VERICA TADIĆ: VASKRSAVANJE VRLINE

Izdvajamo

• Metaforično je spisateljica povezala Carigrad i Rim svetom vodom koja je štitila bedeme Carigrada i koja se prenosi u Rim da štiti i rimske bedeme. Nije u pitanju samo ta simbolika, već i ideja i želja Konstatinova da se ujedini Istočno i Zapadno carstvo.

Povezani članci

• Charles Bukowski: ‘UŽICI PROKLETIH’
• Miroslav Antić: Umesto jednog spomenika
• KARMINE ZA CHARLAMU
• Dragan Markovina: Počinje demontaža mitološko-nacionalističkog diskursa Tuđmanove Hrvatske
• Srđan Šušnica: Ovakvim manifestacijama brani se srpska stečevina rata i genocida
• Bila jednom Leda

(Olga Lalić-Krovicka “Hristos u Carigradu na putu za Rim“, Svitak, Požega, 2016)

Ljubav se i ne može objasniti rečima, to je nadprirodni fenomen koji nadrasta areal logične realnosti. Vanzemaljska je i neopisiva. Ekstaza ljubavnog zanosa je i posebna vrsta oboženja, to jest, poistovećivanja sa božanskom prirodom, jer se tada oplemenjuje celo ljudsko biće i dopire do iskonske čistote i božanske lepote, pred kojom puca uskogrudi obruč egoizma i samoživih poriva. Rađa se humanistički osećaj prema drugom biću i iznedravaju se dobra dela.

Uvek sam se pitala da li je imaginacija deo neke nepoznate, daleke stvarnosti, do koje maštom i intuitivnom vizijom samo retki dopiru. Izmaštano je samo za ljude naše planete izmišljeno, u nesagledivom beskraju svemira, to je deo neke realnosti, za nas, u celini, nedokučive.

Carstvo imaginativnog, u kojem živi raskošan i tajanstven svet metafizike, je naša najistinitija istina, jer do nje dolazimo sopstvenim angažmanom, sledeći puteve znanja i prosvetljenja.

Čuda su zato i moguća, jer svaki čovek koji traga za svojim identitetom, većim od onoga koji spoznaje u ovozemaljskoj suštini života, onim identitetom koji nas uvećava do vanplanetarne postojanosti, može i da otkrije čuda i fenomene. I sam da uzraste do magične visine i potpuno druge dimenzije pojavnosti. Zato što se tada njegov lični kosmos spaja sa delom bezgranične svepostojanosti i uplivava u okean beskraja.

Šireći koordinate ličnog kosmosa ka bezgraničju svekosmičkih destinacija, svaki pojedinac bira svoj put, i ono što na tom putu otkrije određuje suštinu njegovog života.

Olga Lalić-Krovicka¹, u svojoj novoj knjizi „Hristos u Carigradu na putu za Rim“² , potvrđuje da i u sto puta ispričanoj priči možemo otkriti neki novi izvor koji obogaćuje naša saznanja i, istovremeno, dodati neki svoj sadržaj dočaran sopstvenom vizijom i oduhovljen sopstvenim iskustvom.

Možemo, dakle, stvoriti neki novi svet u proširenom prostoru i ovaloplotiti neke događaje u vanvremenim trenucima, onim trenucima i onom prostoru koje iz sopstvenih predstava iznedravamo.

Koristeći poznatu istorijsku scenu na kojoj će svoje uloge ponovo odigrati poznati protagonisti, Krovicka imaginativnim uvidom osmišljava nove odnose među njima, domaštava drugačiju realnost, drugim rečima traži puteve za rađanje nove istine, u kojoj će kroz ljubav vaskrsnuti sve ono što je najlepše i najbolje u ljudima.

To, u stvari, znači da istina ima onoliko koliko ih otkrijemo ili stvorimo u ličnom kosmosu.

Carigradsku scenu, na kojoj su se vekovima smenjivale istorijske, religiozne i mitske predstave, Olga bira za prvi čin drame. Radnju drame smešta u 415. godinu, kada po naredbi cara Teodosija II³ počinje obnova hrama, na čijim će se temeljima, u toku Justinijanove vladavine, izgraditi Aja Sofija.⁴

Lajtmotiv Olgine dramske pripovesti je preobražaj u ljudskim životima i sudbinama, nakon otkrivanja izvora božanske ljubavi u duši i srcu. A otkrivanje božanske ljubavi, za Hrišćane je najvažnija istina.

Znamo da je Bog prvo stvorio reč, a iz nje i sve ostalo.

Krovicka je Božiju reč prikazala kroz zvezde, koje u velikom potopu padaju na Carigrad. I nije čudo što se Božija reč rasipa kroz mnoštvo zvezda, jer je to SVETA REČ, koja je početak svih početaka, a u nju mogu da stanu sve ostale reči i celo postojanje, svi svetovi i svi životi. Zato se i može pojaviti u mnogo oblika.

U potopu car Teodosije vidi Božji znak. On zna tajnu, koju su carevi jedan drugom poveravali, da gradske bedeme čuva, SVETA VODA. I da su potoci kiše, koji liju sa neba, znak Božje milosti. To svedoče i zvezde koje sa kišom padaju na Carigrad.

Za uplašene i previše uznemirene žitelje Carigrada potop je velika opasnost. U njima strah režira predstave o uništenju sveta.

Nemoguće je svim podanicima objasniti suštinu tajne i osloboditi ih straha, zato što se suština tajne otkriva ličnim iskustvom.

Ko želi da prepozna Božanski znak, do tog saznanja treba da dođe sopstvenim prosvetljenjem. Da sam oseti i prepozna Božansku lepotu u sebi. I da se ljubavlju uzdiže do nebeskih visina.

Takve ljude car prepoznaje u nekim svojim najbližim saradnicima. Da bi izabrao one najodanije i hristoljublju najposvećenije, za buduću misiju, konsultuje se sa teolozima, slugama, astrolozima i filozofima. I baš će na tom savetodavnom skupu evoulirati carev odnos prema ljudima iz najbližeg okruženja.

Olga je to najslikovitije prikazala kroz lik sluškinje Elene, kojoj sada car ne dozvoljava da mu ljubi dlan i da kleči pred njim, ljubeći mu stopala. On će sada kleknuti pred Elenu i zagrliti je kao nekog sebi ravnog. Tim činom će pokazati da svi ljudi treba da budu ravnopravni i da se poštuju i vole, da niko nikog ne ugnjetava, niti ponižava, na bilo koji način. Svi oni sada imaju isti cilj: da budu posvećeni Hristu i da šire njegovu ljubav, po celom svetu. A da bi neko mogao da širi ljubav, on mora, najpre, da je oseti i prepozna u sebi.

Eleni će car poveriti misionarski zadatak, zato što je u njoj prepoznao to svetlo ljubavi. Ponudiće joj i veliko bogatstvo, ali će ona odbiti da poklon primi. Poneće samo, u džepu izbledele haljine, zvezdu u kojoj živi i diše Hristova ljubav. A Hrist je Spasitelj i najveće zemljsko i nebesko blago, on će je čuvati i voleti, kao što voli sve ljude na svetu, jer on je LJUBAV, veća od svih nebeskih i zemaljskih ljubavi.

I carev astrolog će svoje zvezde pokloniti Eleni. On svedoči caru o Eleninoj čistoj i plemenitoj duši. I kao dokaz navodi činjenicu da je i njega najsvetlijim osećanjima prosvetlila.

No, Elena, koja je pošla da traži Hrista, vraća se u Carigrad, posle nekoliko sati sa strancem. A kad je car začuđen pita zašto se tako brzo vratila, i zašto je prestala da traži Hrista, ona mu odgovara da ga je pronašla. I da nije potrebno nikuda ići, Hrist je tu, u Carigradu.

Hrist je, u stvari, u srcima i duši ljudi. I samo se tu može naći. O tome Elena svedoči doživljajima iz sopstvenog iskustva i ličnim preporodom.

Kako drugačije objasniti činjenicu da je njoj, sada preobraženoj u Teodoru, upravo on–Isus Hrist, u susret poslao Iliju. Spojio je dve polovine koje su se vekovima tražile i omogućio im da jedno drugom postanu dom.

U tome i jeste ta čarolija života i istine da je svako spozna kroz sebe, zato su svi ljudi različiti i svako na svoj način stiže do istine. Istina i životi zato imaju mnogo lica kao što bog ima lica svih ljudi.

Na ovom mestu valja se potsetiti legende o caru Avgaru Edeskom, koji je poslao svog slikara Ananija u Palestinu, da nacrta Hristov portret.

Videvši Isusa u gomili naroda, Ananije je uzalud pokušavao da nacrta Isusov portret na platnu, jer se Isusovo lice svakog časa menjalo.

„Hristos nema jedan izgled, On liči na svakog čoveka“ – ovako je slikar pokušao da objasni caru zašto nije uspeo da nacrta Spasitelja.⁵ Vladika Nikolaj Velimirović, kaže da nam ova legenda govori o mnogolikom Hristu, a to znači da je Isus Hristos Svečovek.

Dramski koloplet likova i događaja Krovicka dinamizuje kroz pokretne scene. Radnja se odvija na više scena, a siže drame sveden je na tri čina.

Na skoro svim scenama jasno su profilisani likovi.

Izuzetak je Scena dva, u prvom činu, na kojoj će bivša sluškinja doživeti svoj preobražaj i tranziciju iz lika Elena u lik Teodora. Njena tranzicija u novi lik i sudbinski susret sa Ilijom, više su u ezoterijskoj magli, što bi se moglo protumačiti i kao namera spisateljice da svemu tome dâ mistični, zagonetan i, u krajnjoj liniji, neobjašnjivi karakter fenomena. A fenomeni i čuda nisu objašnjivi, jer su povezani sa nadrealnom stvarnošću. Zapravo, iz nje proishode.

Tranzicija Elene u Teodoru, u principu, može se svesti na proširenu metaforu, koja upućuje na najpozitivnije promene i preobražaje ličnosti, inicirane ekstatičnim uzletom u svetlost i svetost Bogootkrovenja.

Da li je namera autorke da to tako baš bude, ili možda nedostaje još poneki ubedljiviji argument o načinu preobražaja, na čitaocima i kritici je da procene.

Ako pratimo unutrašnji tok drame, u kome je nabitnije to kako se oseća i razume suština hrišćanske religije, koja je u osnovi svekolika ljubav, onda se mogu i zanemariti sve te maglovite i nedovoljno iznijansirane slike.

Krovicka nas, zapravo, usmerava na najbitniji tok drame – tok preobražaja, koji oplemenjije ljudske duše.

Nije nebitno i to kako su se Teodora i Ilija prepoznali, u bivstvu kroz ranije živote, no to je samo simbolični uvod u zajednički život, u kome će jedno drugom postati dom.

Ljubav se i ne može objasniti rečima, to je nadprirodni fenomen koji nadrasta areal logične realnosti. Vanzemaljska je i neopisiva. Ekstaza ljubavnog zanosa je i posebna vrsta oboženja, to jest, poistovećivanja sa božanskom prirodom, jer se tada oplemenjuje celo ljudsko biće i dopire do iskonske čistote i božanske lepote, pred kojom puca uskogrudi obruč egoizma i samoživih poriva. Rađa se humanistički osećaj prema drugom biću i iznedravaju se dobra dela.

U Teodorinom i Ilijinom domu rodiće se Konstantin, Jovana i Jovan. Oni će nastaviti misionarski put, koji su započeli njihovi roditelji.

Dakle, Teodora nije srela Hrista, kako bi se to iz naslova knjige moglo zaključiti, ona ga je prepoznala u sebi. Pronašla ga je kroz ljubav.

I to je ta najistinitija istina do koje sami dolazimo. Svako treba kroz svoju viziju da pronađe najbitnija mesta u sebi.

Teodora i Ilija spavaju u maslinjaku, i kao što rekoh, jedno su drugom dom. Ovde je akcenat na unutrašnjoj lepoti i snazi koja iznedrava toplinu, nežnost, radost, a spoljni dekor je potpuno zanemarljiv.

Pretpostavljam da je baš iz tog razloga Krovicka za glavnog protagonistu odabrala LJUBAV.

Car Teodosije II omiljena je istorijska ličnost i zbog toga što je dozvolio dvema najbitnijim ženama, u svom životu: sestri Pulheriji⁶ i supruzi Evdokiji da ga savetuju i aktivno učestvuju u vlasti, što se veoma pozitivno odrazilo na njegovu dugogodišnju vladavinu, uprkos velikom i opasnom rivalvstvu između ove dve znamenite žene, koje se završilo neslavno – Evdokojinim progonstvom.⁷

Ovaj blagougodni, izuzetno obrazovan i duboko religiozan car, uz svoje državničke obaveze, proučavao je i prirodne nauke.

Veliku strast prema književnosti iskazivao je i time što je sam prepisivao mnoge knjige i ukrašavao ih, pa mu je uz carsku titulu dodato i ime Teodosije „Kaligraf“.

Rekla bih da su sve ove činjenice bile bitne odrednice za inspirativnu dramu Krovicke. I razlog zašto je radnju vezala za taj istorijski period.

Kroz ovakvu ličnost najbolje se oslikava vaskrsavanje esencijalnih ljudskih vrlina: plemenit, osećajan i saosećajan odnos prema svakom ljudskom biću, izražen visokim stepenom razumevanja i empatije. To je prioritet u međuljudskim odnosima. Nijednog pojedinca, ma koliko uspešan i moćan bio, ne određuje samo mesto i položaj u državnoj hijerarhiji. Određuju ga, pre svega, dimenzije ljudskosti.

Za religiozne ljude Bog je, pored mnogo oblika u kojima se obznanjuje, i veliko pristanište duša, sa koga se na svaki put kreće. Na to se pristanište svaki čovek, posle svih putovanja, vraća.

Plovidba izvan tog pristaništa je ono što je naš život i na šta možemo da utičemo. Od toga koga ćemo na tim plovidbama sresti i šta ćemo izabrati za svoj životni smisao, zavisi da li ćemo biti privremeni prolaznici, ili ćemo steći dovoljno mudrosti i znanja da krenemo u nove plovidbe.

A nova plovidba u drami Krovicke je put koji slede Konstantin Jovana i Jovan, i koji će slediti buduća pokolenja, sa upaljenom bakljom sveljubavi. Samo se na takvom putu može uspostaviti dijalog između čoveka i Boga, između Zemlje i neba.

Metaforično je spisateljica povezala Carigrad i Rim svetom vodom koja je štitila bedeme Carigrada i koja se prenosi u Rim da štiti i rimske bedeme. Nije u pitanju samo ta simbolika, već i ideja i želja Konstatinova da se ujedini Istočno i Zapadno carstvo.

Bog je nedeljiv, dezintegrale su ga i raslojile podele na dve veroispovesti. Pravoslavna i Katolička crkva su, kako ističu teolozi, sada dva različita plućna krila u zajedničkom telu.

Oličen u istorodnosti jednoimene religije Bogospasitelj može biti prisutan u ljudskim životima svim svojim bićem. Ujedinjeni u jednu porodicu, ljudi će manje biti stranci jedni drugima.

„Pićemo vodu iz oba istočnika, a jednim imenom će se zvati hrišćanska ljubav“ – kaže bratu i sestri Konstantin.

I, konačno, u Rimu, dok su pili svetu vodu sa istočnika, pojavljuje se Isus Hristos, ali, naravno, ne kao prepoznatljiv lik, nego kroz šum vetra u zelenom lišću.

Konstantin, ushićeno, tumači bratu i sestri taj čin Bogoobznane:

„Zeleno drveće se njiše onda kada strujanja vode ispod zemlje i mora iz rimskog istočnika krenu prema carigradskom istočniku i uzajamno“.

Verujem da će se svakom čitaocu u svest duboko urezati Konstantinova tvrdnja: „Ljubav Hristovu nose djeca, jer su čista kao anđeli. Anđeli idu prema nebu onda kada su ugroženi od ljudske ruke.“

Posle ove rečenice nameće se pitanje: Da li je ljudski rod uzurpirao, osim ovozemaljskih i nebeske prostore?

Utešno nas, na kraju drame Krovicka obaveštava da su u Hristovom glasu Konstantin, Jovana i Jovan prepoznali glasove svojih roditelja. I tako je dijalog između neba i Zemlje, ponovo, uspostavljen.

__________________

1. Olga Lalić Krovicka je rođena u Šibeniku (Hrvatska). Diplomirala je serbokroatistiku na katedri za slavistiku Jagelovskog Univerziteta u Krakovu (Poljska). Počasni je građanin carskog grada Sirmiuma (Sremska Mitrovica) od 2004. godine, laureatkinja nagrade „Misaonik“ za 2014. godinu, i još petnaest internacionalnih književnih nagrada. Objavila je petnaest knjiga poezije, zbirku drama i knjigu bajki. Prevela je četrdeset pet knjiga sa srpskog, hrvatskog, slovenačkog i makedonskog na poljski jezik. Prevodi i književna dela poljskih autora na srpski, slovenački i hrvatski jezik. Njena poezija i proza prevedene su na više stranih jezika. Bavi se fotografijom, slikarstvom i likovnim rešenjima korica knjiga. Izlagala je svoje radove, na kolektivnim izložbama, u Srbiji i Makedoniji. Živi i stvara u Dukli, u Karpatima, (Poljska).

2. Olga Lalić Krovicka „Hristos u Carigradu na putu za Rim“ (drama), Svitak, Požega, 2016.
3. Vizantijski car Flavije Teodosije (Flavius Theodosius), poznatiji kao Teodosije II (408-450), osnivač je Carigradskog univerziteta (425 godine). Drugo njegovo značajno delo je kodifikacija rimskog prava (438 godine), oličena u Teodosijevom zakoniku (Codex Theodosianus).

4. Pravoslavna bazilika, koju je sagradio Teodosije II, izgorela je tokom pobune „Nika“ 532 godine. Car Justinijan (527-565), je na njenim temeljima, podigao crkvu Aja Sofija (Sveta Mudrost) i u njoj su se krunisali vizantijski vladari. Bila je sedište Vaseljenskog patrijarha, od vremena izgradnje 537 pa sve do 1453 godine, izuzev perioda od 1204-1261 kada je pretvorena u katoličku crkvu. Od 1453-1931 bila je džamija, a danas je muzej, u Istanbulu.

5. Kada je Isus primetio slikara koji, stalno pokušava, i nikako ne uspeva da uhvati odraz njegovog lica i nacrta ga, prišao je slikaru, uzeo od njega platno i položio Svoje Lice na njega. Po opisu Vladike Nikolaja Velimirovića, taj lik, inače, i danas poznat, je vrlo jasan i pokazuje izrazitu mušku snagu i lepotu. Drugi Hristov lik, o kome, takođe, piše Vladika Nikolaj Velimirović, u svojoj knjizi „Sin Božiji i Sin čovečiji naš Spasitelj“ (Svetigora, Cetinje, 2001, str.152-153) je onaj koji je sveta Veronika dobila, kada je svojom maramom obrisala znojavo lice Spasitelja, koji je izmučen i izranjavljen koračao ulicom Via Dolorosa, noseći ogromam krst, na kome će ga Rimljani razapeti, na brdu zvanom Golgota. I ovaj Isusov lik, koji je nežniji i ženstveniji, kako ga opisuje Vladika Nikolaj, sačuvan je i poznat i može se videti u crkvi na ikonama.

6. Teodosijeva sestra Elija Pulherija (Aelia Pulcheria), (399- 453), iako samo dve godine starija od njega, u velikoj meri je uticala na njegovo obrazovanje. Kao vatrena i stroga hrišćanka, usvojila je monaški način života i uvela ga u dvorsku svakodnevicu. Sagradila je čuvenu crkvu Svete Bogorodice u Vlaherni, u Carigradu. Predanje kaže da je u ime zaveta prema Bogu (da će ostati devica do kraja života) sagradila u sabornoj crkvi trpezu od zlata i dragog kamenja. Kao veliki poznavalac grčkog i latinskog jezika, vodila je obimnu prepisku i u svojim rukama držala sve konce upravljanja carstvom. Inicirala je i sazivanje Trećeg i Četvrtog vaseljenskog sabora za rešavanje važnih verskih pitanja.

7. Teodosijeva supruga Atenaida-Evdokija (401-460), bila je ćerka uglednog sofiste i filozofa Leontija iz Atine. Posle krštenja promenila je ime Atenaida (Athenais) u Elija Evdokija (Aelia Eudocia). Bila je zanimljiv spoj paganstva i hrišćanstva. Pisala je stihove kako verskog, tako i svetovnog karaktera. Tako je, na primer, stihovima homerskog metra prikazala izvesne epizode iz života Isusa Hrista. Istoričari je opisuju kao, izuzetno, lepu i veoma obrazovanu ličnost i pripisuju joj velike zasluge za osnivanje Carigradskog univerziteta. Podizala je hramove i dobrotvorne ustanove u Svetoj zemlji, u koju je išla na hodočašće, i u kojoj je živela, posle razvoda braka sa Teodosijem, sve do svoje smrti.