UDB-a, JAČA OD DRŽAVE: Lekar “nije video“ 65 nanetih rana           

Dr Sc. Husnija Bitić
Autor 18.11.2017. u 11:54

Izdvajamo

  • Ovde se malo “poigrala“ i priroda. Kada su milicioneri krenuli iz stanice padao je sneg. Za vreme dok su oni smestili uružje, sneg je prestao, tako da su tragovi dolaska i odlasku su lapidarno ostali na belom snegu. Te tragovi su svi videli, ne samo članovi porodice već svi okolni meštani, ali ko bi mogao to da dokaže. Državna bezbednost je bila država u državi. Bila šta da se pokuša dokazati bilo bi ravno Sizifovim (Sisyphus) naporima. Još bi mogli da budu maltretirani, jer optužuju jednu važnu i marljivu državnu slžbu, pa je izabrano, bolje da se ćuti. Da se čekaju bolja vremena.

Povezani članci

UDB-a, JAČA OD DRŽAVE: Lekar “nije video“ 65 nanetih rana            

Foto: depositphotos.com

Pravda je delimično zadovoljena, tek posle čistki i velikih promena u Službi državne bezbednosti, posle Brionskog IV Plenuma CK SKJ, održanom na Brionima, 01. jula 1966. g. Akteri ovog zločina su ipak kažnjeni. U Okržnom sudu u Prizenu, presudom K.br. 17/67, dana 30/09/1967.g. Milan Đurić je osuđen šest, a Slobodan Krtinić, na tri godine zatvora.

Jednog jesenjega dana 1955. godine na sastanku u Pokrajinskom komitetu Savezu komunista Kosovo, vodila se diskusija, kako je ostalo mnogo oružja u narodu od Drugog svetskog rata, te treba orgnizovati akciju prikupljanja istog. Diskutovalo se i odlučeno je da se za sprovođenje ove akcije zadužuje Služba države bezbednosti.

tito

 Maršal Jugoslavije Josip Broz Tito – foto Wikipedia

Kada se realno pogleda to, izgleda da je sve u redu, nelegano uružje i ne treba da bude kod naroda, pripada vojsci i policiji, a ne pojedincima. Nelegalno oružje koju poseduju pojedinci treba oduzeti, to čini svaka vlast u svakoj državi. Međutim, nelegalno oružje nije bilo samo na Kosovu (tada se zvalo Kosovo i Metohija), ilegalno oružje su držali sakriveno građani i u drugim mestima, dok se akcije sprovela samo na teritoriji Kosova. I to bi bilo prihvatljivo, kada bi se oni koji su bili zaduženi za sprovođenje ove akcije pridržavali zakonskim normama i drugim podzakonskim aktima koji regulišu rad Službe državne bezbednosti i organa javnog reda i mira. Međutim, u najvećem broju slučajeva bilo je zoupotreba, bezobzirne osvete, sticanja materijalne koristi, maltretiranje pojedinaca i smrtnih slučajeva. Tako nešto nije dopušteno nigde, a pogotovu u državi koje se proglasila kao narodna vlast, gde vlast pripada narodu. Tamo gde vlada narodna vlast, nema sile nad građanima, nema vređanja, maltretiranja. U pravnim državama čak i smrtna kazna kada se izvrši nad osuđenikom, vrši se na dostajenastven način, nema vređanja ni tortura. Inače, oduzimanje nelegalnog oružja treba učiniti. Nelegalno oružje u rukama pojedinca predstavlja opasnosti ne samo za živote pojedinaca, već i po bezbendnost društva u celini.

Akcija je počela krajem 1955., i trajala je do marta sledeće godine. Ja, tada kao petnaestogodišnjak dobro se sećam svega onoga što se desilo u mome selu, kako su prošli pojedini moji suseljani. Bilo je slučajeva kada pojedinci koji su imali nelegalno uružje, pušku, pištolj ili neko je imao i bombu, ali bilo je mnogo slučajeva kada su ljudi maltretirani do besvesti, tučeni, stavljani satima da stoje napolju na temperaturi minus 15° C, i na kraju nisu predali oružje jer nisu imali. Bilo je i slučajeva, kada su pojedinci imali neki komad oružja ali do zadnjeg momenta su se upirali da ga ne predaju. Nažalost, mnogi su trpeli razno-razne torture bez ikakvog razloga, jer skriveno oružje nisu imali, niti su bili u mogućnosti da negde kupe i predaju organima UDB-e ili policije. Bilo je i takvih slučajeva, kada su se pojedini radnici UDB-e ili milicioner ponudili da posreduju, navodno kod nekog poznanika, da se kupi puška ili pištolj, pa da se preda, jer drugčije se ne može dosje zatvoriti.

Akciju ne samo što sam dobro zapamtio, već prilikom obrade materijala za doktorat, ovu sam temu dobro prostudirao, te da sam doktoratu priložio 38 stranice Izveštaja o radu Komisije na utvrđivanju deformacija i zloupotreba i preduzete mere reorganizacije u Službi državne bezbednosti u APKM (Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija). U ovom tekstu ću se zadržavati samo na jednom slučaju iz februara 1956. g. koji se desio u Suvoj Reci, dok ću celu knjigu nastoji  objaviti u nstavcima, preko ovog portala.

sednica

Zasedaje IV Plenuma CK SKJ, Brioni 01. juli 1966.g. – foto Wikipedia

Načelnik Službe državne bezbednsti u suvoj Reci, u to vreme bio je Milan Đurić, iz Đurakovca – Kosovo, koga su u narodu zvali, čovek bez duše. Kada neko dobije poziv da se javi toj službi, noćima pre odlaska nije mogao oči sklopiti od briga, šta će biti, kako će proći razgovor s njim.

Jednog popodneva sredinom februara 1956. g. Milan Đurić, pozove u stanici milicije, građanina, Jetullah Kuqi, na rzgovor u vezi nelegalnog oružja, navodno kojeg on poseduje. Zajedno sa Đurićem tog popodneva dežuran je bio i milicioner Slobodna Krtinić, iz Inđije -Vojvodina. “Razgovor“ je evidentiran kao služben, u vezi sa odlukom Pokrajinskog Komiteta SK o prikupljanju oružja, međutim, radi se o osveti tasta, kome je Jetullah Kuqi, u svojstvu policajca kvislinške vlade Albanije, kada je veći dio Kosova bilo priključen Albaniji za vreme fašističke okupacije, oduzeo jednu pušku kolonisti, Vuku Nekiću, iz Suve Reke. Sada Milan Đurić, koji je oženio Vukovu kćerku Biserku, hoće da osveti tasta. Da, dok je živ vremešni Nekić, vidi osvetu, da su najzad računi poravnati.  Nesretnog Jetullaha su naizmenično tukli, Đurić, mokrim konopcem, dok Slobodan Krtinić se služio službenom palicom – pendrekom. Kada su se umorili od udaranje na nesretnika, izbacivali su ga napolje, na sneg u dvorište, a koji je bio go do pojasa, samo u gačicama. Posle izvesnog predaha Jetullah se poziva unutra gde se nastavlja tuča sve do pola noći. Kada je počeo da povraća krv, pozvan je njegov sin da ga odvede kući. Jetullah nije mogao da hoda. Balija, njegov sin nosio ga do kuće na leđima. Jetullah je kući, iste noći pred zoru umro.

Kada je to saznao Đurić, poslao je doktora, koji treba da konstatuje srmt i uzroke smrti. Lekar, ne sećam se njegove nacionalnosti, jer nije ni vžno, on je nečovek, jedan izrod, kojeg bi svaka nacija  izbacila iz svojih, kada bi to bilo moguće. On je “zaboravio“ Hipokratovu zakletvu, “nije video“ na pokojnika 65 rana koje su mu bile nanete. Podnosi izveštaj, da je Jetullah, umro od srčanog napada. Međutim, Milan Đurić računa, možda samo izveštaj lekara nije dovoljno da se osigura od krivične odgovornosti, ukoliko neko postavi pitanje, da li je bila osnovana sumnja, da dotični poseduje skriveno oružje? On želi dvostruko da se obezbedi. Dan kasnije, tj. na dana kada je sahranje pokojnik, pred mrak, u večernjim satima poziva sve odrasle članove porodice pokojnika u stanicu milicije, da daju izjave. A za to vreme šalju se dva milicionera da u njegovu pleme (mesto gde se čuva seno i slama), sakriju jednu pušku i pištolj.

Ovde se malo “poigrala“ i priroda. Kada su milicioneri krenuli iz stanice padao je sneg. Za vreme dok su oni smestili uružje, sneg je prestao, tako da su tragovi dolaska i odlasku su lapidarno ostali na belom snegu. Te tragovi su svi videli, ne samo članovi porodice već svi okolni meštani, ali ko bi mogao to da dokaže. Državna bezbednost je bila država u državi. Bila šta da se pokuša dokazati bilo bi ravno Sizifovim (Sisyphus) naporima. Još bi mogli da budu maltretirani, jer  optužuju jednu važnu i marljivu državnu slžbu, pa je izabrano, bolje da se ćuti. Da se čekaju bolja vremena.

Sutrdan u jutarnjim satima, nekoliko milicionera opkolili su kuću pokojnika. Došli da izvrše detaljnu kontrolu gde je pokojnik držao sakriveno oružje. I gle čuda, milicioneri “pronađu“ ne samo pušku koja se tražila, već i pištolj u gomili slame. Nije mi poznato, da li su bili nagrađeni za ovaj trud, ali u svakom slučaju svom šefu su pomogli da, bar za izvesno vreme zataška zločin.

Pravda je delimično zadovoljena, tek posle čistki i velikih promena u Službi državne bezbednosti, posle Brionskog IV Plenuma CK SKJ, održanom na Brionima, 01. jula 1966. g. Akteri ovog zločina su ipak kažnjeni. U Okržnom sudu u Prizenu, presudom K.br. 17/67, dana 30/09/1967.g. Milan Đurić je osuđen šest, a Slobodan Krtinić, na tri godine zatvora.

Dr Sc. Husnija Bitić
Autor 18.11.2017. u 11:54

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija