Verica Tadić: ESPERANTO DUHOVNIH I DUŠEVNIH ENTITETA

Verica Tadić
Autor 15.12.2021. u 09:10

Izdvajamo

  • Svi oni koji su pucali u svoje sunarodnike, braću i sestre, pucali su u sebe i sopstveno poništenje, zato Olga i kaže da za nacionalizam nema mesta u raju, a taj raj, osim u ljudskim dušama, postoji još negde – tamo gde je nastao svet i njegovo poreklo. Ako znamo da je sve stvarano iz simbioze: lepote, čarolije i umetnosti, onda možemo i da sve  to otkrivamo u sebi i u drugima.

Povezani članci

Verica Tadić: ESPERANTO DUHOVNIH I DUŠEVNIH ENTITETA

Olga Lalić Krovicka: „Pričaj mi o svjetlu“, Zbirka poezije, rukopis

 

Lako ćemo oprostiti detetu
koje se boji mraka;
stvarna tragedija su ljudi
 koji se boje svetla.
                         Platon

Kada izgovorimo Olga Lalić Krovicka,1 u našoj svesti se raskrile horizonti na čijem obzorju zasvetli oreol ličnosti sa upečatljivim kosmpolitskim odrazom na ogledalu uzburkane i surovošću oprhvane, a zašto ne reći i to: često prozaične svakodnevice.

Osećaj i saosećaj, plemenitost pobuda i širenje granica ljudskosti, osnovni su atributi koji bi u ljudskim odnosima trebalo da budu uslov za rast i razvoj pojedinca i društva, u celini. Nedostatak ovih duhovno-emotivnih energija, ili njihovo svođenje na marginalne vrednosti, izaziva ozbiljne poremećaje u ljudskim komunikacijama, sa dalekosežnim posledicama. Za uzvišene i oplemenjavajuće ljudske kontakte u kojima je sporazumevanje jednostavno i lako, potrebno je poznavati i razvijati duhovni i duševni esperanto – univezalni jezik za sve generacije i sve ljude sveta. Drugim rečima, to je božanski entitet u ljudskoj prirodi. U božanskoj sveobuhvatnosti on je samo deo, a u ljudskoj može obuhvatiti ceo ljudski život i širiti se izvan životnog prostora. Dakle, taj esperanto duha i duše je i naša veza sa nebeskim sferama i frekvencijama, u koje su umrežene sve pokretačke energije, bitne za opstanak sveta.

U književnom opusu Krovicke, već na prvi pogled, uočavamo duhovni aktivizam koji širi granice humanizma i, neprekidno, upozorava na potrebu da se anomalije u ljudskom društvu prevazilaze. O tome svedoči i njena istrajna, prevodilačka aktivnost, usmerena, najviše, na autore iz balkanskog regiona, sa posebnim osvrtom na autore iz bivše Jugoslavije.

Nalaženje zajedničkog jezika, uslov je opstanka za narode, koji su nekada živeli u istoj otadžbini – Jugoslaviji, a sada razrođeni, osiromašeni, i u mnogo čemu obezvređeni, (sa recidivom izgubljenog poverenja u dobrosusedske odnose) obitavaju u svojim mini državicama. Bez prevazilaženja ideoloških predrasuda i zbližavanja, na bazi uzajamnog poštovanja nema bolje budućnosti. A možda i nema budućnosti, uopšte. To zavisi od toga, da li će se razroki pogledi usaglasiti i umesto da slede puteve „slepih vođa“ i ratnih profitera, gledati u onom pravcu koji pokazuje put ljubavi, blagostanja   i mira.

To je poruka i Olgine pesme „Balkanski tango“. Ako se u tuđim srcima budemo potpisivali mržnjom, i ozakone se „potpisi na užarenom željezu“, koje smrt seje, „humanost odlazi i sa papira“, to jest, iz života. Kada čovek postane upotrebna vrednost, i to ona najniža, „manja od pola pare“, tačnije, kada nema nikakvu vrednost, obezvređuje se i čitavo čovečanstvo. Tada je kataklizma neminovna.

Prototip mržnji može biti samo ljudska blagorodnost, nežnost, prosvećenost i mudrost. Potrebna je velika hrabrost da se sve to sačuva i odbrani. A naročito gnezdo nežnosti, u kome se obnavlja radost u trenucima velikih iskušenja, kroz nostalgična, ali i spasonosna sećanja, kao što su ova u pesmama „Moja mama“ i „Otac“, : 2

             Moja mama (…)
            novo umorno lice
            a tako divno ukrašeno mojim srcem…

                        ***

             Sjedio je za (…) stolom
            dok je vjetar nosio cintare 3
            njegovih usana na dlan majke…

Sećanja najduže žive u muzici, kojom se slave trenuci velikih ushićenja, a koja ne zamire ni u danima tuge, tada je još važnija i potrebnija da rane zaceli i da se do neba čuje. Preneta u poeziju mogu biti i priča u slikama o:

– majci, koja o zvezdama i vedrim temama besedi, iako joj, svaki uzdah i  svaka pega po „jedan „mega bol“ krije .

i

 – ocu, kome ni godine ratnog ludila, (u kojima se, i na „bodljikavoj žici“, život morao spasavati) nisu oduzele ono najvrednije – dušu meku kao svila i prostranstvo nade u očima.

U pesmi „Molba“, u kojoj molba prerasta u pitanje, predočen je kontrast takvoj suštini bića, i stavljen na uvid čin u kome umesto nežnosti trijumfuje, ili bolje reći piruje nasilje, jer svaka pobeda  u kojoj čovek u čoveku gine, u suštini je najveći poraz. Obostrani gubitak. I za žrtvu i za dželata. Nema veće tuge od one kada čovek u čoveku gine.

Priroda može ponovo oživeti, a uništeni životi? Ko će njih vratiti? „Ako budete htjeli vratiti vodu u rijeku“, to ćete učiniti lako, a „da li možete da vratite (izgubljenog) čoveka“ …

Da li se pred ovim pitanjem, koja postavlja Olga i svi oni koji slave život, ikada, zamisle tvorci haosa? Oni kojima je tuđa smrt krsna slava. I oni koji Sizifa vide u novoj ulozi. Savremeni Sizif ne pomera kamen prema vrhu brda, kamen je zamenio tenk, a cilj ljudskom metom.

Tvrdnja  da vreme leči sve, samo je još jedna zabluda, jer:

            Zaborav liječi vrijeme
         vrijeme ne liječi zaborav

U jednom intevjuu 4 Krovicka ukazuje na pogrešan put kojim, kao narodi i pojednici idemo, još uvek nedovoljno hrabri da se oslobodimo ropstva prošlosti i nedovoljno prosvećeni da shvatimo da  su praštanje i pomirenje mostovi, bez kojih nećemo stići u novo sutra. To novo sutra osmišljavaju, uglavnom, usamljeni pojedinci, koji u svojim „enklavama tišine“, neguju čovekoljubivi zanos i pokušavaju da svojim delima menjaju nepoželjnu, bremenom ratova opterećenu stvarnost.

I kao što se, često, po zapovesti beskrupuloznih vladara, ili samoinicijativnim potezima servilnih udvorica, (kao i malverzacijama prevrtljivaca i prevaranata svih formata) menjaju identiteti istine i laži (tako što se laž proglašava istinom i obrnuto), tako se i kukavičluk i hrabrost pogrešno tumače. Moć gomile, nikako ne spada u viteštvo, ali zato otpor pojedinca svemu što je nazadno, nepravedno i nasilno jeste viteštvo prvog reda.

„Balkanskim narodima“ – piše Olga, izgleda, bolje je živjeti u prošlosti. I dok tako prolaze vjekovi, gomilaju se tužne epske pjesme. Naša nedaleka prošlost i sadašnjost su jedna duga i tužna epska pjesma. Svi zajedno smo je ispjevali. A šta će nam duge tužne epske pjesme u narednim desetljećima? Trebalo bi da su ostale u prošlosti, kao dokaz da se valja boriti za budućnost. Izaći iz prošlosti je hrabar čin, nije jednostavan, ali je dobar da okrenemo svjesno pogled prema budućnosti. Sretni narodi ostavljaju prošlost iza sebe, dok mi u njoj tonemo. Teško nam je pogledati u budućnost, kao da se podsvijesno plašimo da može biti gora od svih prošlih zbivanja. Šta može biti gore od prošlih zbivanja? Kao da smo ukočeni i stojimo na jednom mjestu (…)

Dok slušam i gledam ponašanje hrvatskih nacionalista ili srpskih, pa i bošnjačkih, imam utisak da svi oni žive još u doba Rimskog (Hrvati), Vizantijskog (Srbi) i Otomanskog carstva (Bošnjaci). Tri tako mala naroda stvaraju neprilike takvog obima, kao da su veći od bilo kojeg carstva.“

Navodeći razloge zbog kojih prevodi poeziju poljskih autora na srpski jezik, Krovicka govori o tome koliko je kulturno nasleđe slovenskih naroda veliki inspirativni potencijal, ističući, pritom, i koliko su ti narodi, po mnogo čemu, zaslužili da imaju mnogo bolju poziciju i u svetskoj istoriji: „Mislim da su Slaveni ugroženi od strane zapada i trebali bi što više njegovati svoje slavenske pokidane korjene… Narodi koji su vrlo važni u istoriji svijeta, ne smiju nikad zaboraviti o sebi. Imaju sve, zaista sve, istoriju, kulturu i mnogo, mnogo toga, toliko ljepote… Istorija Slavena je veliki dio ovoga svijeta…“ 5

Ako život i umetnost koja živote obesmrćuje, pokreće oplemenjena misao, koja otkriva ili stvara svetove nepojmljivih čuda i fenomena u carstvu najsušastvenijih istina – onih istina koje su utemeljene na mudrostima i sveljubavi, onda i svet može biti ono što svaki čovekoljubac sanja: integral radosti – ta najvažnija spona u ljudskim odnosima. A ta spona je i harmonična veza između zemaljskih i nadzemaljskih svetova, u kojima obitava božansko-ljudska zajednica, to jest, ljudska priroda u božijem srcu i božija u ljudskoj egzistenciji…

U društvu, u najširem i sveobuhvatnom smislu te reči, koje boluje od mržnje, sve se izvitoperuje, obesmišljava, obezličava: ljudski životi, tekovine civilizacije, istina…

Umetnici su svetlo koje osvetljava tunele destruktivnih ljudskih poriva i pokušava da preventivno deluje na svest čovečanstva. Zato umetnost i jeste, pored ostalog, najprozračniji deo te svesti, vodič u svetliju budućnost, neprekidni protest protiv svega što ugrožava ljudsku slobodu, poništava pravo na sopstveni izbor i podriva dostojanstvo pojedinca. Neretko, umetnici su i proroci, jer vide mnogo dalje od postojećeg prostora i vremena u kome žive.

I književno stvaralaštvo Olge Lalić Krovicki, u najvećoj meri pripada korpusu angažovanih poetskih i proznih opservacija, sa jako naglašenim i upečatljivim intonacijama i odjecima tragičnih zbivanja. U njenom svakom stihu, svakoj rečenici, potresno i dramatično, odzvanja eho vremena u kome je ozakonjeno neljudstvo i tim činom data šansa zločinačkim hordama da uništavaju vekovna ognjišta suseda, pljačakaju i ruše sve pred sobom. Njihovi junaci su oni koji su prema žrtvama bestijalniji.

Memento! Kao da čujemo taj vrisak žrtvi, koji u Olginim pesmama – koje su u svom toplom lirskom gnezdu sačuvale tragove sećanja, bolno odzvanja.

Susret sa Olginom poezijom i prozom (priče, drame eseji i drugo), može se doživeti i kao ulazak u literarni Panteon ljudskosti, u kome su oduhovljene sudbine znanih i neznanih žrtava. A pesme su, znamo, i pamćenice i molitvenice, koje se prema nebu uzdižu.

„U ženskoj poemi“ – otvorenoj sceni, kojom defiluju, nametnutim sudbinama, unakažene žene, prikazan je samo delić brojnih i svakidašnjih stradanja ženske populacije. I taj minimum u neizbrojivom mnoštvu može da baci dovoljno svetla na mračne prizore tragedija.

Milorad Pavić je ukazao na značajne razlike između muških i ženskih smrti. U romanu „Predeo slikan čajem“, analizira ženske smrti. Zavisno od toga da li umire žena sa potomstvom ili žena bez potomstva i smrt može biti pojedinačna i jednokratna, ili višestruka i trajna. Prva je pojedinačna, “lična smrt”, dok u smrti žene bez potomstva umiru sve njene pretkinje.

Pesnici su ti koji bi trebalo stalno da ukazuju na tu činjenicu.

Pesnici i umetnici, uopšte, svedoče i o tome da je neuništivo samo ono što je plemenito, uzvišeno i časno, jer je to u potku vremena utkano, u božiju knjigu upisano:

                  Moje ime ne sastoji se od slova
                  u snu sveci ga mjere dlanovima
                  dok Svedržitelj gleda zajedno sa mnom
                  na kaldrmu koja vodi do jadnog
                 ljudskog postojanja…

Ko je taj, i ko su ti, koji neki život mogu učiniti večnim?! Najpre, sâm čovek, svojim delima, zatim umetnost i svi oni koji pamćenjem i stalnim obnavljanjem sećanja oživljavju one najvrednije i najbolje, u svemu. I na kraju neka nadzemaljska instanca, ma kako se ona zvala.

Svi oni koji su pucali u svoje sunarodnike, braću i sestre, pucali su u sebe i sopstveno poništenje, zato Olga i kaže da za nacionalizam nema mesta u raju, a taj raj, osim u ljudskim dušama, postoji još negde – tamo gde je nastao svet i njegovo poreklo. Ako znamo da je sve stvarano iz simbioze: lepote, čarolije i umetnosti, onda možemo i da sve  to otkrivamo u sebi i u drugima.

Svi, dakle nosimo u sebi ceo beskraj raja, ali su naši životi suviše kratki da bi ga u potpunosti sagledali. Zato je i važna harmonija, da bi se kroz nju povezali svi stanovnici planete i očuvali tu lepotu u celini. Svaki je čovek deo rajskog pejzaža, a svi ljudi zajedno cela slika raja. U drugima pronalazimo ono što nemamo, onaj deo koji nas uvećava za novo iskustvo i novo saznanje. Za taj se svet bore časni i mudri ljudi, što Olga Lalić, svakako jeste. I jeste svako ko je taj raj otkrio u sebi i u drugima i trudi se da sagradi što lepše mostove ljubavi i poštovanja u međuljudskim relacijama.

A da biste, o bilo čemu, pisali ili govorili, na bilo koji način svedočili to podrazumeva da je svet o kome pišete, govorite, ili o njemu svedočite, duboko proosećan i dramatično ili ekstatično doživljen, najpre u dubinama sopstvenog bića, jer tu se mere sve dubine i visine, tu su sva sažimanja otelotvorena, a onda i u drugima i u onom o čemu pišete, svedočite, govorite. O onome što pokazujete i prikazujete u životu i svetu umetnosti. Tada sve ono što je dobro, blagorodno, nežno i mudro ne može da porazi nijedna smrt.

Kada je Bog proteran iz ljudskog srca, prešao je u reči, kaže Sanja Domazet. A tu može biti stalno nastanjen, zar ne?

A ako su reči: blagonaklone i tople;  energične i ubedljivo argumentovane; misionarski mudre i dovoljno svetle; onda je to način da kroz književnu predstavu stičemo uvide i menjamo svet.

O svemu tome svedoči i raznovrsni i bogati literarni opus Olge Lalić Krovicki, koga uvećava i obogaćuje nova knjiga poezije: “Pričaj mi o svetlu…“ 6

________

1. Olga Lalić – Krovicka (Olga Lalić –  Krowicka) je rođena u Šibeniku (Hrvatska). Diplomirala je serbokroatistiku na katedri za slavistiku Jagelovskog Univerziteta u Krakovu (Poljska). Počasni je građanin carskog grada Sirmiuma (Sremska Mitrovica) od 2004. godine, laureatkinja nagrade „Misaonik“ za 2014. godinu, i  još petnaest internacionalnih književnih nagrada.

Objavila je petnaest knjiga poezije, zbirku drama i knjigu bajki. Prevela je četrdeset pet knjiga sa srpskog, hrvatskog, slovenačkog i makedonskog na poljski jezik. Prevodi i književna dela poljskih  autora na srpski, slovenački i hrvatski jezik.

Njena poezija i proza prevedene su na više stranih jezika.

Bavi se fotografijom, slikarstvom i likovnim rešenjima korica knjiga. Izlagala je svoje radove, na kolektivnim izložbama, u Srbiji i Makedoniji.

Živi i stvara u Dukli, u Karpatima, (Poljska).

2. Izdvojila sam po nekoliko nepotpunih stihova iz obe pesme, kako bih dočarala spontani i duboko emotivan trenutak porodične sreće, koji lebdi u etru nostalgije. Možda sam tako najbolje delove iz ove dve pesme ostavila u senci.

Čitaoci su ti koji će birati ono što se njima najviše dopada. Bez te mogućnosti različitih uvida i različitog inteziteta doživljenosti, poezija bi izgubila svoju čaroliju.

3. Cintare se odnosi na muziku koja je se izvodi na usnoj harmonici (Cintare – usna harmonika cintarati – svirati Usnu harmoniku… Dalmatinsko narječje – Forum.hr.)

4. Olga Lalić Krovicka: „Narodi prošlosti“ – Intervju,  Tačno-net (Elektronski časopis).

5. Olga Lalić Krovicka: „Duša slovenska“ – Intervju, Etna (Elektronski časopis).

6. Olga Lalić Krovicka: „Pričaj mi o svetlu“, Zbirka poezije u rukopisu, drugo, prošireno izdanje.

Verica Tadić
Autor 15.12.2021. u 09:10