Životna uloga i Bajron i kotlovi

Autor 13.12.2010. u 23:42

Životna uloga i Bajron i kotlovi

Pored svih ostalih pitanja, upitao me je na kraju, šta sam po naciji. Za trenutak sam se zbunio, misleći kako da izbegnem ovo, za mene, suvišno i neugodno pitanje. Zapravo to i nije pitanje. To je pribavljanje dokaza za osudu. Skupljanje materijala s kojim želi da me anulira sa spiska potencijalnih budućih radnika. I mogao bi još jednom da mi prepreči put ka najosnovnijoj  potrebi u životu. Posao. Rad. Tako mi je potreban posao. Hoću drage volje da radim. Hoću da se naradim. Kao Gadžo.

 

Sav uzrujan, ispunjen čudnom nadom da mi konačno predstoji zaposlenje, sedim prekoputa šefa nagnutog nad formularom, a on napet spreman da ispuni prazni prostor svojim grdnim rukopisom. Čekao je moj odgovor, brz, kao što sam inače do maločas činio. Još nije ni završavao pitanje, a ja kao iz topa, ponosno, uzdignute glave, odgovarao. A sad ćutim. Glava mi klonu, vilica mi se ukočila, jezik mi se u kamen pretvorio. U sekundi prostorija se ispuni teškim, za disanje neupotrebljivim vazduhom. Znojim se kao bolesnik. A možda sam to od rođenja, samo eto celo vreme varam se, pravim se zdrav, glumim normalnog čoveka. A sad, kao da sam pred lekarom, koji je brže od ostalih otkrio simptome neke moje lične bolesti. Tako sam se umanjio, da sam na tren pomislio da sam mrav koji hitro i zbunjeno traži svoj puteljak s kojeg je zalutao.

 

Šef lagano ozdo usmeri svoj pogled k meni pa podiže glavu. Koliko sam ja ukočeno delovao toliko je, čini mi se, on bio iznenađen mojom šutnjom.

– Nacionalnost… Koja si Nacija. Šta si?- ponovi on jednoličnim glasom. Ja sam, šireći svoje zenice buljio u njega.

– Šta je sad? – On lagano odloži olovku na stranu, i osmotri me brižljivo – pažljivo.

– Da ti nije loše? Ili si bolesan…? –nastavi, videći da i dalje šutim.

– Da, da… ote mi se i brzopleto prođoh rukom kroz kosu, a potom nesvesno položih na grudi.

– O! Hoćeš li čašu vode?

-Može… Nije toliko strašno… proći će.

On sa stočića dograbi flašu vode, napuni čašu i prinese predame.

-Izvoli, popi malo… Srce?- Stajao je iznad mene i posmatrao me.

-Da, pomalo, ponekad…- ispih vodu, traljavo  i preko volje. Osetih kako me gutljaj nasilno unesene vode u grkljan razdire i zaista osetih bol. Zagrcnuh se.

-Da pozovem lekara?

-Ne, ne!- skočih na noge. -Proći će, budite sigurni, samo mi treba malo zraka, svežeg vazduha… Razume se.

Položih čašu na sto i krenuh ka izlazu.

-U redu, ali kada ste toliko bolesni, sumnjam da će, za sada od svega ovoga išta biti… Najbolje da se vi pozabavite svojim zdravljem. Meni je zaista žao. U suštini meni je svejedno koja ste nacionalnosti, ja tražim radnika koji će…

-Da… jasno mi je. Pogledah ga, naglo se okrenuh i izađoh napolje. On kao da je nastavio da govori i kada se u hodniku nađoh, čuo sam i dalje njegovo mrmljanje.

 

Bio sam kivan.

Znao sam, propao je još jedan dan u potrazi za poslom koji sam itekako želeo pošteno da odradim. Ali strah od sebe, od svoje nacije pokvario mi je još jedan plan. Kako nekada sitnica može čoveka da izbezumi. Iz ritma života da ga izbaci! Prosto nisam shvatao svoj kukavičluk.

Kako čoveku slobodno da kažem da sam Ciganin? Već na početku imao bi utisak da sam neki lopov, lažov, kriminalac… Ko zna šta. Ili kalajdžija, pevač, glumac. Dugokosi brkajlija u beloj košulji, zavodnik koji zasučenih rukava merka neku ženu da uhvati umesto neki alat ili metlu u svoje ruke. Zamislio bi da spavam u kamp-prikolici parkiranoj kraj autoputa nedaleko od benziske pumpe. (Zbog vode, piva, cigareta i toaleta). Možda bi zamislio moju decu koju šaljem svako jutro umesto u školu na železničku stanicu i u tramvaje da džepare… A ženu sa mercedesom odvezem da prosi, a ja da se šepurim u obližnjoj kafani i masiram debeli zlatni lanac oko vrata, pijuckam svoj metar kolš.

Ili, možda ovaj šef po sve drugačije razmišlja…Ne verujem.

 

O bože, mrzeo sam sva ta svoja glupa razmišljanja. Držeći dlan na grudima hodao sam dalje, želeći što pre odatle da se udaljim. Taj dan je za mene propao, a tek je jutro. Izlišno i uzaludno bi bilo opet negde na neka druga vrata zakucati, jer retko se događa da čovek u istom danu dva puta oboli. Bila bi to nesnošljiva bolest. To nisam želeo. Toplina mog dlana smirivala me je i to mi se dopadalo. Osećao sam lagodnost na svojoj koži, a unutra u želucu vatra, kao da se vulkani aktiviraju.

 

Čekao sam autobus. Stariji čovek mi priđe i gledajući me u obraze, reče da sam bled i upita me da nisam slučajno bolesan.

-Da da.. ali ne slučajno. To je kod mene, prilično dobro isplanirano.- rekoh.

-To je, kaže on, u današnje vreme normalno, čak i mladi ljudi obolevaju od staračkih bolesti… Sve je to, Gospodine, božji plan.

-Znam, itekako mi je to poznato. Svaki dan ima neku svoju bolest, svoga Boga…

-Ooo, baš si ovo mudro rekao, mladi čoveče, možda si učen čovek…

-Kako da ne.- Izustih.

U autobus sam ćutao. Starija žena ustade, i ponudi mi mesto upitajući me da li mi je loše. Zahvalih se. Ćutao sam. Mislim da sam vrlo dobro glumio svoju ulogu bolesnika. Nekako sam to zavoleo.

 

Kući, spustih se kao vreća krompira na stolicu, prekoputa svoje ćutljive žene, a ona me preko praznog kuhinjskog stola pažljivo osmotri i priupita, poput ostalih, kao svaki predhodni dan, da li mi je loše?

 

Nisam više bio u ništa siguran.

Pogotovo u svoje zdravlje.

A osobito ne u moju ulogu, za koju sam se bojao, da što duže u mom životu ne ustraje, da ne postane moja dijagnoza.

 

 

Ruždija Ruso Sejdović

Bajron i kotlovi

Druga priča

 

Imao sam devet godina kada me je otac jednog jutra rano probudio. Pomislio sam da će me odvesti sa sobom u sela gde je često odlazio da prodaje kotlove i šerpe.

 

Moj otac je bio kalajdžija.

Njegov zanat sam doživljavao kao jedan od onih zanimanja za koje čovek treba da poseduje znanje, strpljenje, posebno preciznost. Jedostavno, čovek mora biti majstor. Za tu svoju delatnost nije imao diplomu, ali je bio veliki majstor. Kovao je kotlove očekujući svakim danom da će mu se ukazati sreća i doneti mu neko drugo zanimanje. U tom očekivanju on je svoj zanat sve više usavršavao, i važio je za veoma viđenog majstora u okolini. Što je nadaleko postojao poznatiji po svom umeću, on se sve više nesrećnije osećao, zbog sagorele nade da će se ikad ratosiljati svog kalajdžijskog posla. Govorio je: »Kujem kotlove, eto, samo da bih vas, draga deco, ishranio. Daj bože da vi živite od kakvog drugog boljeg zanimanja!”

Ali, ja sam se više divio kotlovima, i načinu kako ih je moj otac otkivao, nego jelu koje bi nam umoran uveče iz sela donosio. Volio sam njegove kotlove više od kore hleba.

 

Tog jutra, kada me je otac rano probudio, bio sam iznenađen ali i znatiželjan. Mislio sam da je napokon došao taj važan dan kada sam stasao da izučim zanat mojih predaka. Ali, otac me je umesto u selo poveo u grad, na veliki otpad starih materijala, gde je kupovao pleh za izradu kotlova.

 

Ušavši u, žicomskoro kao zatvor ograđen prostor, prepun neupotrebljivih stvari, u oči mi pade veliki plavi kontejner. Dok je  moj otac tragao za plehom, neodlučno priđoh kontejneru i skočih u njega, ne misleći predhodno šta se unutra nalazi. Kad sam se pribrao i osvrnuo, videh da sam upao među knjige. Pun kontejner knjiga! Namah sam se uplašio činjenice da brdo knjiga leži pod mojim nogama, a potom sam lagano stao da ih prevrćem i razgledam kao živa bića. Moja znatiželja bivala je sve jača. Imao sam osećaj da knjige pod mojim nogama više vrede od one koju sada držim u drhtavim rukama. U jednom trenutku kleknuo sam i obema rukama stao da rijem po njima, kao pas kada traži svoju zakopanu kost.

Da li je to bila moja glad ?

To pitanje me otrezni kao šamar pijanca. Žedan sam knjiga! Knjiga koje su nekada davno napisane ljudskom rukom, brižljivo, lepo, umno, smešno ili budalasto. Knjiga iz štamparija u kojima su radili ljudi koji su možda mrzeli te knjige, možda zato što su na njima hleb svoj crni zarađivali. I ko zna kolike od ovih knjiga nisu ni pogledane a kamoli pročitane! Knjige koje su mnoge u zatvore oterale, dušu ubijale, knjige koje su revolucije nadahnule ili ljubav, i one u kojima bih mogao otkrio tajnu mog porekla, jezika i mog postojanja. Knjige nad kojima se plakalo, zapaljene knjige…

 

Ja sam volio sve te knjige pod mojim nogama, jer sam osećao kao da gazim nečiji mozak.

 

Odjednom, oštar glas mog oca prenu me iz sanjanja, i ja brže-bolje dograbih jednu knjigu, i iskočih iz kontejnera. Tu, na zemlji ne beše ništa, samo prah, blato, katran i nafta. Nekakva praznina prođe kroz mene. U ruci sam držao knjigu bez korica, požutelih stranica. Možda najgrdniju iz čitavog obilja drugih u kontejneru.

 

-Šta ti je to? – upita otac ravnodušno.

-Knjiga, rekoh pomalo zbunjen. Moje misli su i dalje kopale po kontejneru.

-A kakva knjiga? –nastavi on, nadvivši se nadamnom i duboko me pogledavši u oči kao da traži nešto u njima.

-Čekaj, da pročitam- prebacih praznu stranicu i pročitah:

– Bajron!

 

Pogledasmo se značajno. Bio je to pogled-prkos celom ovom otpadu.

Kad smo se kući vratili shvatio sam da će zbog Bajrona kotlovi mojih dedova izumreti.

U grču hvatajući se za stomak, plakao sam te noći, u snu.

preuzeto sa sic -časopis za po-etička istraživanja i djelovanja

Autor 13.12.2010. u 23:42

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija