Tamo Preko

Milan Colić
Autor 7.3.2013. u 08:44

Tamo Preko

Mostar je simbol jedne politike. Pogrešne, razorne, politike zla. One koja deli, udaljava, stvara mržnju. One koja pravi nevidljiva korita reka po ulicama. Politike koju su započeli oni kojih više nema, a nastavili su je, i drže je živom, mnogi od nas.

Piše: Milan Colić

Prošlo je dvanaest godina od tada. Tada smo šetali Mostarom, prijatelj i ja. Pričali smo o životu, o lepim stvarima. I o onim drugim, teškim stvarima, u istom tom životu. Šetali smo podeljenim gradom. Objasnio mi je mnogo toga važnog. Na primer to da je važno da Neretva nije granica koja deli grad.

Jer kad je granica, osim one u glavi, još i geografska, poput korita reke, onda nema nade – tako mi je rekao, tada, dok smo hodali ulicom koja je granica, ona u glavi.

Pitao sam ga da li on prelazi tu granicu.

Zbunio se nekako, objasnio mi nešto o tome da „bez preke potrebe – nema potrebe“. Ali i o tome kako se može, kako se ljudi kreću, susreću…

A sve vreme je govorio „Tamo Preko“, i izvodio onaj pokret kažiprstom, prema gore, pa polukrugom na dole, kao da prstom preskače nešto. Taj pokret je bio deo sintagme „Tamo Preko“. Neodvojivi deo.

Pristao je da me autom provoza kroz Tamo Preko. Vozio je polako, ali je gledao samo napred, osim kad bih ja pitao nešto. A ja sam baš zapitkivao. Dobro pamtim tu vožnju. Odnosno, pamtim njega dok vozi. Bio je napet, nekako ukočen, znojilo mu se čelo. Jedva je čekao da se ta vožnja završi. A pamtim i fotografije Franje Tuđmana svuda unaokolo, na kafićima, prodavnicama, u izlozima. I na svakoj od njih, baš na svakoj, crna traka u uglu, ukoso. Traka žalosti, žalovanja za pokojnikom. Bila je to pozna 2001, skoro dve godine nakon smrti čoveka koji je držao u rukama mnogo toga što je imalo veze sa tadašnjim, i današnjim Mostarom.

Zborio je taj Franjo 1991, o toj BiH, „vještačkoj tvorevini, bez historije, nastaloj u socijalističkoj Jugoslaviji“. Imao je ideju da se sukob između Srba i Hrvata „riješi“ podelom Bosne i Hercegovine. Da se „nacionalni ciljevi Srbije ostvare”, te da ona potom više neće “imati razloga za ekspanziju”, da se Hrvatskoj “priključe njezini krajevi, jer je sadašnji hrvatski perec neprirodan”, a da mala državica Bosna koja bi ostala muslimanima, bude “tampon između Hrvatske i Srbije”. Zborio je Franjo, a imalo je, vala, ko i da čuje, nije ‘zalud zborio. Držeći Cohibu i Chivas u rukama, klimnuo je glavom još jedan otac rata, u Beogradu.

Našao je Franjo tada i “prave” ljude među bosanskim Hrvatima, lojalne i poslušne, Mate Bobana i Daria Kordića, spremne da uspostave “Herceg-Bosnu” i vlastite oružane snage – HVO.  Ubrzo su se rešili i HOS-ovog vođstva, naklonjenog ideji multietničke BiH. Ono što je usledilo, forma kratkog članka ne može da otrpi a da ne preraste u hronologiju prljavog ratovanja, kakvo je, manje-više, kreirano sa sve tri strane u ratu u BiH. Slede etnička čišćenja teritorija, zločini, logori za vojnike i civile, prodaje teritorija, crno tržište, saradnje sa “neprijateljima” i ratovanja protiv “saveznika”, ultimatumi, preuzimanja komandi, rušenja mosta po ideji “elemenata zastrašivanja”. I sve tako, do kraja rata i Dejtona. A i posle njega.

I dođe tako, ponekad, onoj Međunarodnoj zajednici, dirne im nešto u živac, kao onomad, ’96. Pa pozovu očeve rata na “ribanje” u Vašington, pa ih sastanu u Atini, pa ih uslove, svakojakim pretnjama, da se okanu nekih ideja i planova. Tako se i Franjo odreče “Herceg-Bosne” i nerado nazva BiH suverenom teritorijom.

Prođoše godine, upokojiše se očevi rata, ali se njihove ideje zadržaše do danas, među javom i med snom. I među rajom.

Mostar je simbol. Mostar je živi svedok. Stameno stoji u svojoj podeli, rame uz rame sa Gornjim Vakufom. Mostar ima ulicu sa dva imena, onu koja nije geografska granica, a ipak je granica. Ima svoj istok i svoj zapad. I gradski derbi koji nije samo sport. I Španski trg, zgodan za obračune između onih koji vole sport. Ili šport. I dva jezika koji se sve više razlikuju.

Mostar ima katedralu sa zvonikom do neba. I križ na Humu. I most na Neretvi. I Sveučilište. I Univerzitet. I autobusku stanicu. I autobusni kolodvor.

I sve je u njemu Tamo Preko, gde god da stojite.

Mostar je simbol jedne politike. Pogrešne, razorne, politike zla. One koja deli, udaljava, stvara mržnju. One koja pravi nevidljiva korita reka po ulicama. Politike koju su započeli oni kojih više nema, a nastavili su je, i drže je živom, mnogi od nas.

Milan Colić
Autor 7.3.2013. u 08:44

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija