Lajk za Vikiliks

Povezani članci

• I zvanično – povratak u 90-te
• 27. godišnjica masakra na Kapiji: Dan kada je ubijena tuzlanska mladost
• U utorak u Zvonu otvaranje izložbe Maka Hubjera
• Vojnomedicinske ustanove u službi ometanja pravde u postupcima za ratne zločine
• CIN objavio bazu o donacijama bh. bolnicama
• Aktivisti u Beogradu traže pravdu za porodice ubijenih u Štrpcima

“Osnivač Vikiliksa Džulijan Asanž optužio je Fejsbuk, ali i kompanije poput Gugla i Jahua da aktivno pomažu američkim obaveštajnim mrežama da špijuniraju građane.

Fejsbuk je najgora mašinerija za špijuniranje koja je ikada smišljena. To je najobuhvatnija svetska baza podataka o ljudima, njihovim odnosima, imenima, adresama i komunikaciji, a sve to se nalazi u SAD, i američke obaveštajne agencije imaju tome pristup…” (Blic, 4.05. 2011.)

Da li je gospodin Džulijan Asanž malo ‘prolupao’ kada daje ovakve izjave? Da li je moguće da je od silnih pretnji, realnih i nerealnih, hrabri Asanž počeo da gubi meru?  Gledao sam dokumentarni film u kome su se bavili današnjim medijskim (ne)slobodama u Kini. U filmu su intervjuisali nekoliko kineskih studenata, a jedno od pitanja je bilo da li prepoznaju čuvenu fotografiju čoveka koji je stao pred tenkove na pekinškom trgu Tjenanmen 1989. god. Studenti nisu imali pojma o čemu se radi. Kako je to moguće? Pa, jednostavno – u Kini ovaj događaj naprosto je izbrisan iz istorije! Legendarni snimak čoveka, verovatno studenta, koji hrabro stoji pred kolonom tenkova i ne dopušta im da prođu, ovi današnji Kinezi mahom nisu ni videli. U Kini ukoliko ‘guglate’ Trg Tjenanmen iz 1989. god. i tražite podatke o Kinezu koji zaustavlja tenkove, nećete naći ništa. U kineskoj varijanti Gugla ovaj događaj se nije ni desio! Cenzura na Internetu je u Kini žestoka i do nekih sadržaja, koji su u drugim zemljama dostupni, naprosto ne može se doći. Bez obzira na veliki ekonomski ‘bum’ Kina je još uvek zemlja u kojoj su određene slobode cenzurisane; tamo komunistička partija čvrsto čuva svoj narod od ‘nepotrebnih informacija’. No, sve je to manje-više poznato, a kineska komunistička vlada je čuvena po svojoj rigidnosti i nefleksibilnosti kada su građanske slobode u pitanju. Ali ono što je šokantno, i što daje za pravo Asanžovim optužbama, jeste činjenica da je kompanija Gugl direktno umešana u cenzuru sopstvenih sadržaja u Kini. Gugl u Kini radi za kinesku vladu jer cenzuriše podatke koji se smatraju nepodobnim i opasnim za samu vlast. Kompanija
Gugl je napravila ugovor sa kineskom vladom i svoje usluge ponudila ogromnom kineskom tržištu, ali je dužna da cenzuriše određene sadržaje, kao i da, što je doista neverovatno, otkriva podatke vlastima o korisnicima koji traže ‘sumnjive’ sadržaje. U USA je zbog ovih Guglovih radnji pokrenuta i istraga, a predstavnici ove kompanije su priznali da je bilo cenzure i da nisu ponosni na ono što su uradili. Nakon toga, Gugl je samoinicijativno odustao od cenzure u Kini, ali je zbog toga kineska vlada otkazala ugovor sa ovom kompanijom. Inače, sudbina čuvenog ‘tenkiste’ je potpuna nepoznanica. Čovek je naprosto nestao.

 «Stabilnost Vlade Srbije bila je ugrožena u leto 2009. godine zbog neslaganja u vladajućoj koaliciji o Zakonu o medijima, ali je mogućnost dolaska na vlast ‘naprednjaka’ sprečila njen pad, proizlazi iz depeše poslate iz američke ambasade u Beogradu, koju objavljuje sajt Vikiliks.» (Beta, 04.05. 2011.)

Super je dok ovaj Vikiliks sekira Vladu USA i ostale svetske moćnike, ali šta biva kada ‘procure’ ovakvi podaci koji govore o stabilnosti Vlade Srbije? Naime, ovde je reč o, sada već legendarnom, Zakonu o javnom informisanju kojim je «znatno pooštrena kaznena politika za kršenje profesionalnih normi i precizirano više privrednih prestupa koji mogu dovesti i do zabrane izdavanja glasila»(isto). Interesantno je, kako se navodi u depeši američke ambasade, da je strah od dolaska SNS na vlast ponovo ujedinio Vladu koja se posvađala sa samom sobom. Iz ovoga proizilazi da se srpska vlada više boji ‘naprednjaka’ od  ‘medijskog mraka’ (ovo se i lepo rimuje) i da su posvađani članovi, to jest ministri, radi opšteg interesa zakopali ratne sekire. No, takođe je zanimljivo pratiti genealogiju događaja koji su pratili celu ovu ujdurmu oko donošenja Zakona o javnom informisanju. Nakon što se ‘podigla’, sasvim opravdano,  opšta dreka na ovako rigidan zakon u čemu su se najviše isticali novinari, stranka  G17+ se odlučila na neverovatan potez; naime, ova stranka je zapretila da će izaći iz Vlade ukoliko  Zakon o informisanju ne prođe. Kada se uzme u obzir da je u to vreme predsednik G17+ Mlađan Dinkić (ex Ministar ekonomije) ‘skupljao’ novce kako bi kupio novi stan, a bitna stavka njegove finansijske konstrukcije je bila upravo naplata kazni od medija koji su ‘uvredili’ njegovu malenkost, onda nije tako ni čudno što se G17+ zalagao za rigidniji zakon. Inače, ovo ne bi bio prvi put da se oni koji su nekada propagirali slobodu medija danas  zalažu za ‘davljenje’ sloboda.  Dobio je Mlađan Dinkić, na osnovu punopravnih presuda , dosta novaca   (oko 42 000 eura) i preselio se u novi stan. Živeli slobodni mediji! No, nije samo G17+ napravio problem u Vladinim redovima. Najedanput se ‘uskopistio’ i, Vladi inače veran, Ivica Dačić (Ministar unutrašnjih poslova) i njegova stranka SPS. Zvaničan stav SPS je bio da oni neće da glasaju za zakon iz ‘Miloševićeve ere’. Ivica Dačić nam je tada objasnio da njegova stranka ne želi biti opet odgovorna za zakon koji će diskriminisati slobodu informisanja. Za rubriku ‘Verovali ili ne’! Ali dobro, čovek se očigledno pokajao i svestan je grešaka iz neslavne prošlosti. Svašta smo progutali ovih poslednjih godina, osobito nakon smrti premijera Đinđića, pa je tako i prošla ova ‘inicijativa’ SPS. Čudan stav je tada zauzela i stranka LDP sa Čedomirom Jovanovićem na čelu, jer su se oni tada pojavili kao ‘medijatori’ između posvađanih strana u Vladi. Doista je neobično da opozicija miri vlast, ali kako je Čedomir Jovanović sam izjavio da LDP nije opozicija nego ‘alternativa vlasti’, onda njihovo posredovanje i nije tako čudno.

 «Iako situacija možda izgleda kao neodrživa, novi izbori su malo verovatni u bliskoj budućnosti, ocenjuje se u toj depeši iz 2009. i napominje da Srbija ima “nezasit apetit za dramom i toleriše haos” što je “pre pravilo nego izuzetak”.» (isto)

 Ovakva ocena američke ambasade lako može, ili možda već jeste, uticati na stav USA prema Srbiji i njenim demokratskim težnjama. Ova konstatacija, da Srbija ima «nezasit apetit za dramom i toleriše haos» je vrlo precizan opis svih događanja u poslednjih dvadesetak godina, ali i danas u ‘slobodnoj i demokratskoj Srbiji’. Pre nekih dvanaest godina smo bili svedoci jezivog medijskog terora koji je na neko vreme, sreća ne dugo, znatno suzio slobodu medijima. Drakonske kazne koje su tade naplaćene od pojedinih medija dovele su ili do samocenzure ili pak gašenja tih medija. Posle donošenja novog zakona o informisanju praksa ‘dranja’ medija se ponovo uspostavila i problemi koje ima list Danas, na primer, užasno podsećaju na doba najgore cenzure krajem devedesetih. Zašto Srbija «toleriše haos», ili bolje rečeno, zašto njeni građani to trpe? Pa, ne znam. Možda će nam ‘Vikiliks’ uskoro dati odgovor na ovo pitanje.