Čudo u Havani

Autor 12.4.2012. u 18:56

Čudo u Havani

PO ZDRAVSTVENIM POKAZATELJIMA – DUŽINI ŽIVOTNOG VEKA, SMRTNOSTI ODOJČADI, BROJU LEKARA U ODNOSU NA BROJ STANOVNIKA, KUBA JE U SAMOM SVETSKOM VRHU, A NA PLANU PREVENCIJE JE BEZ PREMCA


Za obolele od raka pluća u septembru prošle godine stigla je dobra vest sa Kube. Nakon 25 godina istraživanja, kubanski naučnici su, kako su pobedonosno izjavili, uspeli da proizvedu vakcinu protiv raka pluća. Njeno ime je “cimavaks EGF”. Ne deluje preventivno, već napada rak koji već postoji u organizmu i tako ga, praktično, pretvara u hroničnu bolest koju je moguće držati pod kontrolom. Kako deluje cimavaks EFG? Kako se navodi u istraživanju, aktivna supstanca vakcine bazirana je na proteinu koji se nalazi u organizmu pacijenata “kada se rak nekontrolisano širi”. Vakcina, kako objašnjavaju njeni tvorci, stvara mehanizam proizvodnje antitela koja deluju protiv proteina koji su uzrokovali nekontrolisano širenje ćelija raka, a time i metastaze.

O ovom otkriću u septembru su brujali svi svetski mediji. U međuvremenu vakcina je ispitana na više od 1000 pacijenata i to ne samo na Kubi, već i u Maleziji, Peruu i – Engleskoj. Rezultati su, kako je saopšteno, pokazali da je u ogromnoj većini slučajeva ispunila zadatak – zaustavila je rak u poodmakloj fazi i pretvorila ga u hroničnu bolest.

Već u oktobru su Pedro Kamilo Rodrigez i Horhe Alberto Gonzales Ernandez, vrhunski i svetski priznati kubanski lekari, tajni “recept” ovog revolucionarnog otkrića predstavili u Beogradu, na Internacionalnom kongresu privatne lekarske prakse.

Prošle nedelje ambasadorka Kube u Srbiji Mercedes Martines Veldes izjavila je da je na Kubi ova vakcina dostupna svima i da se pojedini srpski državljani već leče pomoću nje. Stručnjaci u Srbiji, ipak, još nisu upoznati sa karakteristikama i efikasnošću cimavaksa.

Poslednja vest koja je stigla iz Ministarstva zdravlja je da kubanska vakcina u Srbiju stiže uskoro. S obzirom na to da zakonska procedura za registraciju lekova i njihovo stavljanje u promet u Srbiji traje osam meseci, a da Agencija za lekove i medicinska sredstva do sada nije dobila nikakav zahtev za njenu registraciju, na našem tržištu je sigurno neće biti do kraja godine. Ipak, njena registracija u zemljama Evropske unije je u toku, i što se Srbije tiče, ovde će doći tek pošto prođe kroz “toplog zeca” u tim zemljama.

U međuvremenu je na Međunarodnoj biotehnološkoj konferenciji u Havani predstavljeno još jedno dostignuće kubanskih stručnjaka – vakcina protiv side. Prvi testovi su pokazali da je uspešna i naučnici su spremni da uskoro počnu manje, strogo kontrolisano testiranje i na ljudima.

Uspesi kubanskih naučnika nisu iznenađenje, s obzirom na to da je Kuba jedna od pet zemalja (rame uz rame sa Švedskom i Švajcarskom) koje je Svetska zdravstvena organizacija zadužila za kliničko testiranje vakcine protiv virusa HIV, što samo govori da SZO smatra da Kuba ima i opremu i stručnjake koji mogu da odgovore ovako složenom zadatku.

U čemu je tajna kubanske medicine?

BRIGA O LJUDIMA: Nema tog turiste koji se vratio sa najvećeg ostrva na Karibima a da nije doživeo egzotično iskustvo. Zemlja ljubavi, salse, kohiba cigara, čilih stogodišnjaka, olinjalih fasada, praznih prodavnica, ulica na kojima se mogu sresti prašnjavi kadilaci i jedan od poslednjih bastiona komunizma u svakome budi osećaj da je doživeo nešto posebno. Međutim, osim zadovoljstva zbog viđenog i proživljenog, većinu turista raduje činjenica da se vraćaju kući gde je daleko dosadnije nego na Kubi, ali zato socijalno i ekonomski daleko bolje. Prihod po glavi stanovnika na Kubi je deset puta manji od onog u Britaniji. Zemlja je već decenijama pod sankcijama, političke slobode su ravne nuli, a siromaštvo se oseća i vidi na svakom koraku.

Kubi se može štošta zameriti, ali na zdravstvu bi joj mogle pozavideti i mnogo razvijenije zemlje. Po zdravstvenim pokazateljima – dužini životnog veka, smrtnosti odojčadi, broju lekara u odnosu na broj stanovnika, Kuba je u samom svetskom vrhu, a na planu prevencije je bez premca.

Osnova kubanskog zdravstvenog sistema je ambulanta. Na svakih 600 stanovnika dolazi po jedna, a nijedan Kubanac nije od svog lekara udaljen više od 20 minuta. Kuba ima jednog lekara na 170 pacijenata, što je jedan od najviših proseka u svetu, bolji čak i od skandinavskih zemalja, pa i od zemalja sa tradicionalno dobrom zdravstvenom zaštitom poput Francuske i Nemačke, gde na jednog lekara dolazi oko 300 pacijenata. U Srbiji izabrani lekar ima pet hiljada pacijenata.

Svaki kubanski lekar ima obavezu da tri godine radi kao lekar opšte prakse u lokalnoj ambulanti. Preko ambulanti uspostavlja se neraskidiva veza između lekara i pacijenta – svaki lekar najmanje jednom godišnje poseti svakog svog pacijenta u njegovom domu.

Obilaze ih i kada su zdravi, radi prevencije, da vide kako žive, da li vode računa o higijeni, da li prokuvavaju vodu, da li se pravilno hrane i rade fizičke vežbe.

Zvuči idilično, ali ovakva praksa se ne čini iz altruizma već zato što omogućava ogromne uštede kubanskom zdravstvenom sistemu. Pacijenti se u bolnice šalju samo u krajnoj nuždi. Od ozbiljnijih bolesti leče se u lokalnim bolnicama, dok se teži slučajevi koji zahtevaju hiruršku intervenciju šalju u državne bolnice. Svaka poliklinika ima 38 ambulanti, a tamo se rade lakše operacije, fizioterapije, rendgenska snimanja, ultrazvuk i slične intervencije.

Istina, većina kubanskih bolnica je infrastrukturno zapuštena, na mnogima se može videti kako otpada fasada, a odeljenja baš i ne odišu visokom higijenom, ali zato sve ono što se u njima događa s medicinske strane radi se vrlo profesionalno i u skladu s najsavremenijim preporukama struke, u šta su se uverili i mnogi turisti koji su morali da zatraže medicinske usluge tokom odmora.

Prevencija, na kojoj insistiraju gotovo svi zdravstveni sistemi na svetu, ali uglavnom ostaje u domenu teorije i lepih želja, na Kubi je – praksa.

Stopa smrtnosti dojenčadi, na primer, važi za jednu od najrelevantnijih mera vrednosti nekog nacionalnog zdravstvenog sistema. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, Kuba je na čelu liste po uspešnoj vakcinaciji dece do godinu dana.

Na Kubi iznosi 4,8 na 1000 rođenih beba, što Kubu stavlja na nivo Velike Britanije, ili Kanade čiji zdravstveni sistem važi za najbolji.

Međutim, Kuba nije samo u tom domenu šampion. Istraživanje objavljeno u časopisu “Lancet Oncology” pokazalo je da Kuba, zajedno sa SAD, Australijom, Kanadom, Francuskom i Japanom, ima najveću stopu preživljavanja kod raka dojke, prostate i debelog creva, dok je incidenca HIV-a izuzetno niska – 0,69 na 100.000 stanovnika.

Na kraju, tu je još jedan statistički podatak koji možda najbolje odslikava “kubansko čudo” – prosečan životni vek u SAD je 77,4 godine, a na Kubi 77,3.

I sve to u sistemu u kome svi imaju pravo na besplatno lečenje i negu, bez obzira na cenu. Pritom, Kuba za zdravstvo godišnje po stanovniku troši 400 dolara, SAD oko 7500 dolara, a Kanada 5500 dolara. Pored svega, Kuba je osavremenila svoju medicinsku opremu i na tom planu je ispred mnogih razvijenih zemalja. Stoga nije čudo što mnogo stranaca dolazi na Kubu radi lečenja.

RED I ZAKON: Objašnjenje za ovako dobar rezultat je način preusmeravanja zdravstvenih fondova – ono malo para sa kojima raspolaže Kuba u najvećoj meri troši se na prevenciju i dostupnost zdravstvenih usluga. Zdravstvene usluge na Kubi besplatne su još od 1959. godine. Revolucionari su najpre mobilisali sve učitelje u zemlji i u kratkom vremenskom roku podigli stopu pismenosti Kube na čak 96 odsto. Zatim su – pod geslom da obrazovanje i zdravstvena zaštita treba da budu dostupni svima pod jednakim uslovima –

prešli na organizovanje zdravstvenog sistema.

Naravno, nije sve išlo glatko. Više od polovine lekarskog osoblja napustilo je zemlju ostavivši Kubu sa svega 3000 lekara. Najveći udarac pretrpeo je medicinski fakultet u Havani, gde je ostalo svega 16 profesora. U takvim uslovima kubanska vlada je početkom 1960. započela nacionalizaciju zdravstvenog sistema. Iste godine započela je masovna vakcinacija dece, što će u narednom godinama dovesti do nestanka dečije paralize (1962), malarije (1968) i dizenterije (1971).

Neravnopravnost u pristupu zdravstvenoj zaštiti između ruralnog i gradskog stanovništva rešena je 23. januara 1960. osnivanjem Ruralne zdravstvene službe. Svi kubanski lekari bili su obavezni da prvu godinu nakon diplome rade u ruralnim područjima, čime je nejednakost u pristupu medicinskoj nezi svedena na minimum.

O zdravstvenoj politici na Kubi i danas odlučuje Komunistička partija, a ne odnos snaga u parlamentu. Zdravstveni radnici žive i rade u skromnim materijalnim uslovima (prosečna plata načelnika odeljenja je oko 25 evra) i zabranjen im je bilo kakav dopunski ili honorarni rad da bi dali pun doprinos na svom radnom mestu.

MEDICINSKA DIPLOMATIJA: Školovanje za lekare na Medicinskom fakultetu je, podrazumeva se, besplatno i traje šest godina. Za medicinske sestre traje tri, a za terapeute pet godina. Specijalizacije traju od tri do šest godina. Kuba je uspela da izbegne problem hiperprodukcije školovanih kadrova i nezaposlenost obrazovanih mladih lekara. Naruku joj ide to što u čitavom regionu postoji manjak zdravstvenih radnika. Na Kubi na 12,5 miliona stanovnika ima oko 80.000 lekara, ali preko međudržavnih ugovora u okviru tehničke ili humanitarne pomoći oko 20.000 radi u raznim zemljama Latinske Amerike, Afrike i Azije.

Osim mladih Kubanaca besplatno studiranje medicine omogućeno je od pre desetak godina i mladim iz mnogih nerazvijenih zemalja. Nakon što je uragan Mič 1999. godine pogodio Centralnu Ameriku i odneo 40.000 života, Kuba je hitno poslala lekare i drugo medicinsko osoblje u ugrožene zemlje. Pošto se radilo o siromašnim zemljama koje ni pre toga nisu imale odgovarajuću zdravstvenu zaštitu, došlo se na ideju da se u cilju dugoročne pomoći tim zemljama u Havani osnuje medicinski fakultet koji će besplatno školovati lekare iz latinoameričkih zemalja. Tako je nastao Latinoamerički medicinski fakultet u Havani.

Škola je smeštena u bivšu bazu za mornaričku obuku 20 kilometara od Havane, a siromašnim studentima iz drugih latinoameričkih zemalja, gde uglavnom samo deca bogatih mogu da studiraju medicinu, omogućeno je besplatno školovanje uz obezbeđen smeštaj, ishranu i udžbenike.

Većinu studenata ovog fakulteta čine mladi iz Južne i Centralne Amerike, kao i sa Kariba. Ostali su iz Meksika, podsaharske i severne Afrike, Azije i Sjedinjenih Američkih Država. Kada je 2004. godine Bušova administracija donela zabranu putovanja američkih građana na Kubu, za studente ovog fakulteta napravljen je izuzetak na zahtev generala Kolina Pauela (verovatno zato jer se radilo pretežno o siromašnim crnačkim studentima).

Pošto dolaze iz raznih kultura, sa različitim predznanjima, svaka nova generacija studenata ima nekoliko meseci za pripremu za studiranje, učenje jezika i dopunsku nastavu iz pojedinih predmeta. Prve dve godine studiraju osnovne predmete, a posle se upućuju na neki od kubanskih fakulteta na kliničke studije. Kada diplomiraju, imaju mogućnost specijalizacije iz opšte medicine, pošto je osnovna namera pri osnivanju škole bila da se osposobljavaju lekari za osnovnu zdravstvenu zaštitu. Inače, u Venecueli je u toku desetogodišnji program obrazovanja 40.000 budućih venecuelanskih lekara koji sprovode kubanski stručnjaci.

Osim produkcije i izvoza zdravstvenih radnika, Kuba godinama uspešno praktikuje i svojevrsnu medicinsku diplomatiju. Kubanski lekari važe za junake humanitarnih katastrofa. Oko 1200 kubanskih medicinskih radnika iznelo je glavni teret zbrinjavanja Haićana nakon velikog zemljotresa 2010. godine. Dok su medicinske ekipe iz većine zemalja napustile Haiti već nakon dva meseca, kubanski lekari su ostali raspršeni u 30 centara širom Haitija i lečili 30.000 Haićana od kolere, što je oko 40 odsto pacijenata pogođenih tom bolešću.

U ovom trenutku, oko 25.000 kubanskih lekara i 10.000 ostalih medicinskih radnika radi u 77 siromašnih i zemalja u razvoju. Oni pripadaju brigadi “Henry Reeve”, nazvanoj prema američkom lekaru koji se borio za nezavisnost Kube i deo je međunarodne medicinske misije Fidela Kastra.

Kako stvari stoje, Kuba, jedan od najznačajnijih proizvođača cigara, uskoro bi mogla biti i prva zemlja koja je, možda, pronašla vakcinu protiv raka pluća.

Ko se leči

Jedan od najpoznatijih kubanskih pacijenata je venecuelanski predsednik Ugo Čaves. Prošlog meseca mu je odstranjen maligni tumor na istom mestu gde mu je tumor izvađen u junu 2011. Zvaničnici u Karakasu nikada nisu objavili od koje vrste raka predsednik boluje, ali tvrde da se bolest nije proširila na druge organe. Čaves se na Uskrs vratio na Kubu gde treba da se podvrgne trećem ciklusu hemoterapije, gde ga je pred zoru dočekao kubanski predsednik Raul Kastro. Pred odlazak je poručio: “Živećemo i pobedićemo.”

To je izgleda geslo i bivšeg lidera Kube Fidela Kastra, koji se iz javnog života povukao pre pola veka zbog zdravstvenih problema. Iako nije obelodanjeno o kojoj je tačno bolesti reč, sumnja se da Kastro ima rak. Od njegovog povlačenja sa vlasti vođa se sporadično pojavljivao u javnosti, a svaki put je izgledao sve bolje i bolje.

Medicinsku pomoć na Kubi je pre par godina potražio i srpski glumac Velimir Bata Živojinović. Tamošnji lekari su ga izlečili od gangrene u poodmaklom stadijumu.

Lek protiv vitiliga

Kubanski naučnici pronašli su prošlog veka i lek protiv vitiliga, autoimunu bolest u kojoj se razaraju pigmentne ćelije, što ima za rezultat pojavu beličastih pečata bez pigmenta na koži (fleka). Vitiligom može biti zahvaćen bilo koji deo tela. Uzrok ovog oboljenja je nepoznat. Ponekad je pratilac fizičke traume kože, opekotina, emocionalnog stresa, a pominje se i više teorija nastanka. Prva teorija govori da pigmentne ćelije koje vode embrionalno poreklo od neuralne kreste usled abnormalnog funkcionisanja nervnih ćelija, gube svoju funkciju. Druga teorija navodi postojanje autoimune reakcije protiv pigmentnih ćelija, a treća autotoksičnost čija je posledica samodestrukcija pigmentne ćelije. Postoji i mišljenje da je vitiligo imunološka bolest koja se može povezati sa autoimunim oboljenjem štitne žlezde, te nivo antitireoglobulinskih antitela i antiTPO antitela ima korelaciju sa težinom kliničke slike i progresijom vitiliga.

Ovo kubansko otkriće je bilo takav hit da su osamdesetih godina prošlog veka iz Praga za Havanu organizovani čarter letovi za pacijente koji boluju od vitiliga.

Otrov škorpije

Otrov škorpije

Pretpostavlja se da je kubansku medicinu učinila specifičnom upravo višedecenijska izolacija, doprinevši kombinovanju tradicionalne sa savremenom medicinom.

Kuba je poznata po upotrebi škorpiona u terapeutske svrhe još od početka 20. veka, kada je nastalo takozvano “ulje škorpiona” koje se smatra korisnim protiv retencije. Inače, alkoholnom ekstraktu otrova škorpiona pripisuju se i neka druga dejstva, poput analgetskih, za olakšavanje reumatskih i bolova u mišićima. Ipak, tek 80-ih godina prošlog veka grupa istraživača na Medicinskom fakultetu Gvantanamo počela je da se bavi otrovom škorpiona Rhopalurus junceus, endemske vrste iz familije Buthiade, sa ciljem pokazivanja antitumornog dejstva spomenutog otrova, koji je lokalno stanovništvo već uveliko koristilo za tretiranje tumora na manjim životinjama.

U januaru 1994. godine, javnost je upoznata sa preliminarnim studijama i eksperimentima rađenim na miševima, psima i ljudima. Rezultati su bili fascinantni – unošenjem toksina škorpiona u njihove organizme, tumor se smanjivao ili potpuno gubio, bilo da je bio prirodnog porekla u čoveku ili je transplantovan u pse i albino miševe.

Istraživanja na ljudima pokazala su poboljšanje kvaliteta života, smanjivanje ili nestanak bolova, odlaganje loše prognoze bolesti i čak potpuni nestanak oboljenja kod jedne grupe pacijenata, što bi moglo značiti da otrov škorpiona Rhopalurus junceus posee, osim antiinflamatornih i analgetskih dejstava, stimuliše imunitet organizma i deluje protiv širokog spektra tumora.

Vreme.rs

Autor 12.4.2012. u 18:56

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija