Uvod u etiku

Povezani članci

• 21. samostalna izložba ‘Oblici tla’ Alice Jakirovića u Sarajevu
• Klauški: Povratak Hdz-a u mrak Franje Tuđmana čovjeka krvavih ruku
• Završen drugi Bookstan
• Sutra, 5. septembra, počinje 4. Fažana Media Fest
• Josipi Lisac je umjetnost i ljubav i zato je desničari preziru
• Dubravka Stojanović: Srbija i Hrvatska se i dalje nadaju da će ostvariti svoje ratne ciljeve u Bosni

OSNOVI ETIKE

Ako hoćemo da damo uvodni pojam i odredbu etike, možemo poći od samog ovog termina i tako dati takozvanu terminološku odredbu ili definiciju.
Reč etika je grčkog porekla i potiče od dva prvobitno vrlo srodna termina ethos i ethikos. Po Vilhelmu Vuntu ta dva pojma su ipak imala već u vreme Aristotela (384-322) i razliku u značenju. Dok je ethos označavao prvenstveno naviku, naviknute, spoljašnje, radnje ethikos se odnosio prvenstveno na unutrašnja, voljna, duševna svojstva o odlike (mada je ta reč prvobitno označavala i-obitavalište). Za oznaku tih duševnih svojstava ili naravi kod Srba je u literaturi XIX veka dugo bila u upotrebi reč narastvenost, reč koja je ruskog porekla (nravi-običaji). Medjutim, ova rač se danas skoro i ne upotrebljava, već je zamenjena latinskim izrazom moral koji, opet, potiče od reči mos-moris, što znači i običaj i narav. Etika je, dakle, nauka o moralu ili etosu.
Sam termin etika i osamostaljenje etike kao posebne filosofske discipline vezani su za Aristotela. On je, deleći ljudsku psihičku delatnost na dve oblasti: na razumski, logički i nerazumski ili alogički deo (htenje,požude,) podelio i ljudske vrline i umešnosti koje tim oblastima odgovaraju. One koje odgovaraju razumskom delu (znanje, moć, shvatanja, pamet) nazvao je dianoetičkim (intelektualnim), a one druge koje se odnose na alogički deo-etičkim (moralnim). U ovu drugu grupu svojstava,odnosno vrlina spadaju,na primer, hrabrost, ponos, umerenost itd. ‘’Posladnju oznaku etički primenila je njegova škola na učiteljove spise koji tretiraju moral i konačno na samu disciplinu. Tako je nastala reč etika.’’

Dva osnovna značenja ili načina upotrebe reči moral

Reč moral upotrebljva se u nekoliko smislova ili značenja od kojih ćemo ovde navesti samo dva. Prvo, reč moral se ponekad upotrebljava u vrednosno-neutralnom smislu.To je slučaj onda kada tom reči hoćemo da označimo osobenosti načina ponašanja nekog pojedinca, neke grupe ili istorijske epohe, bez obzira da li je reč o pozitivnom ili negativnom, dobrom ili rdjavom uzdignutom ili neuzdignutom ponašanju. Doista mi govorimo, na primer, o moralnom liku nekog čoveka, o moralu u fudbalskim klubovima, o moralu u feudalizmu, kapitalizmu i sl., misleći pri tome na ponašanje uopšte, uključujući i dobre i rdjave pojave, odnosno osobine. U ovom značenju često se mesto reči moral uzima izraz moralitet ili ‘’pozitini moralitet’’. Drugo značenje reči moral je vrednosno odredjeno, a ne neutralno. Naime u većini slučajeva reč moral upotrebljavamo sa značenjem koje se odredjuje u suprotnosti sa nemoralom, to jest za oznaku samih pozitivnih,dobrih osobina.

Osnovni oblici ispoljenje morala, ili: inventar osnovnih etičkih pojmova

Ono što zovemo moral ili moralitet jednog čoveka, klase, naroda doba ili sl., je ukupno ime za niz povezanih manifestacija ili oblika. Da bismo te oblike naveli, uočili, imenovali, najpogodnije je poći od jednog od njih koji se najčešće,svakodnevno sreta i koji izražava sve druge oblike.
Tu mislimo na moralni sud ili ocenu. Svi mi svakodnevno iskazujemo takve sudove, govoreći da nešto jeste dobro ili zlo. To nešto na šta se moralni sud odnosi jeste neki postupak, držanje, ponašanje ili karakter nekog čoveka ili nas samih koji takav sud izričemo i o sebi, o vlastitoj ličnosti. Objekat etičke osnove ne samo individualni i medjuindividualni odnosi već i klasni, društveni odnosi, odnosi medju društvenim grupama. Na primer, eksploatacija kao takav društveni odnos u kome jedan društveni red kao vlasnik sredstava za proizvodnju može da oduzima i stvarno oduzima višak rada i proizvoda od drugog,neposedničkog reda (a odnos eksploatacije moguće je ne samo na isključivoj bazi posedovanja ili neposedovanja sredstava za proizvodnju već i na bazi koncetracije vlasti u rukama malobrojnog organizovanog sloja)- takav društveni odnos takodje je za etičku, moralnu osudu,ma koliko inače bio čest i skoro sveprisutan kroz dosadašnju istoriju i ma koliko da se i kroz takav odnos ostvarivao opšteistorijski napredak, progres.To probijanje progresa, napretka u istoriji i kroz moralno ili etički osudive odnose pokazuje protivrečnost dosadašnjeg toka istorije, njegovu konfliktnost sa moralnom ocenom, a ne i neosnovanost i iluzornost takve ocene. Uostalom, samo su neki od starih grčkih filosofa sofista i u najnovije vreme fašisti smatrali da se sila, moć i moral poklapaju. No vratimo se našem zadatku intrvenisanja osnovnih oblika ispoljenja morala odnosno intrvenisanja osnovnih etičkih pojmova ili kategorija.Da bi se neki postupak ili odnos ocenio kao moralno dobar ili rdjav, potrebno je imati merilo, kriterij po kome se sudi ili meri, sa kojim se uporedjuje. Ti kriteriji ispoljavaju se u obliku normi ili pravila, koja u stvari znače modele, oblike načina ponašanja što ih se treba držati. Ako na primer kažemo da treba održati reč koju smo dali prijatelju, da treba savesno ispunjavati svoj profesionalno radni zadatak jer se svaki nerad ili loš rad objektivno pretvara u eksploastaciju tudjeg rada čim se pretenduje i na korišćenje raznih oblika društvene potrošnje i društvenih službi čije je funkcionisanje moguće samo na osnovi doprinosa od rada svakog od nas pojedinačno, itd., i sl., onda smo naveli primere moralnih normi ili pravila. One su obavezne, i mi svojom moralnom svešću ili savešću uvidjamo i osećamo da ih treba uvažavati i izvršavati mada ih u praksi ne izvršavamo uvek.
Medjutim, pojmovi norme i obaveze nužno pretpostavljaju kao osnovu ili bar kao korelativ-pojam vrednosti. Mada postoje teorije o moralu koje na sociološko-formalistički način pokušavaju da dokažu da je za zasnivanje obaveznosti moralno-društvenih normi dovoljna njihova propisanost od strane društva, nama ipak izgleda da nikakav propis, makar se zasnivao na društvenom autoritetu, ne može da se pojmovno logički i psihički shvati bez pojma vrednosti. Doista, nalagati, propisivati nešto što ima smisla samo ako se izvršavanjem toga propisa ostvaruje neka vrednost ili neka svrha koja se smatra, doživljava ocenjuje kao vredna. Odnosno, propisivati bezvredno-bezmisleno je.
Pojam pozitivno vrednog pretpostavlja i postojanje onog što je suprotno vrednosti ili vrednosno negativno.Jedna od bitnih razlika vrednosnih osobina (kvaliteta) i onih koje označavaju prosta fizička svojstva stvari ( na primer, boje ili dužine) sastoji se u tome čto se svaka prva ,vrednosna osobina ima naspram sebe suprotnu osobinu.Na primer, iskrenost ima nasuprot sebi neiskrenost, kao što lepo nasuprot sebi ima ružno, a korisno-štetno; ali nijedna od boja nije suprotna žutom, kao što ni dužina od jednog milimetra nije suprotnost dužine od jednog kilometra, jer i jedna i druga ostaju u okviru istog neutralnog pojma dužine.Tek bi dovodjenje u vezu neke od tih dužina s nekom svrhom koju čovek želi da postigne s predmetima koji te dužine imaju učinilo da one budu korisne ili šetne, podobne ili nepodobne i sl. Zla radnja, na primer klevetanje, nije manji stepen dobra kao što je dužina od jednog milimetra manji stepen ili manja količina same dužine (od jdnog kilometra). Zla radnja nije ni prosto odsustvo dobre, već njena suprotnost i negacija.
Pojam vrednog pretpostavlja i pojam vrednosno neutralnog. Pa ipak, čim se neka stvar, radnja postupak ili objektivno svojstvo predmeta dovedu u vezu s nekim ljudskim cijem, s delatnošću čovekovom-postaju vrednosno značajni, dobijaju vrednosno značenje. Sledeća bitna osobina vrednosti je njihova stepenasta, hijerarhijska postavljenost. Na primer, lična sreća, udobnost i prosperitet su nesumljive vrednosti; ali smatrano za dužnost da ih podredimo dobru zajednice i slobodi domovine kad god se jave situacije u kojima se obe grupe vrednosti ne mogu istovremeno neposredno ostvariti. Ocena dobro ili rdjavo za ponašanje u ovakvim i sličnim slučajevima u kojima često dolazi do konflikta izmedju izvesnih vrednosti moguća je samo na osnovi ideje hijerarhije, skale vrednosti, koja sadrži ideju usaglašavanja ili podredjivanja jednih vrednostima drugima. Tako smo u predhodnom kratkom izlaganju naveli-nadamo se- sve osnovne moralne kategorije ili oblike ispoljenja onog što nazivamo moralom. Ponovimo da su to kategorije: moralni sud, postupak, karakter, savest, obaveza ili dužnost, kriterij ili pravilo, vrednost i hijerarhija vrednosti. Podvlačimo posebno da smo naveli i kategorije dobro i zlo, treba i ne treba. Ove poslednje kategorije ističemo i zato što ima etičara koji u fundamentalne etičke kategorije uračunavaju i kategoriju ispravno odnosno neispravno, i to uporedo sa treba ili ne treba. Nama se, medjutim čini da iako ispravno i neispravno moramo uvrstiti u osnovne kategorije, ipak one nemaju podjednako fundamentalni značaj kao treba i netreba, već dasu izvedene iz njih, kao što, s druge strane, i same kategorije>>treba<>ne treba<< smatramo izvedenim iz pojma vrednosti i hijerarhije vrednosti. Naime atributi ispravno i neispravno za neku radnju ili postupak u stvari izkazuju da je ta radnja, odnosno postupak izvedena sa normom koju je trebalo ispuniti, jer se normom, odnosno onim kako treba postupati, osvaruje neka vrednost. No u okviru navedenih ospoljenja morala ili osnovnih etičkih kategorija možemo izvršiti podelu na dve osnovne grupe ili na dva osnovna vida ili oblika ispoljenja morala, naime na subjektivni i objektivni vid ili stranu.Tako moralnu normu, atribute dobro i zlo kao i kategorije treba i netreba, odnosno ispravno i neispravno možemo ubrojati u objektivni vid moralnog fenomena.Oni su objektivni u tom smislu što je njihovo konstituisanje rezultat zajedničkog života pojedinca, što ih individua doživljava i oseća kao nešto čija vrednost ne zavisi samo od njenog individualnog priznavanja ili nepriznavanja. Subjektivnu stranu ili subjektivni momenat morala predstavlja osećaj obaveznosti, dužnosti.

Opšta uvodna odredba morala

Opšta ,uvodna odredba morala može se dati samo u formi takozvane karakteristične definicije koja je u tome što jedan pojam, odnosno ojekat podvedemo pod najbliži širi pojam, odnosno ubrojimo u klasu objekata, pa onda istaknemo i specifičnu razliku mkojom se pojam ili objekat koji se definiše razlikuje od šireg pojma, odnosno zajedničkih odlika klase objekata. Primenjujući takav postupak, možemo najpre reći da je moral oblik ljudske prakse, oblik delatnog, praktičnog odnošenja čoveka prema svetu, prema drugim ljudima kao i prema sebi samom. On se manifestuje u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka i htenja kao pozitvno ili negativno vrednih (odnosno, nevrednih), pri čemu se prvi odobravaju, žele, preporučuju, zapovedaju, a drugi neodobravaju, kude, osudjuju, zabranjuju. Ovim smo naveli onaj najbliži opšti (ili:rodni) pojam koji nam, služi za odredbu morala podvodjenjem pod taj pojam, naime, pojam prakse, čija je druga strana vrednosno ocenjivanje, odnosno odobravanje i neodobravanje.
Sada se postavlja pitanje; u čemu je specifična razlika morala od drugih oblika prakse i vrednosnog procenjivanja? Ta razlika se može tražiti najpre u pogledu objekta moralne prakse i objekta moralne ocene, odnosno moralnog suda. Gledana sa tog stanovišta, osobenost moralne prakse je u tome što je njen objekat čovek sam, dok, recimo, u radno-proizvodnoj praksi objekat prakse je sama priroda, sami prirodni objekti. Razume se da se ova dva oblika prakse nalaze u najtešnjem jedinstvu, oni su, zapravo, dva oblika jedinstvene iako i izdiferencirane ljudske prakse, jer čovek ne bi mogao menjati i oblikovati ni svoju vlastitu prirodu u moralnom pravcu i izgradjivati kod sebe sistem moralnih vrlina kad ne bi u radno-proizvodnom procesu ili praksi menjao i spoljašnju prirodu; i obrnuto: samo ljudsko biće koje je u stanju da oblikuje sebe i da čisto prirodnim, biološkim snagama u sebi da ljudski oblik u stanju je da i prirodu aktivno oblikuje i menja. Isto tako, i objekat moralne ocene je samo čovek. Istina,mi često govorimo i o, recimo ’’zlim ćudima’’ prirode, ali osećamo da taj atribut zlo u ovom slučaju uzimamo u prenesenom smislu. (O tome koji sve elementi moraju biti dati da bi se i o samom ljudskom biću mogao doneti moralni sud, biće više reči u odeljku o pretpostavkama morala.).
Drugi momenat s obzirom na koji se može istaći razlika i specifičnost moralnog suda jeste predikat ili atribut u kome se on izražava. On se, naime, izražava i sažima u atributima dobro i zlo dok se recimo, estetski sud sažima u atributima lepo, uspelo, ružno, neuspelo, a sud o vrednosti neke saznajne prakse ili saznajnog rezultata-u atributima istinito, odnosno neistinito.
Prema izloženom možemo, dakle, reći da je moral aktivno čovekovo oblikovanje i ocenjivanje sebe i drugih ljudi kao dobrih i zlih. Ovo su u stvari opšti nazivi za čitav niz pojedinačnih pozitivnih i negativnih osobina, kao što su; pravičnost odnosnonepravičnost, ljubav odnosno mržnja, hrabrost odnosno kukavičluk itd.

(Vuko Pavićević: Osnovi etike)

Ka filozofiji