Džozef: Približavanje Rame i Vučića nije ‘zdravo’

Dragan Štavljanin
Autor 5.1.2022. u 09:27

Džozef: Približavanje Rame i Vučića nije ‘zdravo’

Foto: Osce.org

Približavanje Edija Rame i Aleksandra Vučića nije “zdravo”, kaže za Radio Sloboda Evropa (RSE) Edvard P. Džozef (Edward P. Joseph), predavač na Univerzitetu Džons Hopkins u Vašingtonu.

“Naime, treba se podsetiti da Velika Srbija vodi ka stvaranju Velike Albanije, i obrnuto. To je veoma opasna dinamika i ona se prelama na Kosovu na reci Ibar. Regionalno ekonomsko tržište je veoma važno za sve zemlje, ali se ne može ostvariti bez evropskih, demokratskih vrednosti. Naprotiv, može biti opasno,” smatra Džozef.

On ističe da ekonomska normalizacija po ugledu na Trampov pristup omogućava izvesne benefite.

“Ali, prava prepreka ekonomskom rastu u regionu je političke prirode. Da je ta inicijativa tako dobra i da se radi samo o zarađivanju novca, ‘Otvorenom Balkanu’ bi se pridružile i Crna Gora, Kosovo i BiH,” ocenio je Džozef koji je učestvovao u međunarodnim misijima u BiH, na Kosovu i Severnoj Makedoniji,” kaže Džozef.

Po njegovim rečima, Vučić predstavlja Srbiju kao ključnog zapadnog partnera u regionu, iako to nije.

“Zapravo je faktor destabilizacije. Ne možete biti partner Zapada i, istovremeno, promovisati ‘srpski svet’, jer su te dve stvari nespojive. Ne možete biti zapadni partner, a pri tom promovisati Si Đinpinga i Vladimira Putina, sklapajući strateško partnerstvo sa Kinom i Rusijom,” smatra Džozef.

On dodaje da Srbija ne može biti istinski kandidat za članstvo u EU, dok joj je najbliži partner Mađarska sa neliberalnim režimom koji podriva vrednosti i integritet evropskog bloka.

Po njegovom mišljenju, Zapad toleriše takvo ponašanje Srbije zbog poluge uticaja na Kosovo zato što pet članica EU, od kojih su četiri i u NATO-u, ne priznaju Kosovo.

“Kada bi te četiri zemlje (Španija, Grčka, Rumunija i Slovačka) priznale Kosovo, Srbija bi ostala bez pomenutog instrumenta,” smatra Džozef dodajući da su mnoge od ovih ocena sadržane u izveštaju, koji će uskoro biti objavljen, a koji je pisao sa stručnjacima iz Srbije, Kosova i pet članica EU koje ne priznaju Kosovo.

Protesti ozbiljan problem za Vučića

RSE: Poslednjih meseci građani Srbije su protestovali u mnogim gradovima zbog ekoloških pitanja, pre svega kontroverznog projekta kompanije Rio Tinto o eksploataciji litijuma. Da li je pozicija Aleksandra Vučića prvi put ozbiljno poljuljana od dolaska na vlast pre devet godina, ili je uspeo da iskontroliše štetu odlaganjem spornih zakona o eksproprijaciji zemljišta i referendumu, čime je bar delimično razvodnio gnev javnosti?

Džozef: Mislim da je to ozbiljan problem za Aleksandra Vučića i autokratski režim na čijem je čelu. On skoro deceniju vodi zemlju unazad od slabe demokratije, ali ipak demokratije kao što je bila u vreme svih prethodnih vlada nakon pada Slobodana Miloševića do 2012. Od tada su vlade koje vodi Aleksandar Vučić nedemokratske. Ovi ekološki protesti su izazov za njega jer se u njima iskazuje pre svega zahtev za demokratijom, da se čuje glas građana u donošenju odluka.

Činjenica da su demonstracije masovne, da nisu izraz politike određene partije, već rasprostranjenog nezadovoljstva građana – tiče se same srži demokratije. Naime, ljudi su nezadovoljni jer ih niko nije pitao za mišljenje prilikom donošenja odluke da Rio Tinto eksploatiše litijum. To je izazov za režim koji želi da se prikaže moćnim i uspešnim hvaleći se ekonomskim rastom.

RSE: Da, naprednjaci teže sveobuvahtnoj kontroli kako se ne bi ostavio prostor za disidentske glasove. U slučaju bilo kakve pukotine u tom sistemu koja bi omogućila drugačije političko delovanje, strahuju da bi se ona mogla proširiti.

Džozef: O tome se apsolutno radi. Autokratija ne toleriše drugačija mišljenja i teži sveobuhvatnoj, a ne demokratskoj kontroli. Ovde je reč o vlasti jedne partije i jednog čoveka i zato je neliberalna. Pokazivanje slabosti je uobičajeno u demokratskom sistemu, ali je nespojivo sa autokratskim režimima.

Da je vlast u Beogradu demokratska ona bi se zabrinula zbog nezadovoljstva građana u slučaju Rio Tinto, ali ne toliko, jer su protesti uobičajeni u demokratskim sistemima. No, u autokratskim režimima demonstracije nisu prihvatljive i zato su dodatna pretnja Vučićevom režimu.

Vučić će ostati predsednik, ali oslabljen

RSE: Šta se dalje može očekivati? Za nekoliko meseci u Srbiji će biti održani izbori. Zbog toga mnogi smatraju da je Vučić napravio vešt manevar odlažući usvajanje dva pomenuta zakona za period nakon tih izbora, na kojima će, po procenama, opet pobediti bez obzira na najnovije izazove. Ili mislite da opozicija, koja je bojkotovala prethodne izbore, zbog čega su raspisani novi prevremeni, može nešto da učini?

Džozef: Ne predviđam dramatičnu promenu u strukturi moći. Ne vidim u ovom trenutku da se opozicija mobilisala na način da predstavlja pretnju Vučićevom režimu. Ne vidim promene u izbornom ambijentu koji i dalje favorizuje vlast, kao što je medijska kontrola, uprkos posredovanju Evropskog parlamenta.

Dakle, imamo prilično neizbalansirani izborni ambijent koji favorizuje režim. Međutim, za autokratski režim su veoma važni trendovi. To znači da ga brine pad podrške iako će verovatno i nakon ovih izbora zadržati kontrolu nad parlamentom a Vučić ostati predsednik, ali oslabljen.

Sistematsko demontiranje demokratije u Srbiji

RSE: Opozicija pre svega vidi šansu u Beogradu da ugrozi vlast. Ukoliko pobedi u glavnom gradu to bi bio ozbiljan udarac Vučiću.

Džozef: To bi bilo značajno, ali ne nužno i transformativnog karaktera u smislu ugrožavanja vlasti i na nacionalnom nivou. Dobar primer za to su nedavni izbori na Kosovu. Naime, u februaru je partija Aljbina Kurtija i Vjose Osmani ostvarila ubedljivu pobedu na parlamentarnim izborima, a onda su doživeli ozbiljan udarac izgubivši na lokalnim izborima u mnogim gradovima, uključujući i u Prištini. Međutim, to ne znači da će Vlada Kosova pasti ili raspisati prevremene izbore.

Dakle, gubitak Beograda i drugih mesta bio bi udarac za sadašnju vlast, ali ne mora nužno da dovede do promene vlasti i na nacionalnom nivou. Treba da imamo na umu da je reč o režimu koji metodično i sistematski demontira demokratiju skoro celu deceniju institucionalizujući korupciju. Na taj način stiče prihode pomoću kojih podriva delovanje pojedinih državnih institucija, medija, na neki način čak i Srpske pravoslavne crkve. Ona nema uticaj koji je imala, kao ni Srpska akademija nauka i umetnosti.

Vučić je faktor destabilizacije na Balkanu

RSE: Stiče se utisak da je Vučić izvukao pouke iz pada Slobodana Miloševića. S jedne strane, želi da izbegne akumulaciju gneva građana, kao posle odbijanja tadašnjeg režima da prizna pobedu opozicije na lokalnim izborima 1996., pa je odložio usvajanje pomenuta dva zakona. S druge, pak, mnogi ljudi se pribojavaju da će biti nemoguće pobediti Vučića na izborima, jer će učiniti sve da spreči ravnopravnu političku utakmicu.

Džozef: Ne samo Aleksandar Vučić već i drugi u tom režimu su veterani iz Miloševićeve ere i zaista su naučili te lekcije. Doduše, sada nastupaju sofisticiranije koristeći, na primer, termin “srpski svet”, umesto “Velike Srbije”, sa Aleksandrom Vulinom kao promoterom te ideje dok se Vučić ne izjašnjava.

Takođe, i Milošević je predstavljao sebe kao zapadnog partnera. Međutim, razlika je u tome što je Zapad tada uveo sankcije Srbiji, a sada ih nema. Vučić to eksploatiše predstavljajući Srbiju kao ključnog zapadnog partnera u regionu, iako to nije. Zapravo je faktor destabilizacije.

Ne možete biti partner Zapada i, istovremeno, promovisati “srpski svet”, jer su te dve stvari nespojive. Ne možete biti zapadni partner, a pri tom promovisati Si Đinpinga i Vladimira Putina, sklapajući strateško partnerstvo sa Kinom i Rusijom. Nije moguće biti istinski kandidat za članstvo u EU, dok vam je najbliži partner Mađarska sa neliberalnim režimom koji podriva vrednosti i integritet evropskog bloka.

Treba podsetiti da kao i Milošević, Vučić primenjuje taktiku zastrašivanja. Naravno, i drugi lideri to čine. Ako se vratimo u istoriju, Tito je bio veoma lukav i povremeno je stao na stranu demonstranata.

RSE: Tokom studentskih protesta 1968.

Džozef: Da, studentski protesti 1968. kada je Tito veoma vešto stao na njihovu stranu rekavši da su “studenti u pravu”. To je način da se demonstranti kooptiraju, odnosno pridobiju, ali ne treba zaboraviti da je Vučićev režim sposoban da koristi i taktiku zastrašivanja, te da nije privržen zapadnim već da dominiraju kineske i ruske vrednosti, ili mađarske Viktora Orbana.

Vučićeva agenda u suprotnosti sa Bajdenovom

RSE: Pomenuli ste da za razliku od Miloševića, Vučić nije izložen međunanrodnim sankcijama. U stvari, globalni ambijent je sada prilično drugačiji nego 1990-ih kada govorimo o Balkanu. Vučić balansira između evropskog puta Srbije, igrajući istovremeno na rusku i kinesku kartu. Ove dve zemlje su mnogo odvažnije na međunarodnoj sceni nego 1990-ih. Međutim, da li ova Vučićeva taktika može na kraju da doživi neuspeh?

Džozef: Da, mislim da hoće. Autokratije su u nekim situacijama snažnije, jedna osoba lako donosi rešenja, ali su krhkije, manje otporne kada se pojave pukotine kao što su ekološki protesti u Srbiji.

Ako uporedimo geopolitičko okruženje iz, 1990-ih godina, kada je Rusija bila slaba, a Kina nije bila značajnije prisutna na Balkanu i aktuelno, onda se može reći da su interesi Sjedinjenih Država sada mnogo veći, ili drugačiji.

Naime, 1990-ih SAD nisu morale da brinu o suparničkom ruskom i kineskom uticaju. U tom smislu, Balkan je za Vašington bio još manje značajan. Postojao je humanitarni interes zbog ubistava, etničkog čišćenja i brutalnog raseljavanja u vreme kada je bio veoma značajan glas Džoa Bajdena (kao senatora). Ali, SAD nisu morale da brinu o protivnicima, o nazadovanju demokratije. To je bio unipolarni trenutak.

To je bio i kraj sovjetskog modela koji je propao. Dakle, sada vidimo izazove čak i u Sjedinjenim Državama. Stoga je predsednik Bajden rekao da je dokazivanje da demokratija funkcioniše jedan od ključnih ciljeva i misija njegove administracije.

Zbog svega toga, pristup Aleksandra Vučića, uprkos priči o “Otvorenom Balkanu” i podršci SAD ekonomskoj normalizaciji u regionu, što je bila inicijativa bivšeg predsednika Donalda Trampa – u suprotnosti je sa zalaganjem Bajdenove administracije. Vučićev režim je bio veoma kompatibilan sa Trampovom politikom, ali suštinski nije sa demokratskim vrednostima Bajdenove administracije.

SAD pogrešile pozivom Vučiću na samit demokratije

RSE: Međutim, Bajden je nedavno pozvao Vučića na samit demokratije!

Džozef: Ovo je odlično pitanje. To je bila greška. Tim pre što je američko diplomatsko predstavništvo u Beogradu najpre saopštilo da Srbija neće biti pozvana, a onda je došlo do preokreta zbog Kosova, koje je takođe pozvano na samit. Kosovo ni u kom slučaju nije savršena demokratija, ali jeste kakva je bila Srbija pre Vučićevog režima.

To je nova, nejaka demokratija, ali koja jača. Kosovo ima demokratski izabranu vladu na slobodnim i poštenim izborima. Nijedna partija nije imala monopol nad medijima i nije koristila taktiku zastrašivanja da bi ostala na vlasti. Naprotiv, bivši predsednik Hašim Tači morao je da podnese ostavku i ode u Hag pod pritiskom SAD i EU da bi se suočio sa optužbama za ratne zločine, pre svega nad Srbima. Stoga je Kosovo zaslužio poziv na samit demokratije.

Nakon toga je najednom došlo do preokreta kada je reč o Srbiji koja je po svim, demokratskim kriterijumima, hibridni, neliberalni, antidemokratski režim. Aleksandar Vučić nije zaslužio platformu da održi govor u kome je istakao koliko njegova vlada podržava demokratiju. To je, nažalost, bila greška.

Rešenje kosovskog čvora u rukama Grčke, Španije, Slovačke i Rumunije

RSE: Očigledno su u igri bile i geopolitičke kalkulacije, jer su pozvani Poljska, Pakistan, Filipini, Irak i još neke zemlje koje su daleko od savršenih demokratija.

Džozef: To nije istovetna situacija i ovi slučajevi se ne mogu porediti. Kada je reč o Srbiji ne radi se o geopolitici. Zapravo, geopolitika ima veze sa Srbijom samo preko njene poluge uticaja na Kosovo. To je jedini razlog što nema sankcija protiv vlasti u Srbiji. Ona je manje pod nadzorom za korupciju nego bilo koja druga zemlja na Balkanu.

Bivši albanski premijer Sali Beriša sankcionisan je od Bajdenove administracije zbog korupcije. Specijalni američki izaslanik za Balkan Gabrijel Eskobar jasno je rekao da je korupcija problem u Bosni i Hercegovini (BiH). Da li čujete ovakve izjave o sistematskoj korupciji u Srbiji? Ja nisam čuo. Stoprocentni razlog je poluga moći koju Beograd ima nad Kosovom, a preko toga Rusija i Kina obezbeđuju svoj politički uticaj u regionu.

Pri tom, Srbija raspolaže tih mehanizmom uticaja ne zbog podrške Rusije i Kine, odnosno njihove blokade prijema Kosova u UN. To je samo manifestacija problema. Jedini razlog je što pet članica EU, od kojih su četiri i u NATO-u, ne priznaju Kosovo. Kada bi te četiri zemlje (Španija, Grčka, Rumunija i Slovačka) priznale Kosovo, Srbija bi ostala bez pomenutog instrumenta.

Takođe, ruski i kineski uticaj u regionu bi se znatno smanjio, a otvorio put za dostojanstveno, stabilizirajuće rešenje kojim bi se zaštitio status kosovskih Srba. Time bi se i Srbija vratila na demokratski put. Dakle, sve to bi bilo moguće ako te četiri zemlje priznaju Kosovo, jer bi to omogućilo i Kosovu da postane član NATO, nakon čega Srbija više ne bi mogla da ga blokira.

U tom slučaju, sprečavanje članstva Kosova u UN je mnogo manje važno. Kosovo bi imalo svoj nezavisni put ka međunarodnom subjektivitetu kao celovita država bez zahteva za njegovom podelom. To bi onda stvorilo potpuno drugačiju dinamiku i podstaklo Srbiju i Kosovo da pregovaraju o dostojanstvenom i stabilizarajućem rešenju uz pomoć SAD i EU.

RSE: Vratićemo se ubrzo na pitanje Kosova. Pre toga o korupciji koju ste pomenuli. SAD su nedavno uvele sankcije kontroverznom biznismenu sa Kosova Zvonku Veselinović i još 13 Srba. Da li će Vašington i EU proširiti kaznene mere zbog korupcije i kršenja demokratskih standarda, ili i dalje računaju da sa Vučićem mogu da postignu sporazum o Kosovu i drugim pitanjima u cilju osnaživanja regionalne stabilnosti?

Džozef: Moramo da sačekamo i vidimo kakva je stvarna strategija Bajdenove administracije u borbi protiv korupcije. Očigledno je uvođenje sankcija Veselinovićevoj organizaciji pozitivan znak. S druge strane, poziv Srbiji istog meseca na samit demokratije – šalje suprotan signal.

Dakle, imali ste pozitivnu stranu upotrebe mehanizma sankcija, što je poruka i Beogradu koji, kao što je poznato, kontroliše Veselinoviću mrežu organizovanog kriminala na severu Kosova. To područje je žarište sukoba sa vlastima u Prištini zbog policijske operacije u oktobru, koju su SAD podržale, a vlasti u Srbiji su protestovale.

A onda je istog meseca stigao nezasluženi poziv Vučiću na samit demokratije, koji šalje pogrešnu poruku. To nije signal ohrabrenja, jer da je to u pitanju, onda bi Srbija bila pozvana na početku. To je bio samo izraz slabosti, koju sam upravo pomenuo, zbog njene poluge uticaja nad Kosovom.

Srbija bi se oslobodila, ako ostane bez poluge nad Kosovom

RSE: Da li to znači da SAD, a pre svega EU kao posrednik u dijalogu Beograda i Prištine i dalje računaju na Vučića stavljajući naglasak na takozvanu “stabilitokratiju”, pre nego ohrabrivanja demokratskih snaga. To pretpostavlja da bi u slučaju postizanja sporazuma, Vučić bio njegov garantor. Drugo, čini se da Zapad nema previše poverenja u opoziciju smatrajući da je i ona nacionalistička kao i aktuelna vlast.

Džozef: Ovde nije reč o kvalitetu srpske opozicije, već o mehanizmu koji omogućava uticaj zvaničnog Beograda na Kosovu što je prepreka za uspostavljanje demokratske vlasti i osnažuje Vučićev režim. A tu polugu vlastima u Srbiji omogućavaju četiri pomenute zemlje – Grčka, Španija, Slovačka i Rumunija. Promena njihove pozicije imala bi transformativan uticaj na Beograd. Kako to mogu da kažem sa takvim samopouzdanjem?

Pogledajte kako je Vučićev režim zabrinut zbog najavljene promene pozicije Grčke. To se može zaključiti na osnovu izjava zvaničnika u Atini. Znamo takođe zbog posete predsednika Skupštine Srbije Ivice Dačića grčkoj prestonici i turneje šefa diplomatije Nikole Selakovića i drugih zvaničnika po ovim zemljama ubeđujući ih da ne promene stav o Kosovu.

Dakle, oduzimanje te poluge Srbiji nije antisrpski stav već način da se ona oslobodi. Smatram da Kosovo može biti primljeno u Partnerstvo za mir i bez priznanja od strane Grčke, Španije, Slovačke i Rumunije. To bi poslalo snažan signal Beogradu i pozitivno se odrazilo na dijalog Srbije i Kosova, kao i na situaciju u regionu.

RSE: Ako SAD i EU žmure na različite vrste kršenja demokratskih principa u Srbiji, Vučić to može protumačiti kao davanje odrešenih ruku zato što smatra da im je potreban za postizanje sporazuma o Kosovu. Time Zapad, barem indirektno, podržava aktuelnu vlast u Beogradu i obeshrabruje demokratsku opoziciju, možda smatrajući da je nacionalistička.

Džozef: Slažem se sa tom ocenom osim oko poslednjeg dela. Ovde nije reč o opoziciji i nije bitno da li je njena pozicija tvrđa ili fleksibilnija. Dakle, nije u tome suština, već ukloniti prepreku koja je identična i za prodemokratsku i antidemokratsku vlast u Beogradu. To znači da prijemom Kosova u NATO Partnerstvo za mir, Srbija gubi dosadašnju polugu moći. Time bi se smanjio uticaj Rusije i Kine. Kakve benefite bi one mogli da pruže Vučiću u toj novonastaloj situaciji, jer ne bi mogle da spreče ulazak Kosova u Severnoatlantsku alijansu, ako se sve njene članice slože oko toga?

Senatorka Ernst: Distanciranje od Rusije i približavanje NATO put stabilnosti za Srbiju

U interesu Srbije je da postane članica NATO-a

RSE: Kako bi se to odrazilo na unutrašnju političku scenu u Srbiji?

Džozef: Jednostavno, jer bi doživela krah njena strategija izolacije i slabljenja Kosova. Time bi se promenila njena strateška kalkulacija. Naime, Rusija i Kina ne mogu više da joj pomognu oko najvažnijeg pitanja, a to je Kosovo, ma koliko tenkova, borbenih aviona, dronova obezbeđuju Srbiji. U tom trenutku, Beograd će morati da se okrene drugim, veoma dobrim opcijama, tačnije da se priključi zapadnom poretku, postavši njegov odgovorni deo.

To bi onda značilo završetak priče o “srpskom svetu”, priznavanje suvereniteta i integriteta Kosova i pregovore o konačnom rešenju, uz posredovanje EU i SAD, kojim bi se garantovala potpuna zaštita Srba na Kosovu i njihovih verskih zdanja, čak stvarajući uslove za povratak onih koji su izbegli. To je moguće jer većina Srba živi južno od Ibra. Da nije moguća koegzistencija sa Albancima, svi oni bi već napustili Kosovo.

To bi onda omogućilo Srbima i Crnogorcima u Crnoj Gori da se dogovore o formuli za koegzistenciju. Zatim, stvorile bi se mogućnosti za reformisanje Dejtonskog sporazuma, znatno bi se poboljšali odnosi Srbije i Hrvatske.

U tako izmenjenom ambijentu, Srbija bi čak mogla da postane članica NATO-a, što bi za nju bilo korisno, jer ima snažnu vojnu industriju. Naravno, Srbija može da zadrži odnose sa Rusijom i Kinom. I na kraju, to bi se odrazilo i na unutrašnju političku scenu, jer prihvatanje zapadnog poretka podrazumeva i uvažavanje demokratskih standarda, što može osnažiti opoziciju na prirodan način bez konstantnog tereta kosovskog pitanja.

Ova ideja je potpuno ostvariva, a ne kao do sada pozivanjem Vučića na samit demokratije, ili otvaranjem poglavlja u pregovorima sa EU koje se tiče vladavine prava, iako to Srbija nije zaslužila, ali je to izdejstvovao evropski komesar Oliver Varhelji, bliski saradnik Viktora Orbana.

Velika Srbija podstiče Veliku Albaniju, i obrnuto

RSE: SAD su imenovale specijalnog izaslanika za Zapadni Balkan, zatim izborne reforme u BiH, veoma iskusni diplomata Kristofer Hil (Christopher Hill) dolazi za američkog ambasadora u Beogradu. Da li to nagoveštava značajnu promenu u pristupu Vašingtona ovoj regiji, odnosno njegov veći angažman, ili će ostati nisko na listi priorieta, s obzirom na važnost odnosa sa Kinom, krizu oko Ukrajine, kao i Bajdenov fokus na domaću agendu?

Džozef: To je evolutivni proces. Imenovanje Kristofera Hila, diplomate veterana u regionu iz 1990-ih, koji zamenjuje sadašnjeg ambasadora u Beogradu kome mandat još nije istekao – veoma je značajan signal. Tu je i veoma iskusni diplomata Džef Hovenijer (Jeff Hovenier) koji dolazi u Prištinu, zatim Majkl Marfi (Michael Murphy), novi američki ambasador u Sarajevu, koji odlično poznaje Bosnu, Kosovo i region u celini.

Ova imenovanja pokazuju da Vašington uviđa da dosadašnji kurs ne funkcioniše. U tom mozaiku još nedostaje deo koji se odnosi na polugu uticaja. Poslednje američke sankcije protiv Zvonka Veselinovića i još 13 lica su usmerene na to. Međutim, inicijative kao što su “Otvoreni Balkan”, ekonomska normalizacija, pozivanje Vučića na Samit demokratije, ili odluka EU da da zeleno svetlo za otvaranje poglavlja o vladavini prava u pregovorima sa Srbijom – nije način da se ukloni poluga koju Beograd ima u odnosu na Kosovo.

Regionalno ekonomsko tržište je veoma važno za sve zemlje, ali se ne može ostvariti bez evropskih, demokratskih vrednosti. Naprotiv, može biti opasno.

Pogledajte Kinu koja ima razvijenu trgovinu sa Južnom Korejom, Japanom, ranije i sa Hong Kongom, ali veoma nisko međusobno poverenje.

Dakle, ekonomska normalizacija po ugledu na Trampov pristup omogućava izvesne benefite. Ali, prava prepreka ekonomskom rastu u regionu je političke prirode. Stoga postoji otpor Kosova, Crne Gore i Bosne da se priključe “Otvorenom Balkanu”. Da je ta inicijativa tako dobra i da se radi samo o zarađivanju novca sve ove zemlje bi se pridružile.

Ovo približavanje Rame i Vučića nije tako ‘zdravo’. Naime, treba se podsetiti da Velika Srbija vodi ka stvaranju Velike Albanije, i obrnuto. To je veoma opasna dinamika i ona se prelama na Kosovu na reci Ibar, što bi vodilo podeli na Veliku Srbiju i Veliku Albaniju. Zapadu nije u interesu stvaranje Velike Albanije, Velike Srbije i podele BiH na tri dela. To je u interesu Rusije i Kine, ali ne i Zapada.

SAD ne zapostavljaju Balkan

RSE: Šta se može očekivati od ovih imenovanja?

Džozef: Kao što sam rekao, to je evolutivnog karaktera. Najpre, ovim imenovanjima i izjavama Bajdenova administracija već neko vreme signalizira da je svesna da je situacija u regionu veoma ozbiljna. Državni sekretar Entoni (Anthony) Blinken je poslao svog savetnika Dereka Čoleta (Cholet) u BiH da prenese snažnu poruku, uključujući i Miloradu Dodiku.

Dakle, nije tačno da SAD zapostavljaju Zapadni Balkan i da ne uviđaju kako unutrašnje pretnje tako i one koje proističu iz delovanja Rusije i Kine. To potvrđuju ova imenovanja, ali to je proces. Ključni element neće biti “Otvoreni Balkan”. To je Vučićeva igra sa prihvatanjem Trampovog pristupa o ekonomskoj normalizaciji jer ga oslobađa pritiska.

Pravi put je preko Berlinskog procesa, regionalnog Saveta za koordinaciju i vrednosti EU. To znači regionalne integracije kao deo evropskih integracija, zajedničke, demokratske vrednosti, prevazilaženje političkog zastoja oko Kosova, umesto da se insistira na pristupu „ljudi će trgovati i zato ih neće zanimati politika“. To tako ne funkcioniše.

Nedopustivo tolerisanje bugarske blokade Severne Makedonije

RSE: Međutim, u EU postoji zamor od proširenja i zato se u tom vakumu pojavljuju alternativne inicijative.

Džozef: Dobra konstatacija. Zamor od proširenja je veliki problem što je poklon za Vučića koji može to da predstavi biračima kao neozbiljnost i nezainteresovanost evropskih partnera, da ukaže na primer Severne Makedonije koju na putu ka EU blokira Bugarska. EU ne čini ništa, kao ni Nemačka tokom predsedavanja 27-orkom dozvoljavajući tako Bugarskoj koja sigurno nije među najmoćnijim članicama da spreči pregovore zvaničnog Skoplja sa Briselom. Vučić takođe može da kaže da je Severna Makedonija čak promenila ime kako bi deblokirala put za evroatlantske integracije, a zvanična Sofija je sada sputava. I Vučić je u pravu kada to tvrdi. Postavlja se pitanje kako rešiti taj problem?

Što je više tenzija i previranja na Balkanu, inicijativa poput „srpskog sveta“, leta borbenih aviona i pojavljivanja ruskog ambasadora na granici sa Kosovom, tenzija u Crnoj Gori, konfrontacija i suzavca na Cetinju, pretnji integritetu Bosne i Hercegovini – to će biti manja spremnost evropske javnosti da odobri prijem balkanskih zemalja. Kada francuski, nemački, holanski i drugi evropski birači vide pomenute scene u medijima sigurno će reći – ne želimo ove zemlje u EU.

Odgovor na zamor proširenja u EU je da se region najpre stabilizuje na principima demokratije, a ne stabilitokratije. To je moguće ostvariti po modelu koji sam pomenuo, tačnije da četiri članice NATO omoguće ulazak Kosova u Partnerstvo za mir što bi znatno promenilo političku dinamiku na Balkanu, pre svega u dijalogu Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom EU.

Zaokret u Atini i Madridu

RSE: Međutim, pitanje je da li će, bez obzira na signale koje pominjete iz Grčke, Španije, Rumunije i Slovačke, one biti spremne da prihvate ulazak Kosova u Partnerstvo za mir?

Džozef: Svaka od njih se kreće u pozitivnom smeru kada je reč o ovom pristupu. Atina je dala zvanično saopštenje u kojem pravi razliku između slučajeva Kosova i Severnog Kipra. Takođe, španski državni sekretar za pitanja EU (Juan Gonzalez Barba) je u novembru na skupu, na kome je učestvovala i srpska ministarska za evropske integracije Jadranka Joksimović, najavio da će njegova zemlja menjati svoj stav u smislu da Kosovo više ne bude izolovano. Na tu izjavu je odmah reagovala ministarka Joksimović.

Kada je reč o Slovačkoj, njena vlada je demokratska, prozapadna i orijentisana na borbu protiv korupcije. Rumunija je takođe umorna od etikete da je nazivaju korumpiranom zemljom. Ona je veoma zabrinuta zbog ruskog i mađarskog uticaja. Kao i Slovačka, i Rumunija brine zbog destabilizirajuće politike zvanične Budimpešte. To su pitanja koje američki i evropski partneri mogu i imaju interesa da reše. Dakle, postoje različiti potezi koje ove zemlje mogu da preduzmu pre eventualnog priznanja Kosova, koji mu omogućavaju da se pridruži Partnerstvu za mir.

Kao što sam rekao, to bi promenilo dinamiku na Balkanu omogućujući njegovu stabilizaciju. Tada će biti mnogo teže Francuskoj, Holandiji, Danskoj i drugim skeptičnim zemljama da blokiraju proširenje EU na ovu regiju.

Uticaj Kine na osnovu dužničke zamke

RSE: Čak i da se ovaj scenario o prijemu Kosova u Partnerstvo za mir ostvari, da li će Rusija, a naročito Kina zbog svojih ekonomskih poluga, biti u stanju da onemoguće ili makar otežaju stabilizaciju Balkana o kojoj govorite?

Džozef: Tačno je da Kina ima uticaj, ali na osnovu lažnih investicija. To nisu prave investicije nego zaduživanje i u mnogim slučajevima nije reč o čisto ekonomskim aranžmanima, već imaju geostratešku pozadinu. Istovremeno, ti projekti zagađuju životnu sredinu. Dakle, nije samo Rio Tinto. Kineske kompanije su glavni izvor zagađenja u Srbiji. Crna Gora čak ima veći dug prema Kini po glavi stanovnika nego Srbija, zbog čega je zatražila pomoć od EU da joj pomogne u otplati.

U svakom slučaju, Kina je veoma pristuna u regiji što pokazuje i zakup luke u Pireju. Stoga treba onemogućiti Kinu i Rusiju da koriste različite mehanizme političkog uticaja, pre svega preko njihovog strateškog partnera, a to je Srbija. To ne kažem ja, već Aleksandar Vučić i to sa ponosom. Da podsetim na scenu kada je ljubio kinesku zastavu i bilborde po Srbiji sa porukom „Hvala, brate Si“. Takođe, stalno hvali i promoviše Putina i strateško partnerstvo sa Mađarskom, koja je model za Srbiju. Međutim, to je lažni model demokratije.

Taj uticaj se može sprečiti rešavanjem pitanja Kosova, pri tom ne ponižavanjem Srbije, već stvaranjem uslova da Beograd i Priština pregovaraju o dostojanstvenom sporazumu koji će stabilizovati situaciju i, kao što sam rekao, zaštiti interese kosovskih Srba. To je dugoročni interes Srbije, zemalja regije, kao i Zapada.

Formiranje ZSO zavisi od ishoda dijaloga

RSE: Evropska Unija vrši pritisak na Kosovo da ispuni obavezu o formiranju Zajednice srpskih opština, predviđene Briselskim sporazumom. Kakve će biti posledice po vlasti u Prištini ako nastave da odbijaju da to učine?

Džozef: Kosovo ima obaveze, nezavisno od toga šta Srbija radi, prema lokalnim Srbima, pre svega da sprovede odluku Ustavnog suda o vraćanju imovine manastiru Dečani, što pokazuje da postoji pravda. Međutim, Kurtijeva vlada, kao i prethodne, to nisu učinile. To je neodrživo. SAD i evropski partneri moraju da zahtevaju od vlasti u Prištini da se odmah realizuje pomenuta odluka Ustavnog suda i nijedan lokalni gradonačelnik i bilo ko drugi ne bi smeo da to spreči.

Kada je reč o Zajednici srpskih opština, situacija je nešto drugačija. Kosovo ima obavezu da primeni odluku o njenom osnivanju jer je na to pristalo 2013. i 2015. godine, ali u kontekstu pregovora. Ono što Kosovo može i očekuje se da uradi, na neki način zavisi od stava kosovskih Srba i Beograda. Nijedna zemlja neće dati konačni status manjini koja je potencijalno separatistička sa neprijateljskom vladom koja je podržava. Zamislite, na primer, da u slučaju Severnog Kipra vlasti u Nikoziji kažu da može da formira svoje udruženje i druge stvari bez ikakvih garancija, dok Turska priznaje nezavisnost te regije!

Naravno da neće to učiniti, kao što ni Priština ne može. Ona bi mogla da konstruktivno predloži kako Zajednica srpskih opština može da se organizuje u skladu sa suverenitetiom i teritorijalnim integritetom Kosova, ali i interesima tamošnjih Srba. Sasvim je moguće formiranje takve zajednice koja ne bi bila Republika Srpska, doprinoseći pri tome stvaranju poverenja.

Dakle, to nije binarno pitanje tako da je Kosovo dužno da formira Zajednicu srpskih opština, a tek onda Srbija da ispuni svoje obaveze. Radi se o pregovorima u kojima obe strane treba da pokažu dobru volju i iskrenost. Ali, nezavisno od pregovora, Kurtijeva vlada i druge dužne su da ispune ustavne obaveze prema kosovskim Srbima, bez obzira šta Beograd čini.

Čović proizvod Dodikove politike

RSE: Trka u naoružanju između Srbije i Hrvatske je očito samo refleksija stanja na Balkanu.

Džozef: Očigledno postoji osećanje međusobne nesigurnosti između Srbije i Hrvatske. Ako se Srbija naoružava, ako postoji nedemokratska inicijativa „srpski svet“, to u Hrvatskoj doživljavaju kao pretnju. Takođe, postoji antagonizam oko Kosova zbog čega je Hrvatska proletos pojačala svoje trupe u okviru Kfora, što je izazvalo oštre reakcije Beograda.

Kada je reč o BiH, postoji ideja Velike Hrvatske, ali samo kao proizvod koncepta Velike Srbije. U tom smislu politika Dragana Čovića (lidera HDZ BiH) je moguća samo zbog postupaka Milorada Dodika. Ako bi Republika Srpska pristala na reforme Dejtonskog sporazuma, ne bi bilo politike Dragana Čovića i priče o Herceg Bosni. Da vas podsetim da se čak ni Franjo Tuđman ne bi usudio da deli Bosnu i Hercegovinu bez učešća Srbije u tome.

RSE: Pretpostavljam da nije moguć rat jer je Hrvatska članica NATO-a i bila bi zaštićena mehanizmom kolektivne bezbednosti.

Džozef: To je dodatni moment zato što bi promena granica Hrvatske, kao i Albanije koja je takođe članica NATO-a, bila veoma komplikovana, jer uživaju zaštitu po članu 5 statuta Severnoatlantske alijanse na osnovu postojećih granica.

Za eventualnu promenu granica moraju se konsultovati sve države u NATO-u i da eventualno to odobre. Dakle, nijedna članica ovog saveza ne može jednostrano da promeni svoje granice i da očekuje kolektivnu zaštitu.

Takođe, ove zemlje prihvataju zapadni poredak čija bezbednost štiti Severnoatlantska alijansa predvođena SAD-om, čak i Bugarska i Turska iako su bliske Rusiji. Jedino Srbija to ne prihvata, na taj način ni Republika Srpska, zatim Srpska lista na Kosovu i Demokratski front u Crnoj Gori. I ne samo da ne prihvata zapadni poredak, već pod Vučićevim režimom Srbija promoviše alternativne poretke – ruski, kineski i mađarski antidemokratski.

RSE

Dragan Štavljanin
Autor 5.1.2022. u 09:27