Svetski Mega Car bez prestola Rambo Amadeus – priča o jednom umetniku

tačno.net
Autor 27.12.2013. u 12:59

Svetski Mega Car bez prestola  Rambo Amadeus – priča o jednom umetniku

Priča o Antoniju Pušiću, Kotoraninu koji je uspeo da preživele „normalne“ stanovnike balkanskih zemalja manje više ujedini u obožavanju sopstvenog lika i dela, neprestano nadgrađujući svoj kultni status promenama muzičkog izraza ali i aktivnim učestvovanjem u javnom i društvenom životu (setimo se akcije sređivanja toaleta na Filozofskom fakultetu u vreme protesta), priča je o čoveku koji je ove 2013. godine napunio pola veka. S obzirom na to da je aktivan od druge polovine osamdesetih, na njegovom bi se primeru mogao  pratiti i raspad bivše SFRJ, kao što bi se kroz njegovu diskografiju mogla pratiti sinusoida našeg pada, o kojoj je u svojim tekstovima, prepunim alegorije, ironije i sarkazma, često govorio. Balkanski Zapa, kako je često definisan, koji se u prošlosti nazivao i Nagib Fazlić Nagon, osim što je tvorac antologijskih hitova (koji to nisu) u prošlosti, tvorac je i kovanice „turbo folk“, nakaradnog muzičkog pravca koji je Srbiju zapljusnuo devedesetih godina, kao savršena muzička podloga za šizofreno društvo, ogrezlo u kič, kriminal i odsustvo moralnih vrednosti.

Piše: Ivan Potić

Debitujući krajem osamdesetih albumima „O tugo jesenja“ i „Hoćemo gusle“, Rambo Amadeus je postepeno gradio svoj muzički stil i izraz, poentirajući krajem devedesetih u fanatastičnom sviračkom bendu koji je bio poligon za njegove smišljene improvizacije. Slično kao što je glumac Zoran Radmilović gradio svoje improvizacije vrlo studiozno i promišljeno, tako se i Rambo, od parodirajućeg klovna za široke narodne mase sa prvih ploča pretvorio u sjajnog gitaristu, dok je njegov bend, ukorenjen u fanku, roku i /ili džezu, vrlo umešno koristeći semplove i primese modernih tehnologija, evoluirao u respektibilnu gruv mašinu, koju Rambo koristi za svoj zezatorski podkontekst. Da ne prepisujemo sa interneta kompletnu diskografiju ovog autora, ono što kod Ramba fascinira je potreba za stalnim usavršavanjem i konstantni napredak. Jednostavno, njegova potreba za promenom, odnosno menjanjem, govori o želji ovog umetnika da neprestano širi polja svog delovanja. On sarađuje sa Goranom Vejvodom na sjajnom, pomalo podcenjenom konceptualnom albumu Mikroorganizmi. Kad piše muziku za decu ili radi na predstavama, ili televiziji (fantastična „Špica za kviz“) elemente svog izraza, zezatorski šmek Mothers Of Invention, kombinovan sa tipično našim dertom ili sevdahom, uspešno prenosi i u ove forme, ostajući svoj na terenu koji po logici stvari ne bi trebalo da mu pripada. Takođe, njegova saradnja sa grupom Kal, ili sa bilo kojom drugom grupom, čini se da umetniku samo služi da se samostvari. Stalno pomerajući granice, i kod mejnstrim publike, i kod njegovih zadrtih fanova, Rambo je stvorio samosvojnu neuporedivu muzičku gromadu, koja se opire definicijama. Remek delo „Titanik“ iz 1997, ustoličilo ga je kao vrsnog muzičara, taj album je do savršenstva spojio sve komponentne njegovog muzičkog izraza, to je savršeno odsvirana i producirana ploča, koja je na gorko-duhovit način govorila o propasti naše zemlje i analizirala, kroz sjajne tekstove, kako je do te propasti došlo (vidi pod: Fukara i raja, Sado-mazo itd.)

Krajem devedesetih sve kockice u Rambovom muzičkom izrazu su se sklopile, tekstovi, svirka, satirični koncept, sprdanje na obrascima ozbiljnog umetničkog pristupa, Rambo je zaista bio u top formi, glasnogovornik onoga što normalni misle sa bine. Veliki mejnstrim uspeh postiže pesmom „Čobane vrati se“ i Don’t Happy Be Worry“, za njegove standarde prostim pesmama kojima definitivno pridobija i neopredeljene. Živi koncerti su za dugo slušanje i prepričavanje. Nenadmašno ćaskanje sa Slovencima sa živog albuma iz KUD „France Prešern“, fantastičan lajv album iz Makedonije, „Bolje jedno vruće pivo nego četri ladna“ i poslednji snimljen i objavljeni živi album iz beogradskog Doma sindikata, po meni zenit jednog umetničko-scenskog pristupa, (Too old for rocknroll, stupid for jazz) posle kojeg se teško može ostati na istom, koji označava završetak jedne svetle etape u razvoju ovog umetnika. U međuvremenu, njegov se angažman odvija u više pravaca, postaje glasnogovornik ideja solarne energije, zdrave sredine, zaštite planete, što je još jedno područje koje ovaj svršeni turizmolog  osvaja sa lakoćom; njegov duh ne miruje, snima album „Hipišizik Metafizik“, kojim se vraća pod okrilje nekadašnje muzičke kuće u kojoj je počeo PGP RTS. Naravno, album bogat zahtevnom lirikom i sjajnom svirlkom, ne biva adekvatno propraćen u medijima. Ipak, nekoliko antologijskih pesama, Urbano, Vatrogasci, Operater nalaze načina da „uđu u narod“. Rambo ubrzo menja postavu i sada nastupa sa basom i bubnjem. Dakle, ponovo promena, ponovo nešto novo, stalno menjanje, nikada prazan hod. Tako trenutno nastupaju, videćemo kako i u šta će se njegovo muziciranje na kraju pretvoriti, pošto je veoma blizu koncepta koji se približava nekom ultra zajebantskom fri džez pristupu, ili tako nečemu, užasno teškom za definisanje.

Svetski Mega Car je, dakle, i dalje tu, ali ima li on više kome da se obrati. Tako je i glumac Radmilović svojevremeno vikao sa bine: „Narode moj“, kao Kralj Ibi, narodu koji je oduvek tražio hlaba i igara, a na kraju ostao i bez jednog i bez drugog. U stvari, igara ima, samo su to neke druge igre, za neki drugi narod. Možda bi trebalo da Rambo izmisli novo ime za ovo što nam se sada događa, u primitivnom društvu koje još ne ume da sagleda posledice pada.

 Ili Cara danas baš boli uvo za to?

tačno.net
Autor 27.12.2013. u 12:59

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija