Vladimir Milutinović: Libertarijančeva dilema

tačno.net
Autor 19.9.2014. u 11:29

Vladimir Milutinović: Libertarijančeva dilema

Mogli bi da verujemo na reč uredniku info programa B92 da će Utiska ipak biti, odahnemo, zaboravimo kako o Kažiprstu niko ne priča, i, vrativši se korak nazad da bi se slika bolje videla, zaboravimo na dnevne teme. Sve što nam se događa, naime, zavisi od sasvim apstraktnih i opštih odnosa koji spadaju u domen filozofije. Ovde ćemo se pozabaviti time kakve veze ima naše shvatanje pojmova “subjektivno” i “objektivno” sa cenzurom koja se rasprostranila skoro po celom našem javnom prostoru.

Piše: Vladimir Milutinović, dvogled.rs

Verovali ili ne, naše shvatanje ovih pojmova i cenzura u tesnoj su vezi. Uobičajeni način gledanja na subjektivnost i objektivnost kod nas, jeste da objektivnost ne postoji. Osobito od kada je nastupila era postmoderne, mi smatramo da je sve subjektivno, relativno, da ne postoji ništa što izmiče subjektivnosti. Tako, na primer, tvrdimo da je objektivno novinarstvo nemoguće, čak su nam školski programi pisani u skladu sa ovim stavom. Novo postmoderno doba otkrilo je relativizam i ništa nije ostalo na strani objektivnosti. Sve je subjektivno.

Pre nego se vratimo ovom stavu i njegovim posledicama, nije loše da vidimo postoji li neka alternativa ovom načinu mišljenja. Postoji li način da definišemo subjektivno i objektivno tako da postoje i jedno i drugo? Evo jednog predloga. Subjektivno bi moglo biti sve što je pod uticajem naše subjektivne prirode i u tom smislu sve je subjektivno u širem smislu. Međutim, objektivno bi mogli da definišemo kao ono o čemu se najmanje dva subjekta slažu. To je još uvek i subjektivno, jer je pod uticajem njihovih priroda, ali pošto u nekom slučaju njihove prirode daju isti rezultat, taj kvalitet slaganja možemo nazvati objektivnim.

Kao na slici (zvaćemo je model il šema 2):

subjobj1png

Dakle, sada je odnos pojmova subjektivno i objektivno takav da nešto može biti istovremeno subjektivno u širem smislu i objektivno, a da je subjektivno u užem smislu samo ono oko čega se ne slažemo. Pa ni to ne mora biti sasvim neobjektivno: ukoliko je u logičkim vezama sa objektivnim koje ga opravdava i samo nije puka subjektivnost, nego je u njemu prisutna samo određena doza subjektivnosti koja se smanjuje argumentacijom i slaganjem. Na primer, neki naši stavovi mogu biti objektivni, kao što je većina stavova o našoj neposrednoj okolini oko kojih se obično svi slažemo (da li smo recimo u parku, da li sija sunce itd), subjektivniji su stavovi kod kojih postoji neslaganje i koji nisu dovoljno logički povezani sa objektivnim stavovima, ali čak i oni mogu da menjaju svoj status i meru subjektivnosti u skladu sa količinom ponuđene argumentacije za njih.

Možete reći: pa dobro, ali gde je tu neka baš drastična razlika? Ona je stvarno tu: po shvatanju 2, subjektivno i objektivno stvarno postoje i imaju jasan kriterijum odvajanja, jedino su u nešto složenijem logičkom odnosu nego u shvatanju 1. U shvatanju 1. logika je drugačija: ono što je subjektivno ne može biti objektivno, a pošto je sve subjektivno – ništa nije objektivno. Nasuprot tome, u shvatanju 2. postoje i subjektivno i objektivno i nešto može biti oboje, u različitoj meri.

Smisao naglašavanja ove razlike između različitih načina mišljenja, jeste u tome da se razvije mišljenje u skladu sa modelom 2, jer je ono bogatije i više u skladu sa našim intuicijama. Model 1. je u stvari granični slučaj modela 2, u kome nema slaganja ni oko čega – nema objektivnog na kome bi se mogla osnivati argumentacija. Model 1. je svet bez argumenata, bez drugih – postoji samo svako za sebe u svojoj subjektivnosti. Svet u kome je Čovek (svako ponaosob) mera svih stvari.

Model 1, međutim, ne može tako lako da eliminiše suprotan pol u paru subjektivno-objektivno. Svaka subjektivnost je upletena, što rekao Niče, u volju za moć i traži priznanje, što reče Hegel. Ono što u praksi dobijamo nije pluralitet bezbrojnih subjektvnosti, već želja svake od njih da dominira i prisvoji objektivnost. Pošto je sve relativno, onda mora biti relativno i to treba li prisvojiti istinu za sebe, a ako je to već moguće onda zašto da ne – svaki subjekt za svoju subjektivnost prisvaja sferu objektivnog i tvrdi da su njegovi stavovi istiniti, objektivni. Za to mu više nisu potrebni slaganje sa drugima, argumentacija i slične trice. On polako od ovog:

subjobj2

dolazi do ovoga:

subjobj3

Sada je sve što je njegovo istovremeno i objektivno – istinito. Drugi koji se ne slažu sa njim, ne rade to jer im se čini da je istina drugačija, nego iz loših namera. Oni su protiv osnovnih normi (koje je odredio on), namerno rade protiv njega i celog društva. Jer naš subjekt želi moć i podršku svih, ne želi konkurenciju u tom polju i snažno je diskvalifikuje. Ti nepotrebni suvišni ljudi koji samo truju prostor svojim zlim namerama, klevetama i lažima zaslužuju da budu cenzurisani, uklonjeni iz javnog prostora. Zato nema Utiska i Kažiprsta a i ostalih formi javnog govora.

Međutim, saga o subjektivnom, objektivnom i cenzuri ne završava se tu. Čitav politički i ekonomski sistem počiva na subjektivnosti i odsustvu objektivnog (zajedničkog). Mi imamo ovakav sistem zato što su na širokoj skali delegitimisane sve forme slaganja. Na primer, državu opisujemo kao preveliku ili parazitsku zato što smatramo da je nelegitimno da se bilo kakva zajednička norma „nameće“ kao opšta – jer svaka može imati samo relativnu , subjektivnu legitimaciju. Takođe, poreze koje dajemo državi, stvarajaći tako zajedničke fondove, smatramo nelegitimnim, jer su narušavanje zaokruženosti samostalnog pojedinca, koji nema ništa sa drugima. Koji svoje odnose sa drugima reguliše samo međusobnim direktnim pristankom (kao u Nozikovoj verziji pravde, kome je ova teorija poznata).

Ukratko, kod nas se smatra da je ova slika pogrešna:

subjobj6

Ljudi su uvereni da bi imali više kada se dogovorom utvđena sredstva ne bi odvajala u zajednički fornd (porezi). Krugovi bi bili celi bez ovih zatamnjenih kriški. Na toj logici temelji se, na primer, trenutno na mrežama popularna akcija #odbraninovcanik koju, koliko vidim podržava dobar deo domaće opozicije. Njihov ideal je privatizacija, manji porezi, manja država – ideal poznat pod strašnim imenom neoliberalizma ili manje strašnim imenom libertarijanizma.

Problem sa ovim idealom je u tome što zaokruženi subjekti u stvari nisu ništa drugo do naši subjekti u kojima se izjednačilo subjektivno i objektivno. Objektivnost je nestala u proizvoljnosti. Tu ništa ne pomaže činjenica da su libertarijanci uvereni da mogu da etabliraju neke univerzalne minimalne norme na pukoj logici. Ova utemeljenost na logici, uverenost da su te minimalne norme izmakle subjektivnom, u stvari je deo iste šeme 1, koju smo gore opisali, jer u šemi 2. ništa ne izmiče subjektivnom (jedino je moguće da ima i objektivni karakter). Rezultat je da, iako misle da imaju objektivne norme, nemaju bilo kakvu potrebu da se usaglašavaju sa drugima o njima. Ideje koje se ne slažu sa njihovim jednostavno odbacuju kao „glupe“, ni mrvica drugog ne sme da se nađe u krugu subjekta.

Ne treba se čuditi da ova šema ne daje dobre rezultate. Budući da je čista subjektvinost isto što i proizvoljnost, sada je sve moguće. I umesto da društvo postane konglomeracija subjektivnih malih krugova, njegovo centralno mesto, koje nije nigde nestalo, zauzima novi Veliki krug, koji može da negira svoje postojanje (jer je sve proizvoljno), ali ga to ne sprečava da narasta sve više. U stvari, imamo ovau sliku:

subjobj8

U sredini društva narasta veliki Vođa, jedna partija, privatizacija resursa, kontrola nad svim medijima, jedna poruka – ali, istovremeno, ukidanje emisija je možda samo „liberalizam“, volja privatnog vlasnika, vode se polemike da li cenzura postoji itd. Potpuno u skladu sa proizvoljnošću koja je prigrljena.

Libertarijanci se tu nalaze u jednoj vrsti zatvorenikove dileme (nije ona dilema, samo je slična – ovu našu možemo zvati libertarijančeva dilema). S jedne strane, oni podržavaju reforme, shvataju negde i da je postojanje Velikog Vođe nužan uslov reformi u ovom trenutku, ali bi da vođu ne podrže (ne sviđa im se, bolje bi bilo da su oni na njegovom mestu). S druge strane, ako vođu podrže zbog reformi, više niko neće podržavati njih, jer su suvišni (slučaj LDP). Jedino što je konstanta, jeste da se u zatvoru ideologije mora ostati, previše je to zaokružen zatvor.

Ima jedan filozof koji reče da je cilj filozofije samo da muvi pokaže izlaz iz flaše za hvatanje muva. Ova flaša to je ideološka svest.

A smisao filozofije uvek je bio da od donje slike 1. dođemo do slike 2.
subjobj3subjobj1png

tačno.net
Autor 19.9.2014. u 11:29