VALCER

Ivo Anić
Autor 14.3.2016. u 12:21

VALCER

Pari mi se da uvik pada kiša kad parti dobri i dragi svit. Servantes bi to objasnija kako i nebo plače za tin ljudima. I uvik oni koji isprate takve ljude govore isto, govore kako se sve šta valja pripomistilo gori i kako škivaju, biže, da šta prije se vrate među svoje i u svoje vrime. Vrime. More bit da je stvar u vrimenu, a vrime nima šponde nego je ka vitar, ka i more, uvik isto, a opet svaki dan drugačije. Sve se prominilo, a meni se pari da je sve isto. Istin kalama prođen i u isti bot, iste su butige samo šta su danas modernije i sa drugačijon robon, ista je riva samo sa drugačijin kamenon i isti je grad, samo sa drugačijin ljudima.

Ako je stvar u vrimenu onda je vrime prominilo ljude, neki novi svit je danas tu i nije ga briga, oni stari je osta isti i vrime ma koliko se trudilo da ne fermaje taj stari svit isto ferma.I taj svit ostaje u nekon drugon vrimenu. I taj se stari svit negdi zavuče, sakrije i ka da zna da je njegovo vrime pobiglo ostane ka sjena u ovon vrimenu, ostane i živi tek toliko da dočeka svoj vitar, oni koji će ga opet odnit u njegov svit.

Malo je oni koji se tome odupru i malo je oni koje vitri ne zanimaju ka šta je malo oni koji vrime ne ćute na sebi i u kostima pa su vječno mladi i duhon i tilon. Takvi se recimo i u godinama kada više nikoga svoga nemaju i kad je njihov svit odnija odavno vitar na oni drugi, još uvik srede „za grad“ , lipo ka i uvik namušćaju i namažu, stave kularine oli obuku veštit. I svaki će van od njih kazat da to oni ne rade radi sebe vengo radi grada i svita kojeg još poštivaju i drže do stari, lipi običaja.

Tek kad takvi ljudi dostojanstveno prođu kraj tebe oli ti se nasmiju i mahnu ti, ti vidiš da se u stvari ništa nije prominilo, grad je uvik bija pun i furešti i našega svita, prominilo se samo vrime da bi uvik i opet sve bilo isto. Vrime. Svima nama će prisudit na kraju i svima će doć u kraj. Da bi ga privarili moramo se smijat, moramo se mušćat i mazat, moramo oblačit kularine i veštite i moramo takvi uvik u grad.

Vrime. Pari mi se da je jučer bilo kad je On sidija za fileštrinon i gleda u more, u kanal kojin su plovili veliki i novi, bili brodi. Pari mi se da je jučer bilo kad san prvi put na vesla put Brača, isto more, isto jugo, ma opet sve je bilo drugačije. Gajete i trabakuli, parobrodi i kasnije pjesnici, a sad je svit u moderne i klimatizirane salone i više niko ne igra na karte. To ti je mali vrime, sve je isto, a opet je sve drugačije. Ljudi se promine i naviknu na svoje vrime, svoju tehniku i svoje doba, a stari se svit povuče i čeka u tinelu i konobi kad će ga odnit vitar u zaborav.

Zaborav. Pari mi se da je jučer bilo kad je partija On, isti je sivi dan bija i ista je padala kiša, parilo mi se i taj dan da je Servantes bija u pravu kad je reka da i nebo plače za takvin ljudima. Plakalo je nebo ali nisu plakali ljudi. One nove nije bilo briga, a oni stari su se zavukli u tinele i konobe da ih niko ne vidi jerbo vitar nekad dođe prije nego šta triba pa je bolje bit mudar i pametan i stat u teplo i na sigurno. U takvi je dan pun kiše i pun vitra partija On, u takvi je dan pun kiše i vitra partila i Ona, dan pun vrimena i dan bez puno ljudi. I On i Ona tako su partili na isti kišni dan, na isto misto i sa isto svita.

I uvik oni koji isprate takve ljude govore isto, govore kako se sve šta valja pripomistilo gori i kako škivaju, biže, da šta prije se vrate među svoje i u svoje vrime. I uvik oni šta ih isprate govore kako nestaje svit kakvog smo poznavali i kako parti stari svit koji je činija grad i kako više ništa ne ostaje šta valja i kako ostaju same lišine bez punta. I uvik imaš isti taj osjećaj i pomisliš kako taj naš svit koji je činija grad niko više neće moć zaminit i kako će uvik ostat buža jerbo niko od ovoga svita šta je osta nema to šta su imali oni. A oni su imali svit, dobri i pošteni svoj svit i imali su svoje vrime, drugačije vrime.

Vrime. Daje sunce ne bi valjalo. Ovako kad je kiša i kad je grubo vrime svi se site Servantesa i tega da i nebo plače za njima. Kiša je i grop ti je u grlu jer ti se pari da je jučer bilo kad ti je pritila prston, vidin te muzuviru, ne motaji mu na konjak znaš da ne smi, vidin te i pazin budno šta činiš, ako triba ni na kondut neću, neću ni na passarelu gledat brode i more vengo ću te pratit i pazit šta činiš. I pari ti se da je jučer bilo kad je svit ozvanja njenin smijon i njenin životon, životon koji bi ti tija da ga imaš u njenin godinama, da ti se pari da je tvoja vrsnica, a ne da je dama u vrimenu kad njenoga svita više nima.

I ponila su je njena dica kroz vrime. Dica koju je Ona odgojila i On, ponila su je polako i svečano ka šta se nose mlade prid mladoženju. Jer znaju dica da je On dugo čeka i da je nestrpljiv, a more bit i ljubomoran kad ih vidi onako mlade i kako je samo paze, kako je vole i kako jedva susprežu suze.

Vrime. Otišla je tako Ona svome Šunji, a mi šta smo ostali dugo smo in pljeskali i dugo smo aplaudirali jednome životu, jednon svitu šta je otiša svon svitu i nama ostavija suze, suze i sve drugo šta nas je učinilo sviton bliskin njihovon svitu, vrimenu bliskom njihovom vrimenu, životu bliskon njihovom životu. I više niko nije pustija suzu jerbo smo svi znali i bili in zahvalni za sve šta su nas naučili, za sve šta su nan ostavili i vrime je bilo da sad budu skupa, da napokon budu zajedno jerbo nan više nisu imali šta dat.

Vrime.

Gledan njega iz njihova vrimena. Pari mi se da je jučer bilo kad je na komandnon mostu svojin aparaton slika nju, a ona mu je pozirala ka najveća diva i krajica. A barba Feđa je točno zna šta mislin pa me zagrlija i kaza mi koliko san u krivu. Nije vrime ništa krivo niti je kriv svit, sve je onako kako bi ona tila da bude, sve je to život, a život je valcer. I nije istina da sa njima parti sve i da sve odlazi, nestaje i sve se minja. Pogledaj vas, njenu i njegovu dicu. Dok je vas ima i njih, dok je vas ima i vitra i svita, dok je vas živit će i oni kroz vaše riči i vaš život, a kad vas ne bude opet će doć neki novi vitri i neki novi svit koji će se spominjat onega staroga i tako će sve bit isto, sve će bit ka i uvik i sve će bit valcer samo u nekon drugon vrimenu.

To ti je mali trag u beskraju i svitlo. Uvik ga neko od dice digne i ponese. To je takav grad.

Dok je vas dice koja ih panti oni će uvik bit živi i bit vaš svit. Zato se triba namušćat i namazat, zato triba obuć veštit i stavit kolarinu i zaplesat valcer sa životon. Jednon kad vrime odnese i nas uvik će bit neko ko će kazat da smo i mi ka i oni isti vitar, isti trag u beskraju i isti svit i da smo kad sve to skupiš u jednu rič ostane samo ta jedna rič, samo ona najlipša rič u koju sve druge stanu, a to je Split.

Ivo Anić
Autor 14.3.2016. u 12:21

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija