Ako su svi isti, zašto Bosna nije izvršila agresiju na Srbiju?

Tomislav Marković
Autor 14.11.2019. u 07:18

Ako su svi isti, zašto Bosna nije izvršila agresiju na Srbiju?

Za njih su i dalje svi isti – i oni koji su bili protiv rata, Miloševićevog koljačkog režima i njegovih vojnih i paravojnih falangi, i oni koji su oduševljeno klicali srpskom voždu i mesiji koji je Srbe poveo u obećanu zemlju: Veliku Srbiju. Isti su i oni koji su snajperima ubijali decu i oni koji su branili opsednute gradove; isti su oni koji su klali i oni koji su poklani; isti su čuvari logora i zarobljenici.

Piše: Tomislav Marković

Kad se u Srbiji povede reč o raspadu SFRJ i ratovima devedesetih, o svemu se govori osim o činjenicama. Umesto racionalnog sagledavanja prošlosti zasnovanog na utvrđenoj faktografiji, najčešće su u igri razni oblici poricanja oličeni u brojnim floskulama, mantrama, opštim mestima miloševićevske propagande. Jedna od najčešćih mantri je ona koja bi mogla da se svede na rečenicu: „Svi su isti“. Dakle, svi su isti, svi su činili zločine, sve strane su podjednako krive za rat i pokolje, za rat su neophodne dve strane, svi su podjednako stradali, jesmo mi činili neke zločinčiće, tu i tamo, ali i nas su ubijali – pa zato nema nikakve potrebe da se zagledamo u sopstveno dvorište ili da se suočavamo sa svojom krivicom i odgovornošću za nepojamno zlo iz nedavne nam prošlosti.

Jer ako su svi isti i svi podjednako krivi, onda niko nije kriv, a ratovi su nešto kao prirodna nepogoda, nesreća koja nas je nekim čudom, neznano kako, zadesila i koja ne zavisi od ljudskog faktora. Pogotovo ako se taj faktor zove Slobodan Milošević, velikosrpski nacionalizam, agresija na susedne države ili udruženi zločinački poduhvat.

Svi su isti i niko nije kriv

Ta verzija priče o uravnotežavanju zla nije postojala oduvek, već je stupila na scenu tek kad je postalo nemoguće potpuno negiranje srpskih zločina. Do tog trenutka zvanična verzija priče bila je da su Srbi uvek i svuda bili samo nevine žrtve zločinaca iz drugih naroda, a da pripadnici našeg naroda nikakva nepočinstva nisu počinili, jer naše vojne i paravojne formacije – blagorodni kakve ih je Bog dao – ne bi ni mrava zgazile, a kamoli počinile neki zločinčić ili genocidčić. Budući da tako radikalno poricanje stvarnosti više nije moguće, zahvaljujući silnim presudama protiv srpskog ratnog rukovodstva i svetskom javnom mnjenju od kojeg ponešto dospe i u Srbiju, prešlo se na apdejtovano negiranje kojim se sve strane i sva zločinstva izjednačavaju.

Kao i sve druge negatorske floskule, i ova koja govori o jednačenju nema za cilj saznanje istine, već prekidanja svake rasprave i svakog daljeg istraživanja i kopanja po prošlosti. Ona služi kao neka vrsta zida koji sprečava pogled na neugodne činjenice i ostale potisnute sadržaje. Niko od zagovornika teze o tome da su svi isti ne misli tu svoju nazovi misao do kraja. Jer, zaista, zamislimo kako bi izgledala ta prošlost da su zaista svi isti, da su sve strane činile isto, i da nema nikakve razlike između agresora i onih koji se brane, između dželata i žrtve.

Alternativna istorija: Šta bi bilo kad bi bilo

U tom slučaju, naša skorašnja istorija bi izgledala, na primer, ovako: Armija BiH je preuzela naoružanje od JNA, a potom prešla Drinu i počela masovno da ubija i proteruje Srbe u Užicu, Bajinoj Bašti, Požegi, Kosjeriću, Loznici. Potom su u okolini Kraljeva organizovali nekoliko konc-logora gde su svakodnevno dovodili Srbe, premlaćivali ih i ubijali, a zatim su širom Srbije osnovali još nekoliko stotina logorskih jedinica. Onda je hrvatska vojska upala u Srbiju, opkolila Novi Sad i sipala na njega tešku artiljeriju dok ga nije sravnila sa zemljom, a kad su najzad upali u grad odveli su zarobljenike na obližnje poljoprivredno dobro i tu ih postreljali.

Armija BiH je onda opkolila Beograd, pa su snajperisali, granatirali i tukli četiri godine po svemu što se miče, a najviše po civilima, ostavljajući Beograđane bez struje, vode, hrane, ogreva i ostalih potrepština. Tokom opsade Beograda poginulo je 14.011 ljudskih bića, od čega 7.808 u prvoj ratnoj godini, 3.392 u narednoj, a među ubijenima bilo je 1.601 dete. Lakše i teže je ranjeno oko 50.000 ljudi. Na Beograd je ispaljeno oko 64.490 granata, u proseku 329 dnevno; rekord je postavljen 22. jula 1993. godine – 3.777 ispaljenih granata. I to nije bilo dovoljno agresorima, nego su par puta roknuli granatu na Bajlonijevu pijacu i usmrtili silne civile, a potom decenijama tvrdili da su Srbi granatirali sami sebe.

Pri kraju rata agresori su upali u Šabac, najveću izbegličku enklavu, razdvojili muškarce od žena, a potom pobili 8372 civila i izvršili genocid, što do dana današnjeg poriču. Masovna silovanja, etnička čišćenja, pljačke, paljenja sela, uništavanje gradova bili su svakodnevica ovog rata usmerenog protiv srpskih civila. Malo nakon završetka tih ratova i Oslobodilačka vojska Kosova je upala u Srbiju, ubijajući i pljačkajući sve pred sobom, te proterujući skoro 900.000 Srba preko Dunava u Rumuniju. Pobijene srpske civile su stavljali u hladnjače, a potom ih vozili u Prištinu gde su ih sahranjivali u masovne grobnice u okviru vojnog objekta. Cilj ovih ratova bilo je stvaranje Velike Bosne, Velike Hrvatske i Velikog Kosova na račun male Srbije.

Da su zaista svi isti, nedavna istorija bi izgledala otprilike ovako, to zapravo tvrde naši poricatelji zločina kad potegnu tezu o svejednosti i sveistosti. Kao što i vrapci neskloni velikosrpskom nacionalizmu i ostalim halucinogenim supstancama znaju – stvarnost je potpuno drugačija. Ni Bosna ni Hrvatska nisu izvršile agresiju na Srbiju, već je Miloševićeva Srbija napadala sve redom. Cilj Miloševića i njegove zlikovačke kamarile bilo je stvaranje krnje Jugoslavije, odnosno Velike Srbije i zaposedanje što većeg prostora, etnički što čistijeg. Oni to nisu ni krili, već se detalji njihovih zločinačkih planova mogu pronaći, recimo, u memoarima Miloševićevih saradnika kao što su Borisav Jović ili Veljko Kadijević, kao i u transkriptima sa sednica Vrhovnog saveta odbrane. A ključne činjenice su ionako utvrđene na sudu, samo izgleda da se u Srbiji malo ko interesuje za sudske spise, budući da su te hladne pravne procedure duboko strane našoj mekoj slovenskoj duši.

Šta je utvrđeno na suđenju Miloševiću

Još dok je trajalo suđenje Slobodanu Miloševiću u Hagu, u jednom intervjuu iz novembra 2003. godine Srđa Popović, beogradski advokat i jedan od najumnijih ljudi koje smo imali, sumirao je činjenice koje smo u procesu do tog trenutka saznali.

“Mislim da je dokazana njegova odlučujuća uloga u raspadu SFRJ i započinjanju ratova. Mada to samo po sebi nije predmet optuženja, iz te predigre se jasno vidi kako se Milošević dokopao odlučujućeg uticaja i kontrole nad JNA i njenim vrhovnim komandantom, Predsedništvom SFRJ. Dalje je takođe dokazano da je preko JNA i srpske policije on uspeo da ostvari i kontrolu nad paravojnim formacijama, kao i nad Vojskom Republike Srpske, koju je formirao, naoružao i plaćao. Kada se uzme u obzir da je preko tzv. Zajedničke komande Milošević 1999. imao i potpunu kontrolu nad snagama na Kosovu, njegova odgovornost za zločine koje su počinili JNA, Vojska Republike Srpske, srpska policija i paravojne formacije očigledna je”, rekao je tada Srđa Popović.

Milošević je bio apsolutni gospodar rata koji je u delo sprovodio planove koje su iskovali velikosrpski intelektualni krugovi okupljeni oko Srpske akademije nauka i umetnosti, Udruženja književnika Srbije i Srpske pravoslavne crkve. Takođe, Milošević je bio taj koji je razorio Jugoslaviju, a samo naivčine i ljudi skloni samoobmani i dalje veruju u njegove laži kako je tobože “branio teritorijalni integritet Jugoslavije” od otcepljenih republika. Istina je da je Srbija 1990. godine donela prvi separatistički ustav, godinu dana pre Slovenije i Hrvatske, te preuzela ingerencije savezne države – odbranu, međunarodne odnose, finansijske institucije. Slovenija, Hrvatska i BiH nisu imale od koga da se otcepe, jer je Milošević svojom težnjom ka apsolutnoj vlasti dotle već bio srušio saveznu državu.

Kao što kaže Srđa Popović, iz iskaza svedoka na suđenju u Hagu postalo je belodano “da je Milošević sistematski rušio sve savezne institucije, da je tajno organizovao oružanu pobunu u Hrvatskoj, da je amputirao Sloveniju da bi prvo paralisao, a potom osvojio Predsedništvo, te da je na kraju preko Jovića kontrolisao Predsedništvo, a preko Predsedništva Armiju”.

Priznanje Biljane Plavšić

Agresija Srbije na BiH sa ciljem etničkog čišćenja teritorije i stvaranja Velike Srbije takođe je dokazana stvar. To je pogotovo vidljivo iz priznanja Biljane Plavšić. Da ponovo citiram Srđu Popovića koji nabraja šta je sve sadržalo to priznanje: “Tako Biljana Plavšić: pojedinačno imenuje 391 logor koji su srpske snage uspostavile širom teritorije BiH; priznaje ubistva desetine zatvorenika u Manjači, 14 u Bratuncu, najmanje 266 u KPD Foča, 190 u selu Grabovice, stotine u logoru Omarska; priznaje streljanje 250 zatvorenika u Prijedoru, ubistva neodređenog broja u Karakaju, logoru Sušica, Keraterm, Luka i još 15 logora ili objekata u vezi sa logorima; priznaje ubistva tokom napada na sela i gradove, 78 u Bijeljini, 65 ubistava u Bratuncu, 10 u Brčkom, streljanje 30 muslimana u Prohovu, ubistvo i spaljivanje tela 70 muslimana u naselju Bikavac, likvidaciju više stotina muškaraca, žena i dece u Višegradu i na mostovima Drine, ubistvo 15 muslimana u Zvorniku i masovna ubistva u još 15 mesta u BiH; priznaje uništavanje preko 140 kulturnih i verskih spomenika Hrvata i muslimana u BiH. Što je još važnije, ona priznaje da je sve to činjeno ‘u nameri da se prisilno i trajno uklone nesrbi sa teritorija na koje su Srbi polagali pravo’, te da je Radovan Karadžić još ranije ‘javno upozorio muslimane da će biti uništeni ukoliko budu tražili suverenu i nezavisnu BiH’”.

Priznanje Biljane Plavšić je važno jer povezuje Miloševića sa ratom u Bosni, te potpuno poništava tezu o građanskom ratu u BiH, pošto je ratni plan potekao iz Beograda, a vojska i policija Srbije su aktivno učestvovale u zločinstvu. Još jednom Srđa Popović: “U njenom priznanju se govori i o učešću MUP-a Srbije, političkog rukovodstva i vojnog vrha iz Beograda u sprovođenju plana nasilnog razdvajanja etničkih zajednica i prisilnog trajnog uklanjanja nesrba sa teritorija na koje su Srbi ‘polagali pravo’. Ovakvim priznanjem Biljana Plavšić učinila je Miloševića saodgovornim za svaki pojedini od hiljada i hiljada zločina počinjenih u BiH. Ona je ujedno razorila tezu o navodno spontanom građanskom ratu u BiH. Ona je, naime, priznala sam zločinački plan i stavila Miloševića u sam centar njegovog stvaranja i sprovođenja”.

Mesija koji je poveo Srbe u obećanu zemlju – Veliku Srbiju

Prošle su godine, a potom i više od decenije i po otkako su navedene činjenice nepobitno utvrđene, ali one u Srbiji i dalje nemaju pravo građanstva. Verzija događaja koja se zasniva na faktografiji biva dočekana pogrdama. Čim neko progovori o odgovornosti srpskog režima za rušenje SFRJ, za silne ratne zločine, za agresiju na susede, za udruženi zločinački poduhvat – odmah biva etiketiran kao autošovinista i drugosrbijanac, što su reči koje se u današnjoj srpskoj javnosti doživljavaju kao najveće psovke.

To što je Druga Srbija, po definiciji Radomira Konstantinovića, “Srbija koja se nije mirila sa zločinom” – širokom frontu negatora i relativizatora pokolja nimalo ne smeta, jer oni te zločine ionako poriču. Za njih su i dalje svi isti – i oni koji su bili protiv rata, Miloševićevog koljačkog režima i njegovih vojnih i paravojnih falangi, i oni koji su oduševljeno klicali srpskom voždu i mesiji koji je Srbe poveo u obećanu zemlju: Veliku Srbiju. Isti su i oni koji su snajperima ubijali decu i oni koji su branili opsednute gradove; isti su oni koji su klali i oni koji su poklani; isti su čuvari logora i zarobljenici.

Takve tvrdnje su plod dugo i brižljivo negovanog neznanja, i odbijanja da se bilo kakav stvarni podatak o ratovima probije do svesti. To je u neku ruku i razumljivo, budući da su razmere počinjenog zla tako ogromne i orijaške da je to za normalnu ljudsku pamet neshvatljivo. Oni koji su podržavali Miloševića u njegovim zlikovačkim poduhvatima, oni koji su glasali za njega i bliske mu partije poput Šešeljevog SRS-a, nipošto ne žele sebi da priznaju u kakvom su zlu saučestvovali, niti su spremni da se suoče sa sopstvenom moralnom i istorijskom odgovornošću za užase i pokore. Ima dosta i onih koji nisu bili na strani mahnitih nacionalista, ali ipak nisu spremni da se suoče sa prošlošću, pa onda reprodukuju razne strategije poricanja, uključujući i ovu o podjednakoj krivici svih strana, o izjednačavanju svih učesnika ratova.

Pojedinci kao ćelije džinovskog volvoksa nacije

Tu je na delu plemenska svest koja je ovde dominantna, a po kojoj niko nije jedinka, autonomna individua odgovorna za svoje postupke, već je svako samo deo kolektiva, u ovom slučaju nacionalnog. Ako su neki pripadnici plemena počinili jezive zločine, još ako ih je veći deo plemena u tome podržao, onda se krivica zločinačkog plemenskog krila proteže na sve, čak i na one članove koji nikakvu krivicu nemaju. Ništa se ne sme priznati, jer svako priznanje počinjenih zlodela automatski utiče na sve članove kolektiva i pogađa svakog od njih, nezavisno od činova samog pojedinca.

Isti mehanizam, samo sa obrnutim predznakom, deluje i kada se pobeda srpskih reprezentacija u sportu doživljava kao uspeh svih članova srpske nacije. U oba slučaja radi se o halucinaciji i fantazmu, jer je svaki čovek odgovoran za svoja, a ne za tuđa dela i zlodela. Međutim, kada čovek sebe ne vidi kao slobodnog i odgovornog pojedinca, već kao ćeliju džinovskog volvoksa nacije, onda su ovakva zastranjenja neminovna.

Ovakav nakaradni tip svesti ne bombarduje nas lažima samo sa zvaničnih mesta, iz režimskih medija ili obrazovnog sistema, već se s njim bukvalno srećemo na svakom koraku. Evo samo jednog banalnog primera. Pre neku godinu došao mi majstor za klimu, vrlo pričljiv, pa sam iz njegove priče saznao da je član Srpske radikalne stranke, deo nečega što je nazvao “pajser divizijom” zaduženom za ulične tuče s policijom i ostalim nepoćudnim elementima i slične fizičke radnje. Izložio mi majstor svoju verziju rata u Bosni po kojoj su, je li, svi isti, i svi su činili zločine, a za rat su podjednako krivi i Srbi i Bošnjaci, jer je za svaki sukob potrebno dvoje.

Rekao sam mu da to nije tačno i naveo mu primer koji to dokazuje: “Recimo, ako ti sad hoćeš mene da prebiješ, a meni uopšte nije do sukoba, i ti me ipak napadneš, a ja se samo branim – teško da smo obojica krivi za tuču”. Majstor je nevoljno morao da se složi sa mnom, pojavila se mala naprslina na njegovoj falsifikatorskoj logici koja bi da skine odgovornost sa sebe. Doduše, teško da je to uticalo na njegovo viđenje rata, čim je sredio klimu i izašao iz stana siguran sam da je nastavio po starom, ali ipak je za trenutak posumnjao u ono što su mu radikalski funkcioneri, razni nacionalni dušebrižnici i ostale laže i paralaže decenijama utuvljivali u glavu.

Na nama je da tu naprslinu u gvozdenom bloku poricanja proširimo što više i da u nju uguramo dokazane činjenice. Jeste da je gotovo sve protiv nas: politički moćnici, intelektualni uglednici, raznorazni lažni autoriteti, ratnoprofiterske structure, zločinačka elita, masovni mediji, javno mnjenje, uverenja većine – ali je istina na našoj strani. Da parafraziram apostola Pavla: Ako je istina sa nama, ko će protiv nas?

 

Tomislav Marković
Autor 14.11.2019. u 07:18

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija