Martovsko nasilje na Kosovu – podsećanje na činjenice

Isidora Stakić
Autor 16.3.2021. u 11:33

Martovsko nasilje na Kosovu – podsećanje na činjenice

Foto: Tarik Tinazay/BBC

Povlačenje srpske vojske i policije sa Kosova, u junu 1999. godine, za kosovske Albance je značilo oslobođenje od srpske vlasti i represije, a za kosovske Srbe početak nove realnosti koju su obeležili nespremnost i nemoć UNMIK-a i KFOR-a da zaštite ličnu bezbednost Srba, Crnogoraca, Bošnjaka i Roma, ali i preovlađujuće uverenje kosovskih političara i javnosti da je prioritet nezavisnost, a potom solidarnost sa Srbima koji su ostali na Kosovu.

Posleratna realnost ni za kosovske Albance nije bila laka; veliki deo njihovih očekivanja od oslobođenja našao se pod pritiskom teške ekonomske situacije i slabo vidljive pravde za hiljade ubijenih civila i veliki broj nestalih. Tadašnja nova vlast Republike Srbije napravila je iskorak otkrivanjem masovnih grobnica u Srbiji, ali su desne političke partije, koje su bile deo vlasti, uspele da marginalizuju pitanje odgovornosti Vojske Jugoslavije i MUP-a za počinjene ratne zločine i da utiču na kosovske Srbe da ne uzimaju učešće u izgradnji novog političkog sistema na Kosovu. Ubistva i nestanci Srba i Roma, učestali do kraja 2000. godine, dešavali su se u prisustvu KFOR-a i UNMIK-a, što je i preostale Srbe i većinu Albanca navodilo na zaključak da posleratni izvršioici zločina imaju prećutnu saglasnost međunarodne zajednice za stvaranje Kosova bez Srba.

Šta su bili okidači

Martovskom nasilju (17. i 18. mart 2004.) su prethodila tri događaja. Prvi se desio 15. marta u selu Čaglavica/Çagllavicë, kada je pucano na osamnaestogodišnjeg Srbina Jovicu Ivića koji je tom prilikom ranjen u stomak i u ruku. Ivić je tvrdio da su napadači bili Albanci. Kao odgovor na ovaj napad, Srbi iz Čaglavice/Çagllavicë su blokirali put Prišina/Prishtinë-Skoplje/Shkup, koji je za Albance vitalan putni pravac, i gađali kamenicama vozila Albanaca. To je izazvalo bes albanske zajednice i oštru osudu njenih političkih lidera koji su optužili Srbe za ugrožavanje slobode kretanja, a UNMIK za pasivnost prema blokadi.

Otprilike u isto vreme, u više gradova na Kosovu, udruženja veterana OVK organizovala su proteste povodom hapšenja bivših komandanata OVK optuženih za ratne zločine. Ovi protesti su bili usmereni, pre svega, protiv UNMIK-a čiji su predstavnici izvršili hapšenja. U govorima tokom protesta UNMIK je označen kao neokolonijalna sila koja „podržava organizovani kriminal i nastavlja politiku Srbije“.

Treći događaj se odigrao 16. marta popodne kada su se u većinski srpskoj opštini Zubin Potok tri albanska dečaka udavila u reci Ibar/Iber. Odmah nakon nesreće, kosovski mediji su o ovom tragičnom događaju izvestili kao o etnički motivisanom zločinu, navodeći da su dečaci skočili u reku jer su ih jurili Srbi sa psom. Mediji su se pozivali na izjave četvrtog, preživelog dečaka i jedinog očevica nesreće, ali ispostavilo se da je dečak govorio o tome kako su ih Srbi sa psom psovali iz obližnje kuće – što je uplašilo njega i njegove drugove – a ne da su ih Srbi jurili. Kasnije, nakon istrage o ovom događaju, međunarodni tužilac je zaključio da ponuđeni dokazi ne podržavaju postojanje osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo.

Iako je na dan nesreće postojala mogućnost da se radilo o etnički motivisanom zločinu, mediji to nisu mogli znati izvan svake sumnje i imali su obavezu da izveštavaju profesionalno, u skladu sa poznatim činjenicama. Umesto toga, kosovski mediji – a posebno TV stanice – izveštavali su senzacionalistički, nepromišljeno, emotivno i pristrasno. Kako je utvrdio predstavnik OEBS-a za slobodu medija u svom izveštaju, mediji nisu namerno podstrekivali nasilje koje će uslediti nakon davljenja dečaka, ali „da nije bilo nepromišljenog i senzacionalističkog izveštavanja, događaji su se mogli odvijati na drugačiji način.“

Martovsko nasilje u brojkama

Martovski neredi počeli su 17. marta ujutro okupljanjem kosovskih Albanaca u južnom delu Mitrovice/Mitrovicë, a ubrzo potom su se proširili i po mnogim drugim gradovima na Kosovu. U nasilju 17. i 18. marta 2004. godine učestvovalo je 50-60,000 kosovskih Albanaca kojima su meta napada bili Srbi, Romi i Aškalije, njihova imovina i pravoslavni verski objekti. Učesnici u neredima su koristili kamenice, molotovljeve koktele, palili su imovinu i pucali u zgrade, proterivali, zastrašivali i prebijali ljude. Demonstranti su se tokom nereda sukobljavali sa pripadnicima UNMIK policije i sa vojnicima KFOR-a, a negde i sa Srbima. U nasilju su učestvovali mahom mlađi muškarci koji su spontano izlazili na ulice. Human Rights Watch (HRW) ocenjuje da su neredi bili u isto vreme i spontani i organizovani: iako se većina demonstranata neredima priključila spontano, nema sumnje da su albanski ekstremisti radili na tome da organizuju i ubrzaju širenje nasilja.

U martovskom nasilju na Kosovu 23 ljudi je izgubilo život: Makedonka Jana Tučev, devetoro Srba – Dragan Nedeljković, Slobodan Perić, Dušanka Petković, Borivoje Spasojević, Borko Stolić, Dobrivoje Stolić, Slobodan Tanjić, Zlatibor Trajković i Nenad Vesić, i trinaestoro Albanaca – Fatmir Abdullahu, Ferid Çitaku, Bujar Elshani, Kastriot Elshani, Isak Ibrahimi, Alumuhamet Murseli, Agron Ramadani, Nexhat Rrahmani, Arben Shala, Gazmend Shala, Ajvaz Shatrolli, Esat Tahiraj i jedan Albanac iz Prištine/Prishtinë čije ime Fond za humanitarno pravo (FHP) nije uspeo da identifikuje.

Među nastradalima su bile i dve žene, Jana Tučev, koja je ubijena hicem iz vatrenog oružja u svom stanu u severnom delu Mitrovice i Dušanka Petković iz Uroševca koja je bila srčani bolesnik i koja je preminula u bazi KFOR-a, dan nakon što je izbačena iz svoje kuće. Od poginulih Srba, četvoricu su Albanci ubili iz vatrenog oružja, dvojica su spaljeni u svojim kućama, za jednog se ne zna tačno kako je poginuo, a jedan je nestao tokom evakuacije. Od poginulih Albanaca, dvojicu su ubili pripadnici KFOR-a, trojica su izgubila život u sukobima sa KFOR-om i Srbima, jednog je ubila UNMIK policajka u trenutku kada je nožem napao drugu osobu, jednog su snajperom ubili Srbi, a za ostale Albance se ne zna tačno kako su izgubili život.

U izveštaju Generalnog sekretara UN iz aprila 2004. godine navodi se da su u martovskom nasilju povređene 954 osobe, među kojima 65 međunarodnih policajaca, 61 pripadnik KFOR-a i 58 pripadnika Kosovske policijske službe (KPS).Prema podacima koje je FHP prikupio u mesecima nakon martovskog nasilja, ozbiljnije je povređeno oko 170 Srba, od toga 150 batinanjem u njihovim kućama, dok je njih 20 napadnuto napolju. Oko 800 srpskih, 90 aškalijskih i dve albanske kuće su potpuno uništene ili ozbiljno oštećene, a 36 pravoslavnih verskih objekata je demolirano i spaljeno.

Nakon martovskog nasilja raseljeno je oko 4,000 ljudi koji su ostali bez domova – neki od njih po drugi put, jer su već bili raseljeni 1999. godine. U posebno teškom socio-ekonomskom položaju su se našli stariji ljudi, ali i drugi koji su u ovim neredima izgubili svu imovinu koju su sticali tokom života. Neposredno nakon nasilja, mnogi koji su izgubili domove bili su smešteni u kontejnere koje je obezbedila međunarodna zajednica i u kojima su uslovi života bili veoma loši. Raseljeni Srbi mahom nisu bili zadovoljni procenama štete koje su izradile albanske institucije, ističući da je materijalna šteta koju su pretrpeli mnogo veća. Takođe, žalili su se na to da je pomoć koju su dobijali od Vlade Srbije nedovoljna ili da uopšte ne stiže.

U januaru 2006. godine, 1,231 osoba od oko 4,000 raseljenih nakon martovskog nasilja je i dalje bila u statusu raseljenog lica. Do juna 2007. godine, obnovljeno je 897 prethodno uništenih ili oštećenih stambenih objekata, od nameravanih 993.

Postupanje bezbednosnih institucija: KFOR-a, UNMIK policije i KPS-a

Bezbednosne institucije na Kosovu – kako međunarodne (KFOR i UNMIK policija) tako i lokalne (KPS) – podbacile su u zaštiti ljudi i njihove imovine. Prema izveštaju HRW-a, pripadnici međunarodnih snaga intervjuisani nakon martovskih nereda pokazali su manjak samokritike i svesti o svojim greškama, prebacujući krivicu jedni na druge, ali i pravdajući se nedostatkom materijalnih i ljudskih resursa, neiskustvom u suzbijanju demonstracija, faktorom iznenađenja, nepostojanjem koordinacije, itd. Pripadnici KFOR-a nisu uspeli da spreče napade, nego su mahom delovali kao spasilačke ekipe, pomažući Srbima u evakuaciji. Iza sebe su ostavljali neobezbeđene kuće, a u prisustvu KFOR-a uništene su i opljačkane srpske i aškalijske kuće u više opština širom Kosova. UNMIK policija je takođe pokazala da ne može da kontroliše situaciju i da nema autoritet.

Kosovska policijska služba (KPS) je delovala bez komande i uputstva, pa se tako postupanje pripadnika KPS-a razlikovalo od mesta do mesta. Neki policajci su stali na stranu demonstranata i učestvovali u uništavanju imovine ili hapsili Srbe i Aškalije koji su pokušavali da se odbrane, ignorišući pritom nasilje Albanaca. Najviše pripadnika KPS-a su bili pasivni posmatrači i nisu se mešali čak ni kad su demonstranti prebijali Srbe. U trećoj grupi su policajci koji su postupali profesionalno nastojeći da omoguće bezbednu evakuaciju, što neki Srbi smatraju indirektnim učešćem u proterivanju, dok drugi ističu da su im na taj način spasli živote.

Solidarnost

Većina kosovskih Albanaca koji nisu učestvovali u neredima pasivno su posmatrali šta se događa. Međutim, bilo je i svetlih primera kada su Albanci pokušavali da pomognu Srbima tako što su im pružali utočište u svojim kućama, zvali policiju, pomagali im da stignu do baza KFOR-a i drugih bezbednih mesta, ali i stajali ispred srpskih kuća sprečavajući demonstrante da ih unište. U nekim slučajevima, međutim, ni solidarnost komšija nije uspela da zaustavi talas nasilja.

„Kada je grupa Albanaca došla pred našu kuću počeli su da je pale, a ja sam se skrivao u rupi od WC-a. Čuo sam dvojicu svojih komšija, Albanaca, da im govore da sam ja dobar čovek, da nikome ništa loše nisam uradio, ali nije vredelo. Došao je jedan Albanac koji radi u džamiji i oterao ovu dvojicu. Posle toga su počeli da pale,“ rekao je Srbin M.I. iz Kosova Polja/Fushë Kosovë.

Ponašanje albanskih političkih lidera nije doprinelo zaustavljanju nasilja. Čak i kada su pozvali na prekid nasilja, ti pozivi su delovali neiskreno i iznuđeno.

Nasilne reakcije u Srbiji

Dešavanja na Kosovu izazvala su demonstracije u nekoliko gradova u Srbiji koje su ubrzo postale nasilne. Demonstranti u Beogradu su u noći između 17. i 18. marta zapalili beogradsku Bajrakli džamiju uz povike „Ubij Šiptara“, „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji“ i „Idemo na Kosovo“. Sve dok demonstranti nisu probili policijski kordon, policija je imala naređenje da ne upotrebljava silu. Bajrakli džamija, zahvaljujući svojoj konstrukciji, nije u potpunosti spaljena, ali je njena unutrašnjost u velikoj meri uništena, uključujući biblioteku i umetničke predmete. Demonstranti u Nišu zapalili su Islam-aginu džamiju i ona je još ozbiljnije oštećena od beogradske džamije.

U Novom Sadu, učesnici nereda su lomili izloge, palili i uništavali pekare čiji su vlasnici Albanci i drugi muslimani, a razbili su i prozore na prostorijama Islamskog centra. Policija se držala uglavnom pasivno, po strani dok su demonstranti kamenovali kuće u romskim i aškalijskim naseljima, iako Romi i Aškalije ni na koji način nisu učestvovali u nasilju protiv kosovskih Srba, već su i sami bili žrtve tog nasilja.  

Suđenja

Prema statistici UNMIK-a iz 2008. godine, za martovsko nasilje su podignute optužnice protiv 242 lica (206 pred lokalnim i 36 pred međunarodnim tužiocima), a pored toga, 157 lica je optuženo pred sudovima za prekršaje.Međunarodne sudije i tužioci su se uglavnom bavili predmetima koji su uključivali optužbe za teža krivična dela kao što su ubistvo, pokušaj ubistva, podsticanje nacionalne mržnje i izazivanje opšte opasnosti, dok su pred domaćim sudovima najčešća dela bila učestvovanje u masi koja je počinila krivično delo i teška krađa.

Sudski postupci po ovim optužnicama bili su praćeni brojnim problemima i teškoćama, uključujući: nepojavljivanje svedoka pred sudom, menjanje iskaza svedoka u odnosu na istražni postupak, odugovlačenje policije sa dostavljanjem izveštaja, odlaganje početka glavnog pretresa, neuzimanje u obzir etničkog motiva, izricanje minimalnih kazni ili čak kazni ispod propisanog minimuma, prečesto dosuđivanje uslovnih kazni, itd.

Od ukupno 399 optuženih, do aprila 2008. godine osuđeno je njih 301. Prema podacima OEBS-a, 86 osoba je osuđeno na zatvorske kazne (uključujući tu i uslovne kazne), a najviša dosuđena zatvorska kazna je bila 16 godina zatvora.Martovsko nasilje se nikada više nije ponovilo na Kosovu, što je delom zasluga i KFOR-a, UNMIK-a i kosovske policije.

Isidora Stakić
Autor 16.3.2021. u 11:33