DVOLIČNI MILOŠEVIĆ

Dr Husnija Bitić
Autor 4.9.2017. u 22:40

Izdvajamo

  • Ovaj broj i nije toliko važan. Važno je kako žive ovi Albanci, da li su stvarno ravnopravni? Da li je poznato Miloševiću šta oni rade, kakve pozicije u društvu imaju u Beogradu? Da li zna on, koliko su predstavljeni u društveno političkom životu kao stanovnici glavnog grada? Šta je sa njihovim kulturnim životom, zašto je zatvoren 1985. jedini klub kosovskih studenata u Beogradu, koji je postajao od 1950-tih godina? Da li zna Milošević, da nijedno dete ove populacije ne pohađa nastavu na maternjem jeziku. Zna li on koliko su batina dobili Albanaci ulicama Beograda u poslednjih par godina? Koliko prozora radnji u vlasništvu Albanaca polomljena? Da li se pripadnici ove nacije raspoređuju na radna mesta prema kvalifikacijama koje poseduju?... Sve ovo traži jedno svestrano istraživanje, te tek nakon toga može se dati potpuni odgovor. Da govori u džuturu niko nema pravo, pa ni gospodin Milošević.

Povezani članci

DVOLIČNI MILOŠEVIĆ

TUGA ZA SFRJ

Postoji jedna latinska izreka, o mrtvima sve najbolje, ali zločinci protiv čovečanstva, ne zaslužuju da se ova izreka primeni i u novo vreme. Krivaca za smrt SFRJ ima mnogo, ali po mome mišljenju kada bi se napravila jedna piramida sa imenima tih “neimara”, sa Miloševićem bila bi završena. Njegovo ime bi vijorilo iznad drugih. U vreme kada je već bilo jasno da samo čuda mogu spasiti Jugoslaviju, ja sam pisao otvoreno pismo, koje sam poslao mnogim dnevnim i periodičnim listovima u zemlji. Nisam mogao da celokupnu štampu pratim, tako da nemam saznanja da li je još neko objavio osim revija “Kosovarja”.

Jeste, posle 26 godina ponovo prezentirati javnosti ovo pismo možda je deplasirano, ali ima dosta sličnih istomišljenika, kojim je još uvek žao i biće im žao do kraja života, što nema više naše SFRJ, reših da je prepišem i pošaljem redakciji. Nadam se da bar kritike neću doživeti.

___________________________________________________________________________

DVOLIČNI MILOŠEVIĆ

Predsednik Republike Srbije, gospodin Slobodan Milošević, posle žestokog “bardovanja“ od strane studenata Beograda u toku posete, koju je učinio Beogradskom Univerzitetu, kada se našao, kako narod kaže, kao zec u vinogradu, bez unapred pisanih govora, najčešće njegovi odgovori bili: “Kada počinjem da jedno govorim a drugo radim, odmah ću napustiti funkciju“. Kako je više puta do sada utvrđeno da, on jedno govori a drugo radi, daću sebi slobodu da iznesem nekoliko razloga iz kojih se vidi, da je Milošević trebao odavno da napusti funkciju, njegova ostavka trebala je da dođe mnogo ranije.

Jedno i po satna emisija koju je emitovala TV Beograd nekoliko dana ranije, samo je potvrdila da šef srpske države ima dvostruke standarde i da je dvoličan, u zavisnosti gde se trenutno nalazi i koja je nacionalnost u pitanju u datom trenutku. Zbog njegovih maglovitih odgvora, ja ću spomenuti samo nekoliko slučajeva, da je, Milošević dvoličan i da je u prisnim odnosima sa srpskim ekstremnim nacionalistima. Na toj TV emisiji, Milošević se angažuje za ustavnost i zakonitost, za ravnopravnost, za humane uslove života… A kako on radi videt ćemo preko nekoliko slučajeva, koji apsolutno negiraju sve ono što je rekao studentima Beogradskog Univerziteta.

Prvo, gospodin Milošević, one nezaboravne noći 24.-25. aprila 1987., decidno je rekao: “Niko ne sme da bije ovaj narod“. Prošle jeseni policija je tukla mirne demonstrante na ulicama Beograda, ali i nedavni događaji od devetog marta, gde za nesreću prolivena i krv, on je poslao tenkove u taj narod, za kojeg je rekao: “Niko ne sme da bije”. Možda će on reći, da je tenkove poslao neko drugi, bez njegovog znanja? U tom slučaju onda razlog za podnošenje ostavke i napuštanja funckije predsednika je još veći. Kakav je taj šef države kada neko drugi šalje tenkove da uspostavi red i mir, bez njegovog znanja.

Drugo, tokom diskusija o amandmanima na Ustav Srbije, gospodin Milošević desetine puta na skupovima je rekao da, ustavnim promenama, autonomija ne gubi ništa. Mi smo svedoci, šta se stvarno desilo. Ona je toliko redukovana da je došla u nivo jedne lokalne mesne zajednice. Možete zamisliti kakve autonomije imamo sada. Da bi Skupština pokrajine usvojila Statut, treba tražiti prethodnu saglasnost Skupštine Republike Srbije, dok opštine donose svoje statute samostalno, bez ičijeg odobrenja!!!

Treće, Milošević se u poslednje vreme angažuje da svi problemi – nesuglasnice budu rešavani u okviru sistema, da se razmatraju u skupštini, na miru, bez pritisaka spolja i bez mitingovanja.

Kakva smešna konstatacija!!! Upravo Milošević je bio najveći pristalica mitingovanja i pritisaka sa strane. Zar nije rekao na XVII. sednici CK SKJ: “Na ulici ili dvorani, institucionalno ili vaninstitucionalno, na ustavan ili vanustavan način, narod ima da se okuplja kad god oseća potrebu za to?!

milosevic

Gazimestan 1898.

Zašto gospodin Milošević smatra da njegov sadašnji izbor na najvišoj državnoj funkciji zaslužuje više poštovanje od prethodnih državnih organa, koji su pod pritiskom profesionalnih mitingaša smenjeni sa svojih funkcija, u Novom Sadu i Titogradu, na kojima su bili izabrani u saglasnosti sa ustavnim i zakonskim normama. Zar nije ovo dvoličnost, zar nije ovo angažovanje za nešto a delovanje za nešto drugo?

Četvrto, on se pred javnosti angažuje za ustavnost i zakonitost, ali svim silama insistira na gaženje-povredu ustava i zakona. Pre nekoliko dana on je “naredio“ Skupštini Srbije da “razreši“ dužnosti člana Predsedništva Jugoslavije sa Kosova, Riza Sapundžija. Dok važeći ustav SFRJ, tako nešto nikome ne daje za pravo, njemu daje. Takođe pod njegovim rukovodstvom, Skupština Srbije je “razrešila“ dužnosti i Predsedništvo Kosova. Skupštini Kosova je stavaljen katanac na vrata već odavno, na desetine hiljade radnika Albanaca je silom proterano sa posla, samo zbog toga što su Albanci… jednom rečju sve što mu pada na pamet, Milošević odmah realizuje preko “svoje skupštine“. Plašim se, da će jednog dana nekim dekretom “razrešiti“ dužnosti i mene kao glavu porodice-paterfamilias!!!???

Peto, on je najveći zagovornik teze: svi Srbi treba da žive u jednoj državi, Srbija neće dozvoliti da Srbi budu kao manjina bilo gde van Srbije. Kao princip, tako nešto je prihvatljivo, tako nešto može se smatrati kao prirodna stvar, ali zašto da ne važi ovaj princip i za druge? Zašto da ne žive i svi Albanci u jednoj državi, zašto moraju da se ubrajaju u manjinu više od dva miliona Albanaca u Jugoslaviji? Šta je sa principijelnim stavom šefa države, koji želi i da bude predsednik svih građana republike, da ga prihvate svi?

Šesto, Milošević pominje cifru od 80 hiljada Albanaca koji žive u Beogradu tako da zbog toga što oni dišu vazduh Beograda, smatra se da su oni potpuno ravnopravni!!! Žalosno je to, kada šef države tako nisko pada.

Dakle broj Albanaca povećava se i smanjuje u zavisnosti od potreba srpskih političara. Tačan broj Albanaca u Beogradu niko ne zna, smatram, niti to interesuje bilo koga. U cilju tačnog informisanja, preneću izveštaje od dva poslednja popisa stanovništva, godina 1971. i 1981. Na prvom popisu navodi se cifra od 40.000 Albanaca u Beogradu, dok u drugom samo 8.500. A u stvarnosti tačan broj uvek se razlikuje od službenog. Da li su moguće stvarno takve velike brojčane promene stanovnika jedne nacije za jedno tako kratko vreme, između dva popisa neka javnost sudi.

Ovaj broj i nije toliko važan. Važno je kako žive ovi Albanci, da li su stvarno ravnopravni? Da li je poznato Miloševiću šta oni rade, kakve pozicije u društvu imaju u Beogradu? Da li zna on, koliko su predstavljeni u društveno političkom životu kao stanovnici glavnog grada? Šta je sa njihovim kulturnim životom, zašto je zatvoren 1985. jedini klub kosovskih studenata u Beogradu, koji je postajao od 1950-tih godina? Da li zna Milošević, da nijedno dete ove populacije ne pohađa nastavu na maternjem jeziku. Zna li on koliko su batina dobili Albanaci ulicama Beograda u poslednjih par godina? Koliko prozora radnji u vlasništvu Albanaca polomljena? Da li se pripadnici ove nacije raspoređuju na radna mesta prema kvalifikacijama koje poseduju?… Sve ovo traži jedno svestrano istraživanje, te tek nakon toga može se dati potpuni odgovor. Da govori u džuturu niko nema pravo, pa ni gospodin Milošević.

Kada govori o Albancima, gospodin Predesdnik pravi račun bez krčmara. Istina je da, neki Albanci koji su dokazali “poštenje“ i dobili epitet “pošteni Albanci“, kao što su, Trnavci – Tërrnavci, Lugići – Llugiqi, Šukrija – Shukrija… ne mogu da se žale za tretman i položaj kojeg imaju, ali mora se priznati i pored toga, oni su manjina. Njihov broj je previše mali da bi se moglo praviti neko generalno poređenje. Treba se znati da svi oni koji žive u Beogradu ne čitaju i ne pišu ćiriličnim pismom, za nacionalne heroje nemaju Vuka Karadžića, Lazara Herbeljanovića, Dositeja Obradovića, Tanaska Rajića … Dok njihova deca uče samo za ove apostrofirane.

milosevic

Triptih: Ikona Slobodana Miloševića u tri primerka, između tri prsta

Da se vratimo još jednom poseti koju je učinio Milošević univerzitetu gde je rekao: Ministar unutrašnjih poslova, Radmilo Bogdanović, čim je saznao da su studenti zaustavljeni na Brankovom mostu, izdao naređenje da im se dozvoli kretanje prema Terazijama, bez upotrebe sile. Neka bude tako, ali postavlja se pitanje, koji je taj ministar, koji saznaje za takvu tešku situaciju tek u dva sata posle pola noći, a studenti su počeli marširati četiri sata ranije. Ovo može da se plasira kao istina, ali ko može da mu to veruje? Ja ne, nikako! A vi?

Kakav je on predsednik republike koji izjavljuje da, neće učestvovati na nikakvim dogovorima u Predsedništvu Jugoslavije i da ne priznaje više taj organ. Posle ne samo što učestvuje na prvoj sednici, nego sastaje se na nekakvim “tajnim večerama“, sa onima koje je najviše optužio. Gde je ovde istina?

Mora se priznati, da je bilo zadovoljstvo gledati TV emisiju o poseti Miloševića Beogradskom univerzitetu. Ne zbog toga što se dosta mučio dok nađe adekvatne odgovore studentskim pitanjima, jer smo mi znali i od ranije, da on nije toliko sposoban da se snađe kada se nalazi u sličnim situacijama, jer njegove briljantne govore uvek su unapred pripremljene i razmatrane sa svih strana, već zbog toga, što je omladina Beograda govorila bez oklevanja ono što misli. Ovo je na neki način i iznenađenje za široku javnost. Iznenađeni smo i zbog činjenice TV Beograd to da prenosi, jer je ona već niz godina govorila samo pohvale za Miloševića. Na kraju možemo reći da se rađa jedna nova generacija, koja ne poznaje autoritet, nego samo dela. Generacija koja ima hrabrosti da svakom kaže u oči to što misli, makar bio to i predsednik republike. Na kraju znaci demokracije, kucaju i na vrata-ulice Beograda. Bilo bi dobro kada se ne bi tu zaustavilo, nego da obuhvate sve ove prostore. To je ohrabrujuće, i lepo zvuči.

Sasvim na kraju, samo nekoliko reči o državljanstvu. Državljanstvo se dobija činom rođenja, ne po nečijoj želji. Kada bi to zavisilo od dobre volje pojedinaca, privremeno ja bih se odrekao od državljanstva Srbije. Dok je Milošević šef države, ne želim da budem državljanin države u kojoj on vlada. Smatram da zaslužujem pametnijeg i objektivnijeg šefa države, koji njegovim delovanjem ne potkopava temelje Jugoslavije. Kako je to nemoguće, ostajem u nadi da, neće izdržati do kraja mandata na svojoj poziciji.

Oni koji su ga izabrali, možda će koristiti svoja ustavna prava i da ga smene. Ovo pravo pripada biračima, ili ne?

27.03.1991 Beograd,
“Kosovarja” nr. 13, Mars 1991.

P.S. Otvoreno pismo je upućeno mnogim novinama u tadašnjoj Jugoslaviji, nema saznanja da je u još nekim listovima, sem “Kosovarja” objavljeno.

Dr Husnija Bitić
Autor 4.9.2017. u 22:40

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija