Ko prezimi, pričaće

Autor 14.12.2010. u 08:26

Ko prezimi, pričaće

Ima li razlike između Šešeljeve priče o hlebu od tri dinara i table “Dobrodošli u zemlju nauke i obrazovanja” koju je ministar Đelić postavio na aerodrom? Jer, iz zemlje nauke i obrazovanja, poslednjih godina je glavom bez obzira pobeglo oko 5 hiljada profesora i 15 hiljada asistenata, a za njima i 40 hiljada studenata (što je solidan procenat od 7% visoko obrazovanih)? Šta bi bilo drugačije – pogledajte bilanse firmi Nebojše Krstića, gospodina Dulića, gospodina Šapera, pogledajte njihove klijente, pogledajte njihove funkcije, pa se zapitajte da li bi stvarno „korupcija skočila u nebo“ dolaskom bezbedžnog tandema na vlast? Pogledajte ko nam sedi u ministarskim foteljama

Prvo su nas sa novom cenom nafte “ugasili”, onda su nas sa poskupljenjem električne energije „stavili na napon“, a čini mi se da će promene na tržištu ogreva konačno uspeti da nas „bace u vatru“. Ministar nauke podržao izostanak sa jednog od najvećih globalnih naučnih skupova, a premijer vlade – po sistemu „seks za nevinost, prase za vegeterijance, dim za nepušače“ – objasnio kako se tim potezom u stvari taktički priblažavamo Evropi. Tadić očistio Ljodru sa terena, ili je makar to tako izgledalo u prenosu RTS-a. Javnog servisa kojeg, još uvek, u ko zna kom mandatu, vodi (bivši?) miljenik Mirjane Marković i njen ministarski kandidat. Kod Mirinog ružičastog miljenika nisam video izveštaje o istorijskom uspehu Srbije. Verovatno od svoje Farme ne stižu da prikažu druge obore po Srbiji. Kad pričamo već o televizijskim programima u politici, onaj što nekada beše urban, trudi se da uči od pomenute dvojice. Ništa čudno, kad se zna koliko je kratak put od duple kofer greške do potpredsedničkog as udarca.

U slobodno vreme, pratim Istinomer. Tema, prvi višestranački izbori. U fokusu Vuk Drašković. Znate onaj bradati čika, što je uspeo da pojede svoju stranku, usput sabotira „Zajedno“, pa donekle i DOS, a sve to kroz niz priča: od one gde su Hrvati i Albanci inferiorni i da je srpska zemlja tamo gde su srpski grobovi, do jezika pomirenja i zalaganja za ulazak u NATO. Usput, stiže zima. Šta će doneti, to znamo – još jedno januarsko iznenađenje za putare, gaženje marve u Tempo i Delta objektima za kilu ćevapa na popustu, Koštuničine ispod-cenzuske suze zbog ukidanja obaveznog vojnog roka, te ekonomski indikativnu poruku spikera – „većina građana odlučila je da novogodišnje praznike provede u svom domu“. No, hoće li nešto i odneti?

Čitava ova priča ne bi mi pala napamet da mi pre neki dan na vrata nisu zakucali naprednjaci, u svojoj izvedbi „door to door“ kampanje. Dvojica, casual obučeni, sredovečni. Jedan neobrijan, a drugome je jedina prednost što je potkresao naprednjačko lice. Bez bedža, nisu se zaboravili. Prvi, pošteno „potkresan“ rakijicom (domaćinski), drugi sa žvakom. Manje-više ljubazni, makar se trude da ostave takav utisak. Nastup nepripremljen, nesinhronizovan, sve se svelo na cirka 30-35 sekundi u kojima su mi objasnili kako valja „poterati žute“, uz mahanje listom sigurnih glasova i nepopunjenim članskim kartama. Pošto su izdeklamovali svoje, ne ostavivši nikakav materijal (ipak su oni „stranka“, a ne Jehovini svedoci), shvativši da čašica neće zaigrati na stolu, zaputili su se ka vratima. U nove radne pobede.

Poštedeo sam ih neugodnih pitanja. Bulevar Ratka Mladića ili Đeneral u Hagu, Jelko Kacin ili Karlovac-Karlobag-Virovitica, partnerstvo sa Tadićem ili kako je Tito hodao pred smrt, Ustaša ili partner, itd… znate već kako ide. Nisu oni zato tu, već zato što moraju ili ne znaju drugačije. Ne bi bilo fer, jednostavno. No, postavio sam ih sebi.

Šta ako neobrijani i gospodin sa žvakom zaposednu MZ? Šta ako njihovi nadređeni zaposednu grad, a njihovi republički parlament? Opasnost, neminovnost ili – kontinuitet? Ima li razlike između Šešeljeve priče o hlebu od tri dinara i table “Dobrodošli u zemlju nauke i obrazovanja” koju je ministar Đelić postavio na aerodrom? Jer iz zemlje nauke i obrazovanja poslednjih godina je glavom bez obzira pobeglo oko pet hiljada univerzitetskih profesora i 15 hiljada asistenata, a za njima i 40 hiljada studenata (što je solidan procenat od 7% visoko obrazovanih)? Šta bi bilo drugačije – pogledajte bilanse firmi Nebojše Krstića, gospodina Dulića, gospodina Šapera, pogledajte njihove klijente, pogledajte njihove funkcije, pa se zapitajte da li bi stvarno „korupcija skočila u nebo“ dolaskom bezbedžnog tandema na vlast? Pogledajte ko nam sedi u ministarskim foteljama – Dačić, Obradović, Mrkonjić, pogledajte šta rade, pogledajte kakvi su stavovi ministra spoljnih poslova, kakve su njegove akcije u zemlji kojoj je članstvo u EU prioritet broj jedan?

Na kraju krajeva, slažem se, izbori će uskoro, a glasati za naprednjake znači biti lud. Glasati za žute, međutim, znači biti glup. Dakle, stvar je prioriteta i ukusa – a, šta god birali, svešće se na isto. I nije problem što nema perspektive niti izlaza – problem je što dobar deo javnosti to još uvek ne shvata.

OK, dalo joj se oprosti kod onog famoznog drugog kruga, kada je „sve bilo jasno“ – imali smo supermračne sile iz dubine zemlje, jahače srpske apokalipse koji su došli po svoje u jagnjećoj koži na jednoj, i Klark Kenta na drugoj, kome fali samo tvoj glas pa da postane „žuti supermen“, zaštitnik slabih, čuvar pravde i junak slobode. Glas došao, a Klark – ostao Klark. Nšta od kriptonskih akcija, ništa od kombo Fiata i Šengena. Smušeni fotograf, povučena, neodlučna pičkica, koja pogne glavu na prvi šamar. Niti mu Mladić završio pod miškom, niti mu lustracija sevnula iz pesnice, niti je orobio bogate i nahranio siromašne. Pre je orobio siromašne i utvrdio tal sa onim drugima. Zastranio Supermen, a niko ne primećuje. Možda bi se i pobio sa arhi-mračnim-arhi-neprijateljem, onako, baš muški, samo… nema oko čega. Nema tačke spora, tu je problem. Glavna razlika je u dužini brade i rakijskom zadahu – sve ostalo…

Klarka, ipak, razumemo. Razumemo i sve te silne leve i desne ruke oko njega – komandna odgovornost je zajebana stvar u jednom interesnom preduzeću poput njegovog, a osim toga, valja ugrabiti i koju mrvicu. Malkice manje ambiciozne, opet, doduše nerado, shvatamo – tu su poslovi, upravni odbori, namešteni tenderi, porodice koje treba hraniti, pa tek onda savest. A, savest kaže ovako: kapa (dole) za Petra Lukovića, ruka (gde god treba) za Nebojšu Krstića, naklon za Đinđića (jer tako treba), na kolena pred Dačića (jer tako mora), za Brisel, jer valja, za Moskvu, jer tako kažu. Nekada se to zvalo članska karta, a danas radni odnos, nekada se iz stranke isključivalo jer se nije mislilo kako treba, danas se dobija otkaz, jer se misli.

Možda zato naredni put glasam za neobrijanog. Ako bude narednog puta, za mene, tj sa mnom. Jer, da glasam to mogu da podnesem, još uvek, ali da time postanem saučesnik – teško.

I, zato, ne bojim se, kao pojedini analitičari, da će zima odneti demokratiju iz Srbije. Neće, jer nije ni stigla ovde. Ne bojim se ni da će nas progutati naprednjački mrak na krilima demagogije. Demagogija je, danas, pre adut jednog drugog tabora, nego njihovog, a ni taj ne nudi previše svetla. Ne bojim se ni socijalnih nemira – nezadovoljstva da, no nema nikog sposobnog i odlučnog da to kanališe. A, i što bi, šta im fali? I „svetlim“ i „mračnim“.

Opet, slušajući neke druge analitičare, ni ne nadam se. Ne nadam se, jer znam šta nas čeka. Još jedno veliko Ništa. K’o što već rekoh, zavejani putevi, gaženje po glavama pred mesarskim izlozima i šampanjac u dnevnoj sobi. Najava Mirkova da ćemo živeti neznatno lošije, ali je to taktički korak ka boljem standardu, Borisovi novi sportski planovi i programska šema za sledeću godinu koje će „urbanog“ još više približiti „ružičastom“.

Neće ni ova zima doneti lustraciju, investicije i ljudska prava, niti će odneti mrak, izolaciju, ksenofobiju i korupciju. Jedino što možda odnese jeste još koja hiljada pametnih glava. Oni ne odlaze, njih teraju. Nisu dijaspora, nego izbeglice.

Možda, negde, tamo posle tog šampanjca, spakujem kofere i izvadim kartu. Za negde gde nema svetlih i mračnih, naprednih i nazadnih, žutih i crnih. Već gde ima onih koji rade. Šta treba, a ne šta im se kaže.

A, do tada, dragi moji, šta reći u ovoj evropskoj izvedbi Pjongjanga – ko prezimi, pričaće… Još da ga neko i posluša… Jedno je sigurno, Kriptonit u Skupštinu neće skoro.

 e-novine

 

Tagovi:
Autor 14.12.2010. u 08:26

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija