Vanja Šunjić: S rogatima se (ni)je bosti

Vanja Šunjić
Autor 16.12.2020. u 11:30

Vanja Šunjić: S rogatima se (ni)je bosti

Moja majka je osoba sa invaliditetom. Nikada nije bila zaposlena. Godinama se vodila na zavodu za zapošljavanje kako bi imala pravo na zdravstvenu zaštitu, a onda ju je ostvarila po drugom osnovu. U njenoj 44 godini, prvi put u životu se stvorila eventualna prilika za zaposlenje. Uoči Međunarodnog dana ljudskih prava, otišla je na zavod da vidi treba li biti na njihovoj evidenciji, prije stupanja u mogući radni odnos.

Stepenice do institucije su visoke i strme. Nije mogla uza njih. Portirka je izašla da vidi zašto nepoznata žena stoji u dnu, ali kada ju je moja majka zamolila da joj pomogne da se popne, ona je zanemarila spoznaju da je pokraj nje osoba sa invaliditetom, previdjela solidarnost, samo odbila pomoći i vratila se za svoj pult.

Nakon dužeg vremena, moja majka se najzad popela i savladala jednu ogromnu prepreku. Predstavivši se gospođi na šalteru, objasnila je da bi se prijavila na evidenciju zavoda, na šta joj je ona drsko odgovorila da je invalid i da danas ni zdravi ne dobijaju posao, a ko bi nju primio. No, svakako ju je poslala sprat iznad, kod kolegice. Kad je moja majka objasnila da se ne može popeti uz još jedne stepenice, kolegica je sišla i dočekala je sa istom opaskom  ti invalid, a tražila bi posao. Najzad joj je objasnila da po novom osobe sa invaliditetom više ne mogu biti na evidenciji zavoda za zapošljavanje.

Majka se vratila kući sretna jer je savladala strh od stepenica. Prigrlila je svoj hendikep i obespravljenost i na moje pitanje zašto nije reagovala i tražila nadređenog/u, odgovorila mi je da se s rogatim ne treba bosti.

Ljudska prava su samo slovo na papiru i za obespravljene, i za kršioce istih. Država, kao donositelj i čuvar zakona i reda, krši Ustav i sve konvencije koje formalno ratifikuje i potpisuje, ali ih ne sprovodi u praksi i time samo stvara privid demokratskog i solidarnog društva. Institucije i njihovi upslenici/ice nisu upućeni u osnovna ljudska prava,  u Ustav i konvencije, a nedostaje im i osnovna solidarnost, kultura, poznavanje terminologije i empatija.

Za razliku od njih, obespravljeni građani i građanke su mnogo solidarniji, ali isto tako neupućeni, pritom zastrašeni i sputani. Ohrabrivanje obespravljenih, vraćanje dostojanstva i neprestana edukacija u pogledu ljudskih prava su ključni segmenti borbe, uz stalno praćenje rada državnih institucija i kulturu reagovanja na svaku nepravdu. Važno je stalno podsjećati da se s rogatim jeste bosti, jer tek kad prigrlimo naša prava i slobodu, možemo početi stvarati pravedno društvo, prilagođeno svima.

 

Vanja Šunjić
Autor 16.12.2020. u 11:30