Ljubav kao sudbina

Povezani članci

• “Teške boje” u kišnoj noći zatvorile Sarajevo Beer Festival
• Kako je Lav Tolstoj govorio o vegeterijanstvu
• Male tajne velikih spavalica: Ne moraš ustajati rano da bi bila uspješna!
• Kako nastaje dim u Vatikanu?
• Erotski romani osvajaju tržište
• Predstavljen prvi providni mobilni na svetu

Ne postoji ništa toliko zanimljivo ljudskom rodu kao što je to ljubav. I to još od samog početka: od tragične romanse u rajskom vrtu onog prvog (u Adama prerušenog) Romea i njegove fatalne Julije – pa sve do danas, do mene i vas koji ovo sada čitate. I sve između ove dve ljubavne tačke je prožeto istim osećanjem mistike istinskog voljenja. Tu, naprosto, nema izuzetka (baš kao što nema ni pravila).

Sve počinje i završava se ljubavlju. Onim snažnim, okeanskim osećanjem da nekom pripadate više nego sebi. Onom olujom čula, ustreptalošću duše i plemenitom blagošću duha kakve možemo da osetimo jedino kada smo zaljubljeni: onda kada smo sasvim i bezrezervno spremni da volimo i budemo voljeni. Ljubav nam daje naš najlepši i jedini autentični oblik, samo kada smo u njenom ozračju možemo da se podsetimo „ko smo” to mi zaista, u idealnim potencijalima naše ličnosti. Samo kada smo istinski ljubljeni, kada volimo, smemo sami sebi da priznamo kako smo sačinjeni od nekog daleko lepšeg, ređeg i tananijeg (anđeosko-ljudskog) materijala, koji se ne sastoji isključivo od nerava, vena, mišića i kostiju. Samo tada možemo da razumemo da se negde duboko u nama nalazi naša besmrtna, nepropadljiva duša i da osim jetre i bubrega u sebi nosimo i neke drugačije organe. I kao što rendgenski snimak savršeno precizno pokazuje stanje naših kostiju, tako i svaki naš postupak i čitav naš život u svetu jasno prikazuje stanje naše duše. A ono uveliko i najviše zavisi od toga da li umemo da volimo, da li smo obasuti tuđom pažnjom i ljubavlju i, naravno – koliki nam je kapacitet voljenja.
Ne ume i ne može svako da voli, bar ne onako snažno i (rekli bismo) ultimativno kao što to gledamo u filmovima i čitamo u romanima. Za ljubav jeste potrebno određeno čulo, jedan poseban organ i njemu odgovarajuća „tehnika voljenja”. I kao što su rafinovanost i senzibilitet apsolutno neophodni za svaku umetnost, tako isto je za veštinu ljubavi (ars amandi) važno imati sve one predispozicije koje našoj ljubavi omogućavaju onu legendarnu nadljudsku snagu, stvarajući nam krila i dižući nas iznad zemlje, sve oblažući nas slatkim žmarcima one prepoznatljive, ekstatične zanesenosti.
A te „ljubavne predispozicije” od nas zahtevaju određeni, romantični režim života i isti takav način gledanja na svet. Ova uzbudljiva sklonost ka „preterivanju” svih vrsta je i najkarakterističnija za svaki pravi romantični (čitaj: ljubavni) senzibilitet. Onda kada „obični tip” kaže da je dosta, onaj ljubavni tek počinje da razvija svoju temu; onda kad naši sumorni savremenici odustanu od nemoguće misije odmahujući rukom pred nadljudskim preprekama koje im stoje na putu ljubavi, e tada se svi ljubavnici skloni preterivanju samo osmehnu i lagodno skaču u duboku vodu za sve druge nerešivih problema; kada građanin kome je stalo do svoje udobnosti odbije na žrtvuje svoj komoditet i sve hedonistički uvek otvorene mogućnosti, ljubavni komandosi odbacuju sve sa sebe i od sebe – sve nepotrebno, sve suviše ovozemaljsko, sve nedovoljno ljubavno (dakle nedostojno). Čovek koji ume da voli i da prima ljubav ne zna za strah kada je u ovom božanskom stanju, poput nekadašnjih gorštačkih heroja čiji je ratnički zanos doslovno odbijao da prizna opasnosti koje su ih čekale u bitkama.
Ljubav sve svoje inicirane posvećenike čini spretnijim i lepšim, ozbiljnijim i opuštenijim, vedrijim i melanholičnijim – sve istovremeno, sve do krajnjih (onih jedva zamislivih) mogućnosti. Ne postoje lepši mladići i devojke, muškarci i žene, od onih koji iskreno i bez ustručavanja vole i ponose se svojom ljubavlju. Samo u onom čarobnom, živom ogledalu naše ljubavi – u očima koje nas zaljubljeno gledaju, sijajući se nadzemaljskim sjajem – možemo da vidimo koliko smo stvarno lepi. Takvu transformaciju nismo videli ni posle jedne plastične operacije, toga nema ni u stripovima o Supermenu, ni u književnom mitu o doktoru Džekilu i mister Hajdu. To postoji samo u „obrnutoj perspektivi” ljubavnog pogleda na metu i subjekt naše ljubavi.
Samo u očima svoje drage možemo da vidimo izvajanu lepotu svog nosa i svojih obrva, mirisnost i nežnost svoje kože, dubinu i šumske senke svog vučje-uzbudljivog pogleda koji odmah i doslovno obara s nogu našu partnerku, svu taktilnu suptilnost naših dodira koji prebiraju po njenoj ženstvenosti, podjednako vešto, senzualno i nezaustavljivo. Samo isprepleteni sa stopalima, kosom, rukama, vratom, bedrima i listovima svoje ljubavne izabranice u sebi nosimo onu srećnu dvostrukost i muško-žensku (androginu) celovitost naše prirode. Samo pred pokretnim, živim i zanosnim oltarom naše ljubavi možemo da čujemo sebe kako izgovaramo reči lepše od svih koje smo ikada rekli, ikada čuli, ikada pročitali. Samo tada možemo da poverujemo da smo nekom stvarno najlepši i zaista najdraži na svetu, nesumnjivo i nepopravljivo. Samo smo tada dostojni one hrišćanske objave o tome da svako od nas u sebi nosi „ikonu božju”, da smo, svi odreda: „mali bogovi” (u beskrajnom potencijalu naših neograničenih mogućnosti).
Neki put osećam i kako je ljudska duša u zavisnosti od našeg osećanja ljubavi, od nevidljivog organa za voljenje (koji ili imamo ili nemamo). Osećam da možemo normalno da funkcionišemo isključivo ako smo dovoljno natopljeni, zaista prožeti i stvarno nadahnuti ljubavlju. I da nema zajednice, vere i ideologije koja se ne zasniva upravo – na ljubavi.
Bez ljubavi nema ničega vrednog življenja. Bez nje smo samo smrtna, na smrt uplašena bića, nemoćna pred velikim svetom i iluzijama u poslednjoj noći sveta. Onoj koju upravo živimo. Svitanje ljubavi, rađanje ovog čarobnog osećanja za svakog od nas predstavlja mogućnost potpune obnove i spasonosnog ispravljanja dosadašnjeg načina života, svega nedostojnog našeg pravog božanskog lika (onog koji u nama vide samo naša majka, naš nebeski anđeo čuvar i naša mila draga).
Jedino ćemo biti nepobedivi ako ljubav prihvatimo kao svoju sudbinu. Ako je prigrlimo kao jedinu šansu da se naši najlepši snovi odmah i bezuslovno pretvore u našu realnost. Onako stvarnu i zavodljivu, ozbiljnu i romantičnu (baš kao ovaj sneg koji veje nad našim glavama i našim nesrećama, svih ovih dana…).
Volite, da biste bili zaista spokojni na ovom svetu. Da biste to bili stvarno vi. 
I da bi vaša životna priča, baš poput moje, dobila svoj zasluženi i odavno željeni srećni kraj.

Pressonlinie.rs