CENTAR ZA UNAPREĐENJE ZAOSTALOSTI I ANTICIVILIZACIJE: Kakvo učenje, kakvi bakrači sa zatvorenim očima?

 Dr. Sc. Husnija Bitić
Autor 20.12.2017. u 10:04

Izdvajamo

  • Nažalost prošlost se brzo zaboravlja. Ide se od krajnosti do krajnosti, crno postaje belo, anarhija postaje pravilo, vrednosti gube značaj, poltronstvo postaje vrlina. Na ovakve anomalije nisu imuni ni Albanci. Oni sa “demokratizacijom“, koja se dijametralno razlikuje od istinske demokracije, ne ubrzanim, već trčećim koracima idu nazad. Zaljubili se u religiju toliko, da bi im zavideo i sam Muhamed. Nije ostalo nijedno selo ili zaseok a da nije gradio džamiju, čak sa dva ili četiri minareta. Dok na drugoj strani mnoga sela i zaseoci nemaju ambulantu, gde bi bolesnici mogli bar injekcije da primaju. Nemaju osnovnu školu, tako da njihova deca putuju po nekoliko kilometara u drugo selo. Ako imaju školu, nemaju uređene trotoare, gde bi se dece bezbedno kretala. Mnoga mesta nemaju vodovod i kanalizaciju, a grade džamije, takmiče se čija će imati više minareta, više, obruča na munari.

Povezani članci

CENTAR ZA UNAPREĐENJE ZAOSTALOSTI I ANTICIVILIZACIJE: Kakvo učenje, kakvi bakrači sa zatvorenim očima?

Foto: The Conversation

Kakvo učenje, kakvo znanje, kakvi bakrači, će se steći od učenja zatvorenih očiju!? U Kur’an-u se opisuju događaji i način života iz VI i VII veka (vreme Muhamedvog života), da li ste svesni šta pričate i radite kakav prosperitet se očekuje kada se proučavaju istorijski događaji od pre više od 1400 godina? Upropašćujete omladinu more fakira i fukare. Treba učiti kako se hleb pravi, orati i posejati zemljište, vinograde uzgajati, injekcije davati, operirati čoveka, zameniti bolesni unutrašnji organ zdravim, učiti kako napraviti avion, brod, satelit… To je progres, to je doprinos boljem, kulturnom i humanom životu.

Kaže jedna narodna poslovica, korak napred, korak nazad. Ali kada je reč o nama Albancima, ni približno se ne poklapa sa istinom. Albanci idu korak napred a pet i po koraka nazad, ako produže ovaj trend brzo će da stignu u pustinju Saudijske Arabije.

Pre komunističkog sistema, albanska nacija bila je u najnižem stupnju razvoja. Govorimo o albanskoj naciji u celini, a kada se pravi upoređenje dela nacije koja je živela u matičnoj državi Albaniji (osnovana 1912) i dela pod srpsko-crnogorskom vlasti, a potom pod SHS i Kraljevine Jugoslavije, ispada da je u Albaniji ipak bilo mnogo bolje. Mnogo bolje što se školstva tiče, tamo su postojale škole na maternjem jeziku, što nije bio slučaj za one koje su ostali van granica matične države, a van je ostalo 50% stanovništva.

Međutim, na ekonomskom planu skoro i nije bilo nikakve razlike. Do 1939.g. u Albaniji je postojala jedna jedina fabrika sapuna u Valoni a na Kosovu nijedna. U Albaniji 95% obradivog zemljišta je bilo u rukama 5% stanivništva, na Kosovu se vršila kolonizacija. Obradivo zemljište se oduzimalo siromašnim albanskim seljacima, davano novodošlim takođe siromašnim seljacima iz drugih krajeva slavenskog porekla, tj. Srbima i Crnogorcima. Željelo se po svakoj ceni menjati nacionalnu strukturu, da se Albanci proterauju sa svoga prostora. Mnogi su se u to vreme iseljavali sa Kosova, većina u Tursku a manji deo u Albaniju.

Na sreću ne samo Albanaca, došla je revolucija, zajedno sa Narodno- oslobodilačkim ratom. Oslobođena je zemlja od stranih osvajača, ali i od domaćih izdajnika i eksploatatora. Pod novim komunističkim političkim sistemom albanska nacija (ne samo ona), doživela je puni procvat. Ja sam u svoju doktursku tezu, pod naslovom: Ustavno-pravni položaj Albanaca u Jugoslaviji, ovaj period naznačio kao period renesanse i preporoda albanske nacije u Jugoslaviji. Nepravda koje je učinjenna, oduzimanjem zemljišta i kolonizacija postali su prošlost. Počelo se sa masovnim opismenjavanjem, što ranije nije bio slučaj. Istini za volju, po prvi put na Kosovu deca su počela da uče na svom maternjem jeziku za vreme okupacije, kada je došlo iz Albanije 200 učitelja, ali to nije bilo dovoljno, nije obuhvaćena sva omladina a posebno ženska deca. Sa dolaskom komunista na vlast, pohađanje škole postaje zakonska obaveza za sve. Po prvi put u mom selu se otvarala škola, taj dan je bio najsvečaniji dan u istoriji. Ja sam bio jedan od prvih đaka, koji smo počeli da pohađamo školu 06. septembra 1948.g. Jeste, ja sam tada imao osam godina, ali moj drug, s kojim sam delilo klupu bio je tri godine stariji, jer se nije mogao ranije upisati, nije bilo škole niti učitelja. Otpor je bio veliki od strane roditelja, da njihovo dete bude oslobođeno od pohađanje nastave, a naročito devojčice. Čika Sefer, je rekao mom starijem komišiji, sa kojim sam čuvao ovce:  “Ovde nema života za nas. Vlast nam se meša u svačemu, pa i u porodicu. Zašto da nam idu deca u školu, ona nije za nas (mislio je na muslimane), to  nije  nama potrebno, nama trebaju mejtefi i medrese (verske škole), da se uči za ahiret, život posle smrti, ovaj svet je lažan. Ajde za sinove nekako može da se proguta, a kako devojčice da idu u školu? Dolaze kauri iz Beograda (misli se na medicinske radnike), da vakcioniše, hvataju nam snaje ili kćerke za rukav do iznad lakata, diraju nas u najosetljivu tačku života. Treba u Tursku da se seljimo, kod brata da idemo“. Čim se on udalji, čika Mehmet, mi kaže pusti ovog blesavog starca.

 skolauk

                                 foto iz jedne savremene osnvne škole

Znamo da su nekoliko otporaša koji su bili pozvani i u komitet i u stanicu milicije, pa su tek posle ovih razgovora ali i pretnji nekako popustili.

Pre nego što se otvorila škola, malo je ljudi u selu znalo pisati i čitati. Do 1941. Postajala je jedna četvororazredna škola u susednom selu, Kostrce udaljeni 3 km, gde su pohađala pojedina muška deca, ali  je ona 1941. prestala da radi. U 1947. g., jedna starija žena iz mog susedstva dobila je pismo od sina koji je bio u vojsci. Ne samo ona, već tog prepodneva  niko u mahali nije znao čitati. Jedan komšija koji je znao nije bio tu, pa je ona rekla meni, ajde sine samnom do Brešance (selo udaljenoi 3,5km), kod mulla Muharrema (državni imam, koji je vodio i matične knjige), da mi pismo čita, jer nije mogla da čeka dok se komšija vrati sa njive.

Ovakvu amuliju je prekinula narodna revolucija, koja je donela svima potlačenim narodima pravu i istinsku slobodu. Danas nažalost ima mnogo onih koji su najviše imali koristi od ranijeg političkog sistema, a koji najviše blate razno-raznim glupostima i objašnjenjima javnost. Znam čoveka, sa titulom dr. i prof, koji je ranije dizao do nebesa socijalistički sistem, a danas svojim tekstovima i na tribinama, najcrnije govori o tome.

Nažalost prošlost se brzo zaboravlja. Ide se od krajnosti do krajnosti, crno postaje belo, anarhija postaje pravilo, vrednosti gube značaj, poltronstvo postaje vrlina. Na ovakve anomalije nisu imuni ni Albanci. Oni sa “demokratizacijom“, koja se dijametralno razlikuje od istinske demokracije, ne ubrzanim, već trčećim koracima idu nazad. Zaljubili se u religiju toliko, da bi im zavideo i sam Muhamed. Nije ostalo nijedno selo ili zaseok a da nije gradio džamiju, čak sa dva ili četiri minareta. Dok na drugoj strani mnoga sela i zaseoci nemaju ambulantu, gde bi bolesnici mogli bar injekcije da primaju. Nemaju osnovnu školu, tako da njihova deca putuju po nekoliko kilometara u drugo selo. Ako imaju školu, nemaju uređene trotoare, gde bi se dece bezbedno kretala. Mnoga mesta nemaju vodovod i kanalizaciju, a grade džamije, takmiče se čija će imati više minareta, više, obruča na munari.

Ovih dana pročitah u kosovskim novinama da je u Skadru (Albanija), u blizini medresa (srednja verska škola), sinovi “Haxhi Sheh Shamia”, udruženje “Instabul“, iz Turske otvorio Centar za učenja Kur’an-a zatvorenih očiju i da će ovaj centar davati veliki doprinos u učenju i znanju omladine, i ne samo njoj.
saskola

                             Srednjoškolci polažu ispit u školi Ebu Bejker Al Arabi vlade u Rijadu.

Kakvo učenje, kakvo znanje, kakvi bakrači, će se steći od učenja zatvorenih očiju!? U Kur’an-u se opisuju događaji i način života iz VI i VII veka (vreme Muhamedvog života), da li ste svesni šta pričate i radite kakav prosperitet se očekuje kada se proučavaju istorijski događaji od pre više od 1400 godina? Upropašćujete omladinu more fakira i fukare. Treba učiti kako se hleb pravi, orati i posejati zemljište, vinograde uzgajati, injekcije davati, operirati čoveka, zameniti bolesni unutrašnji organ zdravim, učiti kako napraviti avion, brod, satelit… To je progres, to je doprinos boljem, kulturnom i humanom životu.

Kur’an treba čitati, i Bibliju i Tevrat … i sve svete knjige, ali ne da bi se nešto korisno učili od toga, jer ništa korisno tu i nema, već radi upoznavanja sa načinom i uslovima života ljudi vekovima pre nas.

 Dr. Sc. Husnija Bitić
Autor 20.12.2017. u 10:04

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija