak no one priče koje se bave velikim istorijskim i bitnim dešavanjima. Žetica daje glas skrajnutom i marginalizovanom čoveku, planincu, onome koga niko ne sluša osim prirode. A isto tako, Žetica daje glas prirodi, vlatima, kori drveta, iglicama jelika.
Mogao bih ovako u nedogled analizirati i ispisivati moje utiske i zapažanja o svakoj pesmi iz ove sjajne knjige, no onda ovo ne bi bio prikaz. Trebamo ostaviti nešto i za one koji će tek čitati ovaj rukopis.
Moj vam je savet da što pre nabavite „Velesje“ i krenete cestom koja „…vijuga poput zmije./Pružila se i/ Jezikom sikće/ Prema svima koji odlaze.“

 

Srđan  Sekulić
Autor 3.8.2019. u 12:19

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija