Sve boje crne

Povezani članci

• Na Sajmu knjiga u Frankfurtu predstavljen »Smijeh slobode«
• Božica Jelušić: NAČELNOST
• Stjepan Mesić: Tito je bio i ostao simbolom postojanosti, principijelnosti, odlučnosti, hrabrosti i vizije
• Legalizirana cenzura
• Zastupnici u EP-u pisali Borellu i Schmidtu: RS i srpski nacionalisti rizikuju novi balkanski rat u BiH i zapadnom Balkanu
• Bankama od kredita 69 milijardi kuna

Govoriti o boji, i to onoj koja je dugo imala status neboje, pa još to činiti na način koji unapred odbacije sve ezoterijsko, lično, čak – likovno, a zadržava i tumači istorijsko, socijalno, kulturološki relevantno, samo po sebi je epohalno.
Mišel Pasturo se bavi okvirima koji konstituišu jednu boju kao entitet. Ono što je iznenađujuće i o čemu je malo ko govorio jeste upravo to da taj entitet nije konstanta, već je, u velikoj meri, podložan ispisivanju i brisanju kulture, tradicije, ideologije:
Ako nam hroničar srednjeg veka kaže da je ogrtač ovog ili onog kralja bio crn, to ne kaže zato što je taj ogrtač bio zaista crn. To ne znači da ogrtač nije bio crn, ali nije problem u tome. Svaki opis, svako označavanje boje kulturno je i ideološko, čak i kada je reč o najbeznačajnijem inventaru …verovati, na primer, da crna vrata koja se pojavljuju na nekoj minijaturi iz XIII stoleća ili na slici iz XVII, predstavljaju ona vrata koja su stvarno bila crna, podjednako je naivno i anahrono. Takvo razmišljanje predstavlja grešku u metodu.
Ono što crnu boju svakako izdvaja od drugih boja nisu samo puke kontroverze koje je permanentno prate kroz istoriju i njeno povezivanje kako sa htonskim, karnalnim, plodnim, tako i sa onostranim, dijaboličnim, grešnim, negativnim, zlim, već je to i samo njeno otpadništvo i viševekovno izgnanstvo iz hromatskog sveta. To izgnanstvo je  rezultat raznih revolucija, dakle, ne, kako se obično misli, samo proizvod opšteprihvaćenog Njutnovog nasleđa, već i posledica raznih tehnoloških revolucija. Pasturo pokušava da pronađe i ukaže na vezu između revolucija u načinima i tehnologijama dobijanja crne boje i povećane potražnje za crnom bojom u određenim istorijskim razdobljima.

U početku beše crna

Većina mitologija i religija poziva se na crnu boju pri objašnjavanju porekla sveta. Izlaskom iz tame, život je stekao oblik. Dihotomija crne počiva upravo u njenom drevnom vezivanju kako za  plodnost i život, tako i za bolest, greh i smrt. Boginje majki ili božanstva plodnosti kao što su Demetra, Hekata ili Kali najčešće su prikazivane s tamnom kožom ili su žrtvene životinje koje im se prinose bile crne boje (potpuno crne ovce ili ženska jagnjad). Hekata luta zemljom isključivo noćima kad nema mesečine. Vezivanje crne za nešto negativno potiče pre svega od iskonskog straha. Ljudi su se oduvek bojali mraka i nepoznatog, a šta može biti veća nepoznanica od same smrti. Svetovi tame, smrti i nepoznatog, usko su povezani. Egipćani su sva svoja božanstva koja imaju veze sa smrću bojili u crno.
U organizaciji mnogih antičkih ali i srednjovekovnih društava, bela je obično bila boja sveštenika, crvena – boja ratnika, a crna – boja umetnika. Ovo je naročito važilo za rani rimski period.
Simbolički sistem boja povezan sa četiri osnovna elementa, koji je uveo Aristotel, slaže se s predstavama o crnoj kao boji plodnosti i života. U njegovom poretku, crna boja označavala je zemlju, (crvena – vatru, bela – vazduh, a zelena – vodu). Interesantno je da u Aristotelovom sistemu boja nema plave. Plava, koju danas smatramo osnovnom bojom i povezujemo je s vodom/nebom, u ovom sistemu „zamenjena“ je zelenom, koju danas smatramo izvedenom bojom, bojom koja nastaje mešanjem žute i plave i retko je vezujemo za vodu. Aristotel je verovao da su jedine osnovne boje, boje koje se ne mogu dobiti mešanjem drugih boja: crvena, plava i zelena (a ne žuta). Pasturo više puta, kroz slikovite i činjenicama potkrepljene primere, naglašava da ljudi antike i srednjeg veka nisu doživljavali boje na način na koji ih mi danas doživljavamo. Tako dve boje, jedna naspram druge, koje čine snažan kontrast u našim očima, mogle bi da čine relativno slab kontrast u njihovim očima, i vice versa.
Jezik najbolje i najpreciznije oslikava datu stvarnost, čak – konstituiše stvarnost a leksikoni starih naroda obiluju rečima koje su označavale crnu boju. U rečnicima modernih jezika to nije slučaj, što neretko predstavlja nepremostive poteškoće u prevođenju drevnih tekstova, naročito tekstova na starohebrejskom i klasičnom grčkom. U latinskom jeziku razlikujemo ater – mat ili tupu nijansu crne koja je vremenom počela da prima negativnu konotaciju i niger – reč koja je označavala sve nijanse crne u prirodi, naročito one prekrasne sjajne nijanse. Od ove reči nastale su: perniger (vrlo crna), subniger (crnkasta, ljubičasta), nigritia (crnasta) itd.  U starom gornjonemačkom takođe je postojala distinkcija između „mrtve crne“ (swart) i „sjajne crne“ (blaek). Značajno je i to da se u rečima starih jezika prednost davala „kvalitetu“ boje: prvo se označavalo da li je boja mat ili sjajna, svetla ili tamna, gusta ili retka, pa tek onda kom polju boje pripada. Tako dolazi do paradoksa da se isti termin koristio za dve različite boje (recimo grč. kuanos – plava, ali i crna). U carskom Rimu, crna u potpunosti gubi značaj koji je imala; tako i reči koje označavaju ovu boju dobijaju pejorativna značenja, a pridev niger dovodi se u tesnu vezu s glagolom nocere (naškoditi). Ostala je, međutim, čuvena „pompejanska crna“, karakteristična za „iluzionistički“ stil, korišćena da izazove efekat dubine i perspektive.
Od najranijih antičkih vremena, do kasnog srednjeg veka, crna koju su pravile bojadžije retko je bila „prava“ crna; mnogo češće je to bila smeđa, siva ili tamnoplava. Odeća u ovoj boji, delovala je prljavo i neprijatno, stoga je ona bila predviđena za sirotinju i najniže društvene slojeve. Jedina crna koja je bila na ceni, bila je crna boja životinjskog krzna, naročito samurovina.

Đavolova paleta

Feudalni period bio je veliki period „loše crne“ na Zapadu. Posle 1000. godine crna postaje zloslutna, samrtnička boja i vekovima će se vezivati isključivo za pakao i greh. Biblija stvara vrlo čvrst sistem koji počiva na binarnim opozicijama svetlosti/tame, crnog/belog, dobrog/lošeg. Sama figura „đavola“ koja se neizostavno vezuje najpre za plavu, a potom za crnu boju (neretko u kombinaciji s crvenom) u umetnosti se ne pojavljuje pre VI veka, a tek od IX veka ga romanička umetnost počinje prikazivati podjednako često kao i figuru Hrista. Na početku XIII veka, sistem sedam smrtnih grehova bio je čvrsto utemeljen, a svaki greh počinje da se vezuje za određenu boju: ponos i požuda za crvenu, zavist za žutu, proždrljivost za zelenu, lenjost za belu, a škrtost i bes za crnu. Crvena i crna  u neraskidivoj i grešnoj vezi postaju boje pakla, što nas navodi na pogrešan zaključak da su one posmatrane kao kontrastne i dijabolične boje, a zapravo su to bile crvena i bela. Interesantno je da se đavo uvek prikazivao u pratnji određenih životinja; upravo crne životinje bile su posebno prigodan deo tog „zlokobnog bestijarijuma“: mačka, vrana, divlji vepar, medved neke su od njih. Većina ovih životinja imala je potpuno drugačiji tretman u periodu pre hrišćanstva; tako je vrana bila obožavana životinja i imala je povlašćeni položaj u mitologiji starih Germana, dok je u hrišćanstvu dobila konotaciju zloslutne ptice, strvinara. Rimljani i Germani smatrali su vranu najinteligentnijom od svih ptica, a današnja istraživanja potvrđuju da vrane (pored gavrana i nekih vrsta majmuna) zbilja jesu najinteligentnije životinje.
S pojavom heraldike, crna postaje obična boja: ni najčešće korišćena (crvena), ni najređa (zelena). Naime, prema nekim statističkim podacima, crna boja se nalazila u jednom od pet evropskih grbova. U sistemu grbova, crna nikada nije smatrana negativnom bojom, već bojom moći, pa tako uglavnom predstavlja carsko obeležje. U viteškim romanima XIII veka, crna boja postaje boja tajne. Crna kao boja žalosti i oplakivanja umrlih ulazi nešto kasnije u modu. Sve do kraja poznog srednjeg veka francuski kraljevi su u žalosti nosili ljubičastu, a kraljice belu boju. S druge strane, crna boja je bila boja poniznosti i pokajanja: monaška boja; mada se u okrilju crkve veoma dugo vezivala samo za benediktinski red, dok su ostali redovi za svoju odoru birali belu ili smeđu.

Boja u modi

Kraj srednjeg veka najavljuje procvat crne kao luksuzne boje, boje sa dostojanstvom i integritetom. Dolazi do napretka na polju tehnologije bojenja svile i vunenih tkanina, što utiče na običaje odevanja. Crna postaje crkvena i kraljevska boja, a aristokratija je počinje obilato eksploatisati.
Kad je u pitanju problematika boje kože, ništa nije bio tako žigosan znak ružnoće kao tamna koža i kosa. U vrednosnom sistemu (lepote) u kome su sjaj i bledilo kože bili na ceni, crn ten je obično označavao zločinca ili rugobu. Najbolji primer za to daju prikazi Jude kao uglavnom tamnoputog, s naglašeno animalnim crtama lica i crvenom kosom. Međutim, početkom XIV veka, ličnosti kao što je kraljica od Sabe, donose novinu i određenu „hristijanizaciju“ tamne kože, a samim tim i promene u vrednosnom sistemu lepote. Atribut crne kože, kad je reč o prikazivanju kraljice od Sabe, više ne naglašava negativni aspekt tamne boje kože, već njenu svojevrsnu egzotiku. U mnogim tekstovima kraljica od Sabe predstavljena je kao pretkinja Tri kralja; naime, ona nagoveštava njihovu posetu malom Isusu. Ovde vidimo da tumačenja likovnih predstava idu u korak sa tumačenjima (određenog) teksta; samim tim i boja (kože) dobija/ ne dobija negativan predznak. Sveti Moris  je takođe primer pozitivnog u tretiranju tamne boje (kože). Ovaj svetac se smatrao zaštitnikom bojadžija.
Bojenje u crnu dugo je bilo vrlo težak posao. Sve do sredine XIV veka, crni tonovi tkanina uglavnom nisu bili potpuno crni, već sivkasti, plavi – retko monohromatski. Do prave revolucije u tehnologiji bojenja crnom dolazi s početkom upotrebe hrastove jabučice, tako da u XVI veku crne tkanine postaju postojane i kvalitetne, ali i dostupnije. Pomama za crnim odevnim predmetima zabeležena je na svim evropskim dvorovima; svaki imućni mladić morao je imati bar jedan portret u crnoj boji: crna boja je, prosto rečeno, postala modernom bojom. Filip II, kralj Španije, bio je obuzet ovom bojom, naročito njenom etičkom i mističnom dimenzijom. Za njega je crna bila simbol svih hrišćanskih vrlina, a kako je voleo da se smatra braniteljem vere, hrišćanske vrline su bile od presudnog značaja. U Španiji je „zlatno doba“ bilo doba crne.

Rođenje sveta u crnoj i beloj

Krajem XV veka dolazi do ekstremne promene u statusu crne (ali i bele) boje. Ona biva prognana iz hromatskog sistema, ali i po prvi put biva dovedena u tesnu vezu s belom bojom. Ovo novo poimanje crne uslovljeno je, pre svega, pojavom štamparstva (oko 1450.), a dovršeno i utvrđeno 1665/6. Njutnovim otkrićem spektra.
Lov na veštice takođe je bio u vezi s crnom bojom. Interesantno je da u XVII veku nauka doživljava ekspanziju, ali i da raste verska netrpeljivost, kao i mizoginija oličena u inkviziciji i suđenjima za vradžbine. Od sabata i raznih „crnih misa“ verovatno potiče i strah od crnih životinja, kao i verovanje da one donose nesreću. Iako ova verovanja u osnovi potiču iz srednjeg veka, u XVII veku, u doba velike nesigurnosti, ona ponovo osnažuju. Nasuprot mračnjaštvu i okultnom, crna zauzima svoje mesto i u svetu zakona, suđenja, tamnica.  
Njutnovo otkriće bilo je revolucionarno i kada su u pitanju sve ostale boje; naime, tek nakon ovog otkrića nastaju tzv. „kontrasti“ boja u onom smislu u kom ih danas poznajemo. Primera radi, danas smo skloni da crvenu i zelenu, ljubičastu i žutu, narandžastu i plavu – doživljavamo kao najveće kontraste, dok je tu ulogu nekada imao spoj žuto/zeleno. O tome svedoči činjenica da su ludake u prošlosti odevali u ove dve boje, kako bi označili njihovu opasnost i dijaboličnost. Sve ove činjenice koje Pasturo iznosi u svojoj studiji kazuju nam da boja kao entitet ne postoji: postoje samo kodovi koje određena kultura/ civilizacija oko nje konstruišu. Danas je opšte prihvaćen sistem osnovnih i izvedenih boja, uvreženo je verovanje da se mešanjem plave i crvene dobija ljubičasta, mešanjem plave i žute – zelena. Niko ne osporava da to jeste tako. Važno je znati da antičkom ili srednjovekovnom slikaru ovakva stvar ne bi pala na pamet.

Sve boje crne

Poslednje poglavlje Pasturoove raskošne studije o crnoj bavi se tretmanom koji ova boja ima u XX i XXI veku s osvrtom na XVIII i XIX vek i borbu između slikanja i crtanja. U XIX veku u Italiji crtanje je smatrano tačnijim, preciznijim i istinitijim od slikanja. Protivnici boje smatrali su da je ona samo proizvod pigmenata i materijala a ne uma, dok su u crtežu videli „direktan nastavak ideje“, obraćanje intelektu. Potpuno je neshvatljiva kao istorijska „nužnost“, večno prisutna ljudska potreba za usiljenim dihotomijama, pa tako i ovoj između boje i crteža. Kako god, protivnici boje išli su toliko daleko, da su smatrali da ona samo zavodi, jer se obraća čulima. „Branitelji“ boje isticali su da je ona izuzetno bitna zbog emocionalne dimenzije slikarstva, potom da je – ne samo senzualna, već i muzikalna, i kao takva bitna za poredak slike i hijerarhiju figura na slici.
Kao direktna posledica progonstva crne iz hromatskog niza, u odevanju i svakodnevnom životu događaju se velike promene; upadljivo je njeno ponovno povlačenje sve do perioda romantizma. Posle Prvog svetskog rata, crna definitivno postaje simbol modernosti.
„Evolucija“ preplanulog tena takođe može pružiti odgovore na mnoga pitanja kada je u pitanju ova boja. Istoriju preplanulog tena u modernoj Evropi možemo podeliti u tri perioda. U prvom periodu, tokom prve polovine XIX veka, na ceni je bila bleda koža, jer se ona smatrala znakom plemićkog porekla. Bilo je poželjno da koža bude toliko bleda da se kroz nju provide vene („plava krv“). Međutim, u drugoj polovini XIX veka, više nije bilo bitno razlikovati se od seljaka, već od radnika koji radi pod zemljom i čija koža nije videla svetlost dana. „Otmeni svet“ odlazi na mora i planine, u želji za preplanulim tenom kojim bi se razlikovali od bledog, sivkastog, „zabrinjavajućeg“ tena radnika. Naredna promena nastupa nakon Drugog svetskog rata kada dolazi do svojevrsne demokratizacije, pa letovanja i zimovanja postaju praksa mnogih – naravno, otmeni svet opet okreće leđa preplanulosti.
U poslovnom svetu savremenog doba, nije bilo mesta za druge boje: crna postaje imperativ. Mnogi su bili radikalni po pitanju (zlo)upotrebe crne. Najčuveniji primer hromatofobičnog ponašanja bio je onaj izuzetno tvrdoglavog Henrija Forda (1863-1947), osnivača istoimene automobilske kompanije, s duboko puritanskom filozofijom u svakom pogledu; uprkos željama kupaca, uprkos dvobojnim i trobojnim vozilima koje su nudili njegovi suparnici, uprkos širenju prostora za boje u svakodnevnom životu, on je iz moralnih obzira odbijao da prodaje bilo koja druga kola osim crnih, ili preovlađujuće crnih, sve do samog kraja života.
U slikarstvu su opet odzvonile reči Leonarda da Vinčija: „crna nije boja“. Slikarstvo se „svelo“ na boju; a ako crna „nije boja“, nije joj tu bilo mesto. Gogen izgovara: „Odbacite crnu i onu mešavinu crne i bele zvanu siva. Ništa nije crno, ništa nije sivo.“ Impresionisti su potpuno izbacili crnu, jer ona nije deo sunčevog spektra, tako da senke počinju da boje u ljubičasto. Salvador Dali je ovo smatrao velikom izmišljotinom i često se rugao tom „impresionističkom otkriću“. Još interesantnije je poimanje crne/bele kroz prizmu fotografije: uprkos velikom napretku kolor-fotografije počev od pedesetih godina XX stoleća, predstava da je crno-bela fotografija precizna, tačna i verna realnosti živih bića, dok je kolor-fotografija nepouzdana, frivolna i izobličujuća održala se skoro do danas. U prilog tome govori činjenica da se vraća „moda“ po kojoj zvanični dokumenti o identitetu moraju sardžati crno-belu fotografiju, a ne u fotografiju boji. Ipak, ni fotografija ni film nisu povratili crnoj status boje, već je to bilo slikarstvo.
Povratak crnoj dešavao se u periodu nakon Prvog svetskog rata, paralelno s usponom apstrakcije. Maljevič joj je dao poseban značaj („Crni kvadrat“), međutim konačnu promenu u poimanju crne boje donelo je ime slikara koji joj je posvetio skoro čitavo svoje delo: bio je to Pjer Sulaž čije je osnovno sredstvo izražavanja upravo crna boja naneta špahtlom u širokim nanosima. Sulaž je čak izmislio termin outrenoir – „natcrneti crnu“ kojim je označio čitave serije svojih crnih slika. Modni dizajneri takođe vraćaju status crnoj boji, a rečenica Sonje Rikel: „crna je nepristojna boja kada je nosite kako treba“ obezbedila je status crne kao zavodljive i senzualne, ali i kreativne i moćne. Izvan sveta dizajna i modnih diktata, crna je imala svoju ulogu u revolucijama, ali je opet, kao i na svim drugim poljima, označavala krajnosti: reakcionarna, anarhistička, nihilistička, fašistička, nacistička – neki su od prefiksa crne.
Danas je pobunjenička crna skoro bezopasna, ako ne i potrošena. Nošenje crne iz revolta, kao znak odbacivanja društvenih konvencija, ili mržnje prema vlasti, više ne može da privuče pažnju. …Bundžijskoj mladosti bolje bi bilo da obuče svečano odelo, ili odelo za prvu pričest; bila bi uočljivija. Nema ničeg ni agresivnog ni zabranjenog u crnoj boji. Jedine oblasti u kojima je crna do danas zadržala svoj predznak opasnosti jesu sujeverje i verbalno izražavanje. Naime, u svim evropskim jezicima postoje izrazi koji ukazuju na opasnu ili sumnjivu prirodu crne: crna berza, rad na crno, crna ovca, imati crne misli, biti na crnoj listi, potonuti u crnu rupu…
Danas se crna vratila među sve druge boje, a u lestvici boja zauzima sasvim prosečno mesto: nije ni najpopularnija boja (plava), ni najomraženija (žuta). S pravom se možemo upitati:

Da li je moguće da je crna konačno postala prosečna boja?
Neutralna boja?
Boja kao i sve ostale?

Kakav god odgovor na ovo pitanje bio, jedno je sigurno: boje se ne mogu proučavati izvan vremena i mesta, izvan specifičnog kulturalnog konteksta. Društvo „stvara“ boju, stvara njenu definiciju i značenje, konstruiše njene kodove i vrednosti, organizuje njene običaje i određuje njene uloge. Ne čini to umetnik ili naučnik,  kao što ne postoje večne istine, već samo etape u fluidnoj istoriji znanja.

(Mišel Pasturo : Crna, istorija jedne boje, Službeni glasnik, Beograd, 2010.)

Knjizevnost.org