Predstavljen izveštaj: Pravni i institucionalni okvir u Srbiji u pogledu prava i potreba civilnih žrtava rata

Časlav Ninković
Autor 23.8.2017. u 11:37

Predstavljen izveštaj: Pravni i institucionalni okvir u Srbiji u pogledu prava i potreba civilnih žrtava rata

U utorak, 22. avgusta 2017. godine, Fond za humanitarno pravo (FHP) predstavio je izveštaj Pravni i institucionalni okvir u Srbiji u pogledu prava i potreba civilnih žrtava rata. Izveštaj daje kratak pregled postojećeg sistema u Srbiji u pogledu prava i potreba civilnih žrtava, nastoji da konstatuje njegove ključne nedostatke i identifikuje preporuke za njegovu izmenu i poboljšanje.

Otvarajući razgovor o izveštaju, direktorka FHP-a za pravna pitanja Milica Kostić navela je da na teritoriji Srbije žive desetine hiljada ljudi koji su tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji stradali kao civili ili su porodice civilnih žrtava rata. Njihova prava regulisana su Zakonom o civilnim invalidima rata, zakonom koji je ostavio hiljade ljudi obespravljenim, a FHP godinama zagovara njegovu izmenu zato što predstavlja jedan od najdrastičnijih primera diskriminacije. Zbog diskriminatorne primene ovog zakona desetine hiljada, po pravilu najugroženijih građana, ne mogu da ostvare minimalna prava koja ovaj zakon pruža u oblasti materijalne zaštite i pomoći države. Iz te zaštite isključene su žrtve silovanja i seksualnog nasilja u ratu, ljudi koji su bili zatvoreni u logorima, porodice nestalih. Uprkos Ustavu i Zakonu o zabrani diskriminacije, kao i desetinama međunarodnih konvencija, ovaj zakon razlikuje žrtve prema tome da li one pate od fizičkih ili psihičkih posledica nasilja i uvodi kategorije poput one da li je povredu naneo neprijatelj u sukobu ili „prijatelj”, kategorije koje su neshvatljive i nezakonite. Važno je da se istakne da ovaj zakon ne pravi razliku između „drugih” i „naših” – on obespravljuje i „naše”, odnosno srpske žrtve, recimo stotine žrtava „Oluje”.

Kostić je istakla da uprkos kritikama Evropske unije, Komiteta UN za prisilne nestanke, Komiteta za ljudska prava, a najskorije i komesara za ljudska prava Saveta Evrope, reakcije nadležnih organa nema. Prošle godine Ustavni sud je odbacio inicijativu FHP-a za ocenu ustavnosti ovog zakona, pod izgovorom proceduralne greške. Tek ove godine smo po prvi put imali odeljak u izveštaju Zaštitnika građana koji se bavi civilnim žrtvama rata. Ministarstvo rada, koje je nadležno za sprovođenje ovog zakona, nije preduzelo ništa, ali je 2014. godine objavilo nacrt novog zakona kojim je zapravo dodatno pogoršan položaj civilnih žrtava rata. Ova oblast nije adekvatno adresirana ni u pristupnim pregovorima sa Evropskom unijom. U Akcionom planu za poglavlje 23, koje se tiče ljudskih prava, prava žrtava su objašnjena na apstraktan način i ne tiču se konkretno žrtava rata.

Autor izveštaja Relja Radosavljević objasnio je da izveštaj sadrži analizu zakonskog okvira, ali i podzakonskih akata koji služe njegovoj primeni, te da objašnjava koja su prava rezervisana za civilne žrtve rata i pravi paralelu sa drugim kategorijama poput ratnih i mirnodopskih vojnih invalida. Za tim sledi kratak pregled postupaka za ostvarivanje prava po zakonu, pa se Izveštaj može koristiti i kao priručnik ljudima koji budu aplicirali za priznavanje statusa civilne žrtve, jer pored toga što mnogi ni ne znaju za samo postojanje Zakona, i sama procedura je netransparentna. Predstavljene su i nadležne institucije i pokušano je da se utvrdi da li postoje neke druge socijalne usluge predviđene za žrtve rata, ali je nažalost konstatovano da ih nema. Izveštaj nudi i uporedni prikaz stanja u regionu, konkretno u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini (BiH) i na Kosovu, a potom se bavi propisima EU kojima se garantuju kompenzacija, procesna prava i podrška za žrtve teških krivičnih dela. Ova pravila se mogu primeniti na žrtve oružanih sukoba, jer se radi o žrtvama najtežih krivičnih dela, a biće od važnosti i za Srbiju u procesu priključivanja EU.

Radosavljević je podsetio da je građa za izveštaj bazirana na dugogodišnjoj ekspertizi FHP-a u zastupanju žrtava u postupcima za sticanje statusa civilne žrtve rata, ali i na informacijama koje su pribavljene prvenstveno od lokalnih samouprava u Srbiji. Kao ključne nalaze izveštaja, istakao je da je sistem zaštite civilnih žrtava rata nasleđen iz vremena bivše Jugoslavije, da je važeći zakonski okvir diskriminatoran, da su civilne žrtve diskriminisane i u odnosu na vojne žrtve, da su sva predviđena prava zapravo u formi socijalne zaštite, a da su neka od njih i uslovljena lošim materijalnim položajem žrtve. Kao glavni problem u priznavanju statusa, naveo je činjenicu da su žrtve suočene sa velikim zahtevima u pogledu dokazivanja pretrpljene povrede, jer se od njih traži da poseduju validnu i potpunu medicinsku i drugu dokumentaciju iz vremena kada se povreda, odnosno pogibija dogodila. Drugi problem vezan je za proizvoljno tumačenje zakonskih pojmova „neprijatelja”, „rata” i „ratnih dešavanja”, a posebno je problematično tumačenje Zakona tako da se on primenjuje samo na teritoriju Srbije, čime su efektivno isključene sve žrtve koje danas žive u Srbiji a dolaze iz drugih republika bivše države. Dodatni teret za podnosioce zahteva čini obaveza pribavljanja velikog broja potvrda i uverenja kojima se dokazuju njihov loš materijalni položaj i činjenica da ne ostvaruju nikakva druga primanja.

Radosavljević je zaključio da, prema raspoloživim podacima, nijedna civilna žrtva rata nije stambeno zbrinuta u socijalne stanove, kao i da ne postoje druge usluge – rehabilitativne, socijalne, inkluzivne i integrativne prirode, što je zabrinjavajuće jer se radi o populaciji koja je po godinama starija i zbog toga dodatno marginalizovana u društvu.

Lejla Heremić, socijalna pedagoškinja iz nevladine organizacije Medica Zenica iz BiH, kazala je da se ta organizacija od svog osnivanja 1992. godine bavi pružanjem psihosocijalne i medicinske pomoći preživelima seksualnog nasilja u ratu, ali da je od 2006. godine, prepoznavši potrebu za tim, otpočela i sa pružanjem pravne pomoći. Te godine su, zaslugom velikog pritiska i apela civilnog društva, žrtve seksualnog nasilja, kao posebno ranjiva kategorija u bosanskom društvu, uključene u postojeći zakon o civilnim žrtvama. Od tada, rađeno je na unapređenju postupka za ostvarivanje njihovih prava, iako malim koracima. 2011. godine Medica je formirala Mrežu za podršku svedocima u predmetima ratnih zločina, seksualnog nasilja i drugih krivičnih dela. Ova mreža i ova podrška je bila važna i za iskustvo tužilaštva, gde smo već imali iskustva suđenja za ratne zločine, ali tužioci nisu znali da žrtve mogu da ostvare to pravo. Imali smo iskustva da žrtve kažu da idu dvadeset godina u centar za socijalni rad, ali da ih niko nije uputio niti im je objasnio status civilne žrtve rata.

Heremić je naglasila da apliciranje za dobijanje statusa civilne žrtve rata podrazumeva da žene govore o tome šta im se desilo, što je uvek teško i podrazumeva izlazak iz anonimnosti. Neke preživele su u toku samog postupka odustale, prosto zato što ne žele da se podsećaju na tu traumu, ili zato što moraju da imaju lekarski nalaz o trenutnom lečenju kod neuropsihijatra. Za apliciranje za status civilne žrtve rata se pre odlučuju žene lošijih ekonomskih uslova. Iako su ostvarile svoja prava, one i dalje ne smatraju da su adekvatno priznate od strane države. Pomoć koju one prepoznaju i koja je njima bitna jeste pomoć nevladinih organizacija. Ono što je istraživanje Medice pokazalo jeste da osobe koje su uspele da ostvare svoja prava pokazuju manji stepen PTSP-a, bolje zdravstveno stanje i viši kvalitet života.

Heremić je zaključila da se ovi pomaci nažalost odnose na samo jedan deo BiH – na Federaciju BiH. U drugom entitetu (Republika Srpska) je 2007. istekao rok u kome se moglo aplicirati za status civilne žrtve rata.

Izveštaj Pravni i institucionalni okvir u Srbiji u pogledu prava i potreba civilnih žrtava rata dostupan je ovde.

Časlav Ninković
Autor 23.8.2017. u 11:37

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija