ZAŠTO JE POEZIJA MRTVA NA BALKANU A PONAJMRTVIJA U SRBIJI

Autor 2.5.2012. u 13:04

ZAŠTO JE POEZIJA MRTVA NA BALKANU A PONAJMRTVIJA U SRBIJI

OGLEDI IZ KOMPARATIVNE ANTROPOLOGIJE

Nedavna smrt Vislave Šimborske dogodila se kasno noću. Već u šest ujutro, u prvim internet izdanjima poljskih novina našle su se prigodne izjave svih visokih političara, premijera i predsednika najpre. To bi, zapravo, moglo da znači da je neko sve te važne osobe noću probudio i rekao im: “Oprostite, ali umrla je jedna pesnikinja”.

Ne mogu da zamislim posilnog ni jednog jedinog balkanskog političara koji bi se usudio da zbog takvog razloga proviri u spavaću sobu svog gospodara. Čak i kad bi VIP-ovac bio budan, recimo u kakvoj kafani dok se za njegovim leđima nazire silueta pevaljke u zadimljenoj panorami, sumnjam da bi ikome palo na pamet da vešću o smrti poete prekida glavešinu koji na sav glas kuka šta sve radi ne bi li spasio svoju sirotu zemlju.

U Srbiji položaj pesnika nikada nije bio toliko beznačajan koliko je to u poslednjih dvadesetak godina. Doduše, nikada pesnici za života nisu bili bog zna kako cenjeni, uglavnom ni za hleba nisu imali, ali su barem nakon smrti mogli da računaju na gospodstven ispraćaj. Najilustrativniji primer je svakako onaj Sime Milutinovića Sarajlije koji nije imao ni pristojno odelo za sahranu, ali se tad umešao jedan od vladara iz dinastije Obrenovića i Sima je barem moga da “izgleda” dostojanstveno pred pola Beograda koji je, je li, toliko tugovao za njim i došao da mu oda poslednju počast. Slično je bilo i sa J. J. Zmajem (taj je doduše i za života doživeo da prošeta sa pola prestonice iz sebe), i sa mnogim drugima, sve do Kiša, gde se priča o posmrtnoj slavi pesnika otprilike završava.

Anegdote se oduvek bile potporni stub koji je u velikoj meri doprinosio ugledu jednog pesnika. Otkrivale su njegov mudar, nemaran, vispren ili ironičan odnos prema nebitnosti svakodnevice te ga i na taj način uzdizale iznad običnog sveta i njegovog načina razmišljanja. I za Šimborsku su vezane mnoge od njih. Iste večeri nakon što je “Visja” sahranjena, u krakovskom Muzeju moderne umetnosti, njeni brojni ugledni poštovaoci poput Zagajevskog ili Eve Lipske čitali su njenu poeziju, ali i govorili o svojim iskustvima u susretima sa njom. Najduhovitiji su oni iz perioda kada je uređivala rubriku “Literarana pošta” u časopisu “Književni život” gde je šaljivo savetovala wanna-be pisce. Jednom nesrećniku koji je preklinjao da mu u pesmi izmene sve što žele samo da delce objave, rekla je da su baš tako i učinili, ali da je ispalo da su dobili jednu Mickijevičevu pesmu, koja je, kako talentovani autor verovatno zna, već negde štampana. A opet, jednom drugom, koji se iskreno pitao da li će svojim romančugama doprineti uzdizanju duha naroda i buđenju nacionalne svesti, Šimborska je odgovorila da svakako hoće, s tim da jedino obrati pažnju da to što piše – piše čitko. Ili da se pak okuša na pisaćoj mašini.

I naše pesnike je oduvek pratilo mnoštvo takvih priča, izmišljenih ili istinitih, ko to više može i da zna, ali dovoljno je priupitati bilo kog iole posvećenog profesora književnosti i on će vam ih izbaciti iz rukava barem pedesetak, što je zapravo trik da se đaci “zakače” za tekst koji sledi. To može biti ona o Đuri Jakšiću kog su uzaptili u kafanskoj sobi i pojili ga vinom dok nije završio “Otadžbinu”, preko Duška Radovića koji je svoju vrcavost delio svakog dana sa tolikim slušaocima pa sve do genijalnog Mike Antića koji gotovo da je u svakoj kafani ostavio po jednu usmenu ilustraciju svoje boemije (btw, meni lično najdraža je ona pričica gde je u jednoj “nobles” kući iz bog te pita kog razloga ostavio svoje patike u klaviru uglednog domaćina. Kad se posle izvesnog vremena i opet vođen nepoznatim motivima, vratio i ispod poklopca klavira pronašao svoju obuću nedirnutu, raskrinkao je malograđanštinu zaprepašćenog domaćina i doveo u sumnju klavirske partiture koje je, navodno, svakog dana cenjena supruga redovno izvodila u “sali” iza spuštenih roletni).

A gde su danas anegdote o srpskim pesnicima? Čuli ste skoro neku? Možda samo promine po koja sličica vezana za Branu Petrovića, obično datirana na period od pre devedestih. Znate možda nešto vezano za Novicu Tadića koji je skončao tako kako je skončao? Ili je možda moguće zamisliti nekakvu duhovitost koja se odnosi na Dobricu Ćosića? Stuaciju u kojoj je on pokazao svoju vrcavost? Jedini aber koji znam vezano za Matiju Bećkovića je taj da po narudžbini nariče po sahranama za stotinak evra. Što naravno ne mora biti tačno, kao što dobar deo tih poetskih glasina i nije, ali je, kao i ostali, ilustrativan. I govori šta će od potonje dvojice ostati kada nestane njihovog ugleda da ih štiti. Jer je taj ugled od sasvim druge vrste u odnosu na onaj koji su za sobom ostavili Mika Antić i Duško Radović.

I tu dolazimo do ključnog pitanja: zašto je poezija danas klinički mrtva u Srbiji, a verovatno i na čitavom Balkanu?

Naravno, kao i uvek, najlakše je okriviti političare. Dok su Hrvatskoj pokazivali barem malo pažnje čistoj poeziji, pre svega kroz rođendanske obilaske skoro stogodišnjih Vesne Parun i Dragutina Tadijanovića, u Srbiji su pohodili Dobricu Ćosića, najmanje zbog lepe književnosti. Generalno, našim vlastodršcima je izbor uvek bio lak kad pred njih postavite sabrana dela dvadesetogodišnje estradne umjetnice ili pak zbirčicu nekakve poetese. Ali se i dalje pisalo radi samog pisanja, recitovalo jer je valjalo i stvarale su se nekakve legende. Uostalom, i Šimborska je sa svoje prve dve zbirke podilazila autoritetima na vlasti, pisala ih u socrealističkom stilu i kasnije ih se principijelno odricala. Ali čak sada nekim ultradesničarskim novinama u Poljskoj nije bio problem da je u nekrologu predstave kao “komunističku” pesnikinju, najverovatnije jer nije želela prisustvo sveštenika na sahrani, što je u Poljskoj kao gotovo 100 procetnoj katoličkoj zemlji doživljeno u izvesnim krugovima i više nego kao vruć šamar. A opet sve to nije zasmetalo da joj se na sahrani pojavi kompletan državni vrh – i predsednik, i premijer, i predsednik parlamenta i brojni ministri. Ali su oni tu došli zbog nje, a ne zato što je ona trebala njih ili ih je za života “zadužila” ikako drugačije osim svojim duhom.

Dakle, nije sve do politike. A je li do “novog doba”? Do ovog “danas” u kom ljudi nemaju vremena za duh već su usredsređeni samo na telo. Jure sa posla na posao, ili nemaju gde da jure pa su zbog toga depresivni. Tu su uostalom i Fejsbuk, i filmovi, i video-igre. Mlađe generacije pri tom uopšte poezija ne zanima?

Dok sam šetao krakovskim ulicama, posmatrao sam izloge knjižara gde je preko svih knjiga bila položena slika Šimborske, sa onim njenim začikujućim osmehom. Naslovi u novinama govorili su o debati koja ulica će biti dostojna da ponese njeno ime. Ulicama su tutnjali tramvaji na kojima su se vijorile zastave sa crnim florom zbog žalosti za odlaskom pesnikinje. Ljudi na stanici bi na trenutak pogledali u njih i potom bi se mogla uočiti nekakva neodređena tuga na njihovim licima. Povodom smrti Šimborske u školama su prekinuti redovni časovi i umesto toga govorilo se o njenoj poeziji, bez obzira da li je u pitanju čas “poljskog” ili nečeg drugog. U jednoj školi na času matematike se pojavila književna kritičarka koja je deci predstavila stihove “Visje”. I klinci su na kraju zaključili da to uopšte nije nerazumljivo, da im se, čak dopada. A da pri tom nije reč o patetično-prigodnoj propagandi i sam sam se uverio. Na svom Fejsbuk profilu sam postavio samo jedan, slučajno izabaran, stih Šimborske. Lajkovali su ga čak moji bivši učenici iz trogodišnje stručne škole, i to oni kojima je svašta na pameti, no poezija nije sigurno. Potom sam na svom zidu, štih-probe radi, stavio takođe rendomli izabranog Bećkovića. Promicali su sati a lajka ni za lek, samo po koji znak pitanja. Možda zvuči čudno, ali izgleda da među srpskom i poljskom decom i nema baš tako velike razlike. A što će jedni kasnije tugovati za smrću Poete a drugi neće znati da navedu ime ni jednog jedinog, čini mi se da je ipak do starijih. Elem, možda smo mi na Balkanu sebe ubedili da je za smrt poezije krivac savremeno društvo, ali, eto, opet, ima nekih zemalja gde i predsednike bude kad umre osamdesetdevetogodišnja pesnikinja.

Pa dobro, do vraga, u čemu je onda stvar? I ko je na posletku kriv?
Nekako ne mogu da se otmem utisku da su za sve, na koncu, krivi sami pesnici, a potom i pisci a možda ponajviše ostala menažerija. Nekako su dopustili da se na pijedestal popnu oni koji to ne zaslužuju. Osamdesetih, jahač nacionalizma opustošio je gotovo celokupnu srpsku duhovnu sferu, i to ne zbog toga što je nacionalni ponos nešto što ubija svaku kreativnost na ostalim poljima, naprotiv, imate primere gotovo svih romantičarskih pesnika da to može da ide zajedno. Problem je, po mom skromnom sudu, što su se nacionalizmom zaogrnuli oni koji ne znaju ni vola do pojila da odvedu, a kamoli čitav narod u lepšu budućnost. A vi jedno veliko Ništa možete da umotavate u šta god hoćete, i može da vam prođe neko vreme kao nešto. Ali ako predstavite kao poeziju, e pa onda, od poezije neće ostati ništa. Onima kojima se dopada takva “poetika”, galamdžijski su spremni da je brane po svaku cenu, ali to ne čine zbog poezije same, već zbog kvazivažnosti poruke za koju se ona predstavlja da je nosi. E tu je krivica pravih pesnika i, naročito, onih koji bi trebalo da razdvajaju žito od kukolja. Krivica je u tome što su dopustili da ih pomešaju i zbroje sa kojekakvim spodobama, što su svi ravnopravni i što na koncu svi ispadaju isti. Moj mali eksperiment sa fejsbuk literaturom pokazao je da za nacionalnog barda ne mari niko živ, čak ni uspaljene srednjoškolke. Možda to i nije nikakav test, niti može doneti iole značajan dokaz za bilo šta. Ali nekako ne mogu da se oslobodim osećaja da je upravo u tome stvar i da smo mi, “normalni”, “pametni”, “vredni” krivi za sve što nam se dešava. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog svog nečinjenja, zato što nismo umeli da proguramo one čiji su stihovi vredni čitanja, one pesnike čiji je život vredan izmišljanja zgoda i nezgoda.

I ne mogu a da se ne pitam koliko sam i ja u svemu tome kriv.

Maribor 2012/zivljenjenadotik

Tagovi:
Autor 2.5.2012. u 13:04

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija