Srpsko leto i ciča zima

Povezani članci

• Dodik se sastao sa Lavrovom u Rusiji
• Novi tekst nacrta zakona o civilnim žrtvama rata dodatno pogoršava njihov status
• Jugoslavija ili bluz za moju bivšu…
• Pomera se premijera plesne predstave “Grand hotel”
• Slika u (krivom) ogledalu
• Tužilaštvo BiH podiglo optužnicu za kazneno djelo pomaganja u genocidu

Foto: Vreme

Kaže jedna narodna poslovica, “dok nekom ne smrkne, drugom ne svane“, mada se u našem slučaju to nije obistinilo. Tzv. “srpsko leto“ 1989., koje je na početku izgledalo stvarno kao srpski procvat, jer su nacional-šovinisti dobili krila i “leteli visoko u plavo nebo”, da će stvarno svi Srbi živeti u jednoj državi, kako je veliki vožd, Slobodan Milošević zahtevao, pretvorilo se u jesen i ciču zimu, za sve žitelje bivše Jugoslavije, koji su do tada zajedno živeli više od sedam decenija.

Pisali smo i pre par dana da, Jugoslaviju nisu rušili, ma koliko se hvale pojedinci ili grupe nacionalisti sa ulice, nego politički moćnici koji su izbili na prve redove državnih i partijskih funkcija posle Titove smrti. Oni su ulične nacionaliste samo “probudili” koji su bili dekadama potisnuti, ohrabrili ih, da slobodno mogu izražavati svoje nacionalističke zahteve, davana im je potpora, u vidu besplatnog prevoza, besplatne kifle i jogurt, kiselu vodu, a prema nekim, tada novinskim izveštajima i novci nisu nedostajali. Možda se neko od čitalaca još seća onog Miloševićevog nastupa u CK SKJ: “Narod će se okupljati kad god oseti potrebu za to, u dvorani i na ulici, institucionalno i van institucionalno, to je njegovo demokratsko pravo”.

Kosovopoljski organizacioni mitingaški odbor, književnik Dobrica Ćosić, kojeg mnogi još nazivaju ocem nacije, SPC, SANU su koordinirano radili svoj posao, dobro orkestrirani uz dirigentsku palicu Slobodana Miloševića. Njemu je tada ulica klicala, Slobo Srbine, Srbija je uz tebe i narod se pita, kad će Slobo mesto Tita. Njegova rečenica izgovorena na srpsko-crnogrskom skupu na Kosovu polju, 24./25. april 1987. „Niko ne sme da bije ovaj narod“, kada je isti taj narod počeo da mu okrene leđa, a policija da njih bije, pretvorila se u rečenicu: “Niko ne sme ovaj narod da bije, osim srpske policije”. Kantautor, Bora Đorđević (Bora Čorba), komponovao je pjesmu: “Sloboda-Ne”! No, svaka slava brzo prođe, tako i Miloševićevoj dođe kraj. Ne dugo posle takve slave i veličanja, na ulicama Beograda, se čulo i Slobo uzurpatore, Slobo Sadame, aludirajući na Sadama Huseina, predsednika Iraka.

Bivši Predsednik Gradskog Komiteta, Beograda, Dragiše Pavlovića, koji je dao ostavku na VIII. sednici CK SKS, kada je po povratku Miloševića sa skupa Srba i Crnogoraca na Kosovu polju, došlo do obračuna u političkom vrhu Srbije (svejedno, ostavkama ili razrešenjem), odstranjeni su sa političke scene, Miloševićevi oponenti, Dragiša Pavlović i Ivan Stambolić. U svojoj knjizi Olako obećana brzina opisuje kako je protekla navedena sednica. Pokušaću da jedan mali deo prepričam ovde.

Milošević se vratio pun emocija. Rekao je da su Srbi hrabar narod, oni ne mogu da trpe nikakvu nepravdu… Ja sam mu odgovorio, sa jednim primerom iz Drugog svetskog rata. Negde na Severu Albanije, jedna četa partizana bila je opkoljena neprijateljskom vojskom. Dobili su naređenje od vrhovne komande da se predaju, da ne ginu bez potrebe, jer nema mogućnosti da se izvuku živi. Komandant se nije povinuo naređenju i uspeo je da izvuče vojsku iz obruča. Posle nekoliko dana, pozovu ga u Vrhovni štab, čestitaju mu na uspehu, ali kažu mu, kako je smeo da ne izvrši naređenje? On im je odgovorio: kakav bi ja Albamac bio, kada bi se predao neprijatelju? Kao što se vidi imamo i na drugoj strani jedan hrabar narod. Šta ćemo sada, da ratujemo? Jedino rešenje je smiriti tenzije i mirno rešavati probleme…  Međutim, Milošević ponesen slavljem kojeg je stekao na ulici, podrškom iz SANU-a i SPS, nije se obazirao na posledice koje se mogu desiti, njemu je srpstvo bilo iznad svega.

To ludo srpsko leto, nikome nije donelo dobro. Donelo je mnoga razaranja, krvi, izgubljene živote. Od parole: “Oj Srbijo iz tri dela, uskoro ćeš biti cela”, ostalo je samo pusti san o Velikoj Srbiji. Srbija je postala cela – jednodelna, ali na mnogo manjem prostoru nego što je pre toga bila.

U nastavku navodim neke detalje sa dva od mnogobrojnih mitinga održanih diljem Srbije, Crne Gore i Vojvodine.

VELIČANSTVEN MITING U TITOGRADU (Podgorica)

Miroslav Šolević i Kosta Bulatović (dvojica od velikih huškača sa Kosova), otišli su nekoliko dana pre 20. avgusta, kada su planirali održavanje ovog veličanstvenog mitinga, da “upoznaju” javnost sa kakvim teškoćama se svakodnevno susreću Srbi i Crnogorci koji žive na Kosovu. Pred mikrofonom su se menjali govornici, ne spontano, već unapred odabrani. Svi su redom zahtevali da rukovodstvo Crne Gore podnese ostavku i ukidanje autonomije Kosova. Kao razlog za ostavke bilo je to, što je ona glasala na VIII. sednici CK SKJ protiv Dušana Čkrebića  i Milana Pančevskog, koji su pre neko vreme bili u CK SKCG, kao delegati CK SKJ, kada su rekli da se ovako više ne može, neko treba do odgovara za stvorenu situaciju.⁽¹⁾  Na ovom mitingu po prvi put se čuo poziv hoćemo oružje. Ali, i ovaj miting prođe bez vidljivih rezultata, kao i onaj prethodni u Novom Sadu. Rukovodstvo Crne Gore (partijsko i državno), stoički se držalo i ostalo na svojim pozicijama.

Foto: sputniknews.com

To nije postignuto u Titogradu 20. avgusta 1988. g., ostvarilo se u prvoj polovini 1989., kada je rukovodstvo Crne Gore bilo prinuđeno da se udalji sa položaja pred besnom masom. Cilj obaranja rukovodstva Vojvodine koji nije postignut u 1988., ostvaren  je 27. avgusta 1889. na “veličanstvenom” mitingu u Titovom Vrbasu.

Zašto je izabran baš Titov Vrbas za ovaj “veličanstveni” miting, pošto je prethodni u Novom Sadu propao? U okolini ovog grada 60% stanovništva čine došljaci iz Crne Gore. Po završetku Drugog svetskog rata, nemačka nacionalna manjina, koja je brojala oko 350.000 je proterana iz svojih domova. Na njihove kuće i imanja su se doselile porodice iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Like (oblast gde su većinu stanovništva činili Srbi) i iz Hrvatske, tako da je na teritoriji ove opštine bila najveća koncentracija Crnogoraca.

Miroslav Šolević je otišao tamo nekoliko dana pre mitinga, pokupio 39 potpisa od stanovnika ovog kraja. Ali uglavnom ovi potpisnici su bili šira rodbina Miroslava Šolevića i njegovih drugara iz tkz. Kosovopoljskog odbora, odnosno njihovi saplemenici. Nekoliko dana kasnije delegacija iz Kosova polja, takozvana “vojna delegacija” u sastavu: 1) Mićo Špatavalo, policijski pukovnik, u penziji, nosilac partizanske spomenice 1941., 2) Gajo Slijepčević, pukovnik u penziji, nosilac partizanske spomenice 1941., 3) Slavko Jelačic, pukovnik, penzioner, nosilac partizanske spomenice 1941., kao i Miroslav Šolević, na čelu delegacije.

Foto: vijesti.me

Između ostalog Kosovopoljska delegacija je izjavila članovima rukovodstva SSRN opštine da poseduju jedan podugačak spisak onih koji traže njihovu pomoć za organizovanja mitinga, ali registar su ostavili na Kosovu polju, te tom prilikom je data dozvola za miting za 27.08.1989. ⁽²⁾

Ovaj miting je bio mnogo bolje pripremljen nego onaj ranije u Novom Sadu. Govornici su redom nemilosrdno kritikovali rukovodstvo Vojvodine. Pripisivali su njoj da, sve nedaće i postojeće negativnosti u društvu proizilaze iz ove grupe političara. Mitingaši su počeli da razvijaju prethodno pripremljene ispisane parole: Us-tav; us-tav; Voj-vo-di-na = Srbija; Srbija i Crna Gora su jedna familija; Živeo Slobodan Milošević. Na govornici se pojavio i Sekretar opštinskog  komiteta SKV, koji je rekao: Ako se ne plašim ja, kao pripadnik mađarske nacionalnosti, zašto se onda plaše drugi od jedinstvene Srbije. Ovaj govor propraćen je ovacijama, Kertes, Kertes.

U jednu takvu tešku stvorenu situaciju, Ministar unutrašnjih poslova Srbije, na brzinu je otputovao sa lica mesta. Održana je sednica Predsedništva CK SKS, gde je komplet partijsko rukovodstvo dalo ostavke. Na kraju je postignuto ono što je ironično izjavio, predsednik Slovenije, Janez Stanovnik, posle prvog mitinga u Titogradu. On je tada rekao: sada su snage 4:4, ali ubrzo će biti 6:2.

Tzv. mitinzi solidarnosti, postali su deo svakodnevnog života, rutinska stvar, skoro svakodnevni. – Crvenka (gradić ili mnogi ga zovu, najslađe selo, zbog šećerane), = 20.000 učesnika – Titovo Užice, 23/09 = 100.000, prisutni su i delegacije pobratimljenih gradova koje nose Titovo ime (izuzev Titovog Velenja, Ljutomer i Labin), koji su poslali pisma gde se kaže da se njihovom dolasku protivilo rukovodstvo Slovenije; Kragujevac, 08/10 = 200.000, delegacija Splita nije prisustvovala, iz razloga što se njihovom dolasku protivila Republička Konferencija SSRN Hrvatske. Iz istih razloga nije prisustvovala ni delegacija Karlovca pobratimljeni grad sa Kragujevcom. Na mitingu učestvuje i 5.000 Srba, Crnogoraca, Roma i Albanaca sa Kosova; Bor, 10.10. = 50.000, veliki aplauz je dobio Ramadan Goč, penzioner, koji je između ostalog rekao: “Svi mi ovde u punoj slobodi i solidarnonosti radimo i živimo, tako treba da bude i na Kosovu”.

Mitinzi solidarnosti su organizovani i u Somboru, Banatskom Karlovcu, Majdanek, Sremska Mitrovica, Vrnjačka Banja i mnoga druga mesta u južoj Srbiji, Crnoj Gori i Vojvodini. Bilo je to tzv. “srpsko leto”, koje je donelo fundamentalne promene u jugoslovenskom društvu.⁽³⁾

Srpska štampa mnogo puta tih dana je reklamirala predstojeći veliki miting u Ljubljani, navodno od udruženja građana Slovenije su dobili poziv do dođu. Udruženje je već sve pripremalo za ovaj veliki događaj, čekao se samo signal i da krenu. Vlasti Slovenije nisu dozvolile takvo nacionalističko okupljanje. Mnogi su se pitali kakvo je to udruženje građana koje stoji iza toga, te najzad saznajemo da je to Udruženje Srba koji rade i žive u Sloveniji, na čijem se čelu nalazio Dragiša Marojević. Kasnije se to udruženje organizovalo i kao politčka partija, ali bez nekih značajnih uspeha u političkom životu Slovenije.

__________________________________________

¹ Darko Hudelist: KOSOVO – BITKA BEZ ILUZIJA

² Darko Hudelist: KOSOVO – BITKA BEZ ILUZIJA

³ Darko Hudelist: KOSOVO – BITKA BEZ ILUZIJA