Živela revolucija nek je daleko od mene

Autor 17.4.2011. u 10:59

Živela revolucija nek je daleko od mene

Nisu samo Šon Pen i Oliver Stoun holivudski levičari koje gosti Ugo Čaves. Salonski komunisti žive komforno kod Sarkozija a sanjaju o revoluciji u nekoj zemlji „trećeg sveta”
Ako se negde ispisuje novi eksperimentalni roman, rečenica koja nosi nepoznatu unutrašnju svetlost, onda taj pisac sigurno ne sedi ni u Madridu ni u Sijudad Meksiku ni u Buenos Ajresu… U ovim i svim većim globalizovanim gradovima pisci danas slede diktaturu tržišta jaču od bilo kakve druge političke, ili ideološke stege. „Novi Markes, ako ga ima, ispisuje svoje retke negde u zabiti Paragvaja, možda u nekom nedostupnom selu Venecuele, ili u kakvoj balkanskoj usamljenoj varošici”.

Tako o mogućnosti da nas u današnjem vremenu obraduje umetnički eksperiment u pisanoj formi, poput onog „buma” kakav su nam šezdesetih i sedamdesetih priredili Latinoamerikanci, za „Politiku” govori venecuelanski pisac Huan Karlos Ćirinos (41). Protekle nedelje bio je gost Instituta „Servantes” u Beogradu, gde je sa španskim piscem Fernandom Martinesom Lainesom i profesorom Daliborom Soldatićem, našim najvećim stručnjakom za hispanoameričku književnost, učestvovao u debati o „Dvostrukom pismu, ili o dve verzije jedne istorijske činjenice” povodom dvestote godišnjice od nezavisnosti Latinske Amerike. Ćirinos je inače kao i mnogi drugi pisci sa južnoameričkog kontinenta nastanjen u Madridu, jednom od najvećih izdavačkih centara za literaturu na španskom jeziku.

Magični realizam nestao je iz savremene latinoameričke književnosti, za čitaoce širom sveta, vaš kontinent izgubio je markesovsku egzotiku? Zašto mlađi pisci prekidaju ovaj pravac koji je toliko uzbudio ljubitelje pisane reči?

To je prirodan proces, sinovi žele da se odvoje od svojih očeva, i da ispričaju savremenu ili istorijsku priču svojim jezikom. Već petnaest godina izviru „postbum” generacije pisaca. Ne radi se o tome da mlađi pisci žele da ubiju Markesa, Borhesa, ili Kortasara. Oni hoće da nastave da pišu, u njih je usađen i ovaj pravac, ali ne žele da ih etiketiraju. Venecuela je oduvek u svoju kulturu dovodila dela iz celog sveta, prevodili smo sa francuskog, engleskog, srpskog… i zato imamo priliku da se upoznamo sa različitim velikim piscima iz sveta, kao što je na primer Ivo Andrić. Čitao sam i njega, kao što sam oduvek čitao japansku poeziju, jer sve smo to imali pred sobom kao svetsku literarnu baštinu. Tako smo se i formirali u umetničke kosmopolite. Ali se sav taj globalizam ipak slaže na jedno latinoameričko jezgro, koji nas identifikuje.

Vi živite ipak u Španiji?

Već petnaest godina. Jer Madrid, Buenos Ajres i Sijudad Meksiko su tri umetnička centra za hispanoameričku kulturu.

Kako se kod vas stvaraju heroji, da li se manipuliše sa mitom o Simonu Bolivaru, o kome ste vi pisali više puta?

Za nas u Venecueli Bolivar je sa nama otkako smo se rodili. On je već sto pedeset godina za nas gotovo mitska ličnost. Otac nacije, naš heroj. Pomislite samo da se u Venecueli, naš novac zove Bolivar, najviši planinski vrh se zove Bolivar, najveći internacionalni aerodromi takođe… Svi centralni trgovi u svim gradovima nose njegovo ime. On je naš borac za nezavisnost, romantičar, simbol našeg identiteta. Tako je bilo i ranije. I pre Čavesa „bolivarizam” je kao pokret bio snažan.

A šta je predsednik Ugo Čaves uradio sa tim simbolom?

Kada je došao na vlast, on ga je vešto pokupio u svoju politiku, sa namerom da se pretvori u Bolivarovog naslednika. To je inteligentna strategija, koja je nanela štetu našem najvećem simbolu. Jer danas će se u svetu Bolivar poistovećivati sa aktuelnim predsednikom Venecuele. Santerija, koja iako nezvanična, preovlađujuća je religija u Venecueli, smatra Bolivara svojim svecem.

Koji drugi heroji su danas uzori mladim generacijama u Latinskoj Americi?

Danas heroje stvaraju mediji: to su glumci, pevači kao što je kolumbijski kantautor Huanes, koji nosi majicu sa likom Če Gevare pa tako spaja ideološke ili političke simbole sa umetničkim nastupom. Ali to su emotivni simboli. Jedan sedamnaestogodišnjak ne razmišlja o tome šta je i ko je bio Če Gevara već mu se dopada fotka Korde na Huanesovoj majici.

Kako objašnjavate to što kod predsednika Venecuele dolaze čuveni holivudski reditelji i glumci, kao što su Šon Pen, ili Oliver Stoun, da se sa njim druže?

Možda se nešto slično dešava i kod vas. Šonu Penu, velikom umetniku, ne sviđa se politika Vašingtona. On otkriva Čavesa, koji takođe iz svih topova gađa Vašington. Pen na osnovu toga zaključuje da je Čaves pravi čovek. Ako je Buš loš, to ne znači da je Čaves dobar. Ja bih Šonu, i sličnima rekao, dođite da živite godinu dana u Venecueli, ali ne kao Čavesov gost, nego kao običan građanin. I videćete kako ćete da prođete.

Da li su ti holivudski levičari učinili uslugu Čavesu?

Naravno. Ali takvih salonskih levičara ima po celom svetu. Oni žive veoma komforno u svojim zemljama, a sanjaju o revoluciji u nekoj zemlji „trećeg sveta”. To su čavisti, ali žive u Francuskoj sa Sarkozijem, ili čavisti ali žive u Madridu, Londonu, Rimu…Živela revolucija, ali neka bude negde daleko!

(Izvor: Politika; autorka: Zorana Šuvaković)

Autor 17.4.2011. u 10:59

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija