Bosna će biti, sve drugo će proći: “Zašto je Bosna a ne ništa”, knjiga napisana u nužnoj samoodbrani

Tomislav Marković
Autor 24.3.2022. u 07:25

Izdvajamo

  • A u kakvoj stvarnosti živimo možda najbolje govori činjenica da je paradoks stilska figura koja je najvernije odražava. Profesor Ćurak se često poigrava ovom figurom, koristeći je kao pouzdano oruđe za razotkrivanje suštine problema. Tako na jednom mestu duhovito piše: “Srbiju, uostalom kao i Bosnu, mogu spasiti samo one politike koje ne liče na svoje narode”. Bez obzira na paradoksalnost i humor ove tvrdnje, njena istinitost je više nego očigledna. Profesor Ćurak istoj figuri pribegava i kad opisuje status Bosne i Hercegovine, i to u još radikalnijem vidu: “Bosna i Hercegovina postoji kroz svoje nepostojanje i ne postoji kroz svoje (dejtonsko) postojanje”. Otuda sledi zaključak koji je zapravo optimističan: “Bosna, i kad nije, jeste”. Ili, rečeno kolokvijalnim jezikom, ali na istom tragu: Bosna će biti, sve drugo će proći. Ovaj paradoksalni zaključak podržan nadom u budućnost Bosne i Hercegovine možda je i najvažniji zaključak izvanredne knjige Nerzuka Ćurka.

Povezani članci

Bosna će biti, sve drugo će proći: “Zašto je Bosna a ne ništa”, knjiga napisana u nužnoj samoodbrani

Photo: Vanja Čerimagić

Nerzuk Ćurak izložio je razornoj, hirurški preciznoj kritici nacionalističke tlapnje, rastavljajući sve ideološke i političke marifetluke Milorada Dodika, Dragana Čovića, Aleksandra Vučića, zagrebačkih političara i drugih antibosanskih aktera na proste čitaoce, mrveći gvozdenom logikom i minucioznom analizom njihove lažne argumente u prah i pepeo. Pored toga, Ćurak je ubedljivo razobličio i nacionalističku poziciju SDA i Bakira Izetbegovića, kao potpuno pogrešan odgovor na srpski i hrvatski nacionalizam

Piše: Tomislav Marković

Knjigu “Zašto je Bosna a ne ništa” profesor Nerzuk Ćurak napisao je u nužnoj samoodbrani. U samoodbrani od agresivnih nacionalizama koji napadaju Bosnu sa svih strana već decenijama, nastojeći da unište ovu državu različitosti i samu ideju njenog postojanja. Bosna i Hercegovina je kost u grlu nacionalističkim ideolozima, jer se ne uklapa u njihove prokrustovske identitetske postelje koja je opsednuta sumanutom, nemogućom idejom nacionalne, etničke čistote. Za nacionaliste je svaka multinacionalna zajednica, svako pluralno društvo, svaka država koja počiva na sopstvenim različitostima – živa negacija njihove tanatološke ideologije krvi i tla.

Bosna je pre svega meta velikosrpskog nacionalizma koji je izvršio agresiju, silne ratne zločine i genocid u Srebrenici kako bi uništio samu ideju zajedničkog života, te napravio etnički čistu srpsku teritoriju. Ni hrvatski nacionalizam koji takođe pretenduje na deo BiH rukovodi se sličnim principima, o čemu svedoči i presuda Haškog tribunala za udruženi zločinački poduhvat. Komadanje Bosne u ratu nije uspelo, ali nacionalisti ne odustaju od svojih nauma, pa u miru nastavaljaju svoj posao, samo drugačijim sredstvima, primerenim drugom vremenu, nastojeći da Bosna nikada ne profunkcioniše kao država, držeći je podalje od građanskog, liberalnog demokratskog uređenja koji bi bio najbolji za sve njene građane.

Zazivanje građanskog društva

Nerzuk Ćurak izložio je razornoj, hirurški preciznoj kritici pomenute nacionalističke tlapnje, rastavljajući sve ideološke i političke marifetluke Milorada Dodika, Dragana Čovića, Aleksandra Vučića, zagrebačkih političara i drugih antibosanskih aktera na proste čitaoce, mrveći gvozdenom logikom i minucioznom analizom njihove lažne argumente u prah i pepeo. Pored toga, Ćurak je ubedljivo razobličio i nacionalističku poziciju SDA i Bakira Izetbegovića, kao potpuno pogrešan odgovor na srpski i hrvatski nacionalizam. Otuda ne čudi što nam je sadašnjica pretvorena u ćorsokak, u lošu beskonačnost i večno ponavljanje istih narativa, ideoloških floskula i političkih modela koji ne vode nikuda.

Nasuprot ovom trijumviratu koje vispreno naziva “etnopoduzetnicima” ili “ČID – tri tijela, jedna glava”, Nerzuk zagovara izgradnju “prekoetničke građanske koalicije koja će započeti strpljivo, mudro, odgovorno, nenacionalističko, progresivno, inkluzivno, emancipatorsko putovanje Bosne i Hercegovine u građanstvo”. Na najgorem glasu je upravo ono što predstavlja jedino spasonosno rešenje, a na takav glas nije izbilo slučajno, već istrajnom višedecenijskom propagandom onih kojima se pomeranje Bosne s mrtve tačke ne isplati. “Samo građanstvo nismo probali, a ono se proglašava najvećim zlom”, objašnjava profesor Ćurak.

Kao što se može videti na ovom primeru, autor se ne zaustavlja na dijagnozi postojećeg stanja, na opisivanju i analizi problema s kojima se nosi današnje bosansko-hercegovačko društvo, već mukotrpno traži izlaz i nudi rešenja za pomeranje s mrtve tačke. Izgradnja liberalne demokratske države je jedini put koji vodi u budućnost, a u tako postavljenom poretku bila bi zaštićena i sva kolektivna prava.

Zazivanje građanskog društva se nameće kao rešenje bosanske jednačine sa bar tri nepoznate, a da bi se do toga došlo neophodan je angažman samih građana. Jer Bosna ne treba da bude država samo za političare i njihove opsluživače, već za sve njene žitelje. Zato profesor Ćurak u proglasu pod naslovom “Pobunite se!”, inspirisanom govorom Martina Lutera Kinga, apeluje na građane da dignu glavu, da ustanu u odbranu svojih prava, e da bi univerzalna pravednost postala stvarnost. “Sada je vrijeme da izađemo iz mračne doline etničkih podjela i da krenemo svijetlim putem pravednosti za sve naše građane, za svu našu braću”, poručuje profesor Ćurak onima koji imaju uši da čuju njegov poziv.

Poziv na pobunu

Knjiga “Zašto je Bosna a ne ništa” razlikuje se od sličnih analiza naše nevesele stvarnosti po jednom višku nade, po svetlijem pogledu na budućnost, po nagovoru da nemoguće postane moguće, što je vidljivo i iz navedenog primera. Uprkos nacionalističkom divljanju, uprkos mraku koji neprestano šire “nepismene i nemoralne antropološke nakaze koje nam ubijaju zemlju svojim politikama dobro uštimanog međuetničkog nepovjerenja”, profesor Ćurak veruje da su građani Bosne sposobni za bolje, drugačije, pravednije društvo. Našem društvu ogrezlom u tradicionalni pesimizam to može delovati kao idealistička tlapnja, ali autor i na takve primedbe ima spremljen odgovor u vidu citata velikog filozofa Ludviga Vitgenštajna koji veli: “Idealizam strogo promišljen vodi u realnost”.

Ništa nije istinitije od toga, mirenje sa sudbinom i statusom quo ide na ruku samo našim vladarima, i oni neprekidno rade na tome da građanima ubiju svaku volju za promenom, pa i za samim životom. Postojeći politički problemi možda nisu najveća nevolja, već se prava prepreka za ostvarenje demokratskih ideala krije u ljudskim glavama koje su podlegle apatiji i beznađu koje šire vladajuće elite. Jer, ako građani masovno budu radili na stvaranju drugačijeg društva, ko bi ih u tome mogao sprečiti? Pristajanje na blokiranu državu, na etničke podele, na nacionalizam i mržnju – možda je to najveći problem. Otuda i poziv na pobunu, na preduzimanje akcije protiv “etnoklepto nitkova”. Nada kojom zrače eseji Nerzuka Ćurka i vera u mogućnost drugačijeg i boljeg potiču iz liberalističkog uverenja da je čovek slobodno biće koje samo gradi svoju sudbinu. To je ono na šta nas profesor Ćurak neprekidno podseća u svojim tekstovima, a što dominantni diskurs neprekidno gura u zaborav, odvraćajući građanstvo od onog što je neizbežno – preuzimanja odgovornosti za vlastiti život i za društvo u kojem živi.

Aktiviranje moralne mašte

Otuda autor ogromnu važnost pridaje “moralnoj mašti”, konceptu koji preuzima od hrišćanskog naučnika Džona Pola Lederača. Ćurak piše da “moralna mašta uključuje nove, kreativne pristupe najtežim pitanjima koja opterećuju zajednicu s ciljem da ta pitanja prestanu opterećivati zajednicu”. Ako to nekome zvuči naivno, moraću da ga podsetim na jednu notornu, ali odveć često zanemarivanu činjenicu. Stvarnost u kojoj živimo nije nikakva datost po sebi, niti prirodno stanje, ona je takođe plod mašte, ali mašte zločinačke i nasilničke, mašte nacionalističkih bardova kakvi su Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Vasilije Krestić, Milorad Ekmečić i njihovih izvođača radova Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, Ratka Mladića i mnogih drugih. Sve te oveštale floskule koje brojni nacionalisti šire na sve strane, držeći ih za sopstveno mišljenje, nastale su u laboratorijama nacionalističkih ideologa. Oni su projektovali našu stvarnost, pa zato ne čudi što nam stvarnost ne liči ni na šta.

Možda je zaista krajnje vreme da damo šansu i nekim malo drugačijim maštanjima, te da u praksi primenimo i neke drugačije, savremenije, čovečnije ideje. Profesor Ćurak nudi i neke konkretne predloge, na primer “povratak vrline u političku sferu”, zagovaranje “ideje dobra kao najvišeg ljudskog ideala”, on predlaže građanima da stupe “u jedan novi savez pravde, slobode i sigurnosti”, “Savez Mira koji je naša jedina, izvjesna budućnost”. Na našim jezicima ovakvi ideali često zvuče pomalo apstraktno, ne znam zašto, možda zato što nemamo dovoljno demokratskih tradicija, retko su ovakve ideje dobijale svoje konkretno istorijsko, društveno i političko otelotvorenje.

Međutim, kad se ove ideje prevedu u konkretne političke programe, sve postaje mnogo jasnije. Na primer, profesor Ćurak piše: “Neprihvatljivo je da i 25 godina nakon okončanja jugoslovenskih ratova, u Beogradu još nema političke stranke koja nedvosmisleno priznaje Bosnu i Hercegovinu, koja razvija politički program emancipacije Srbije od Bosne, koja pušta Bosnu da živi sama sobom, koja priznaje agresiju Srbije i ponizno moli oprost od Sarajeva i koja poziva srpske stranke u Bosni i Hercegovini da politički relativiziraju Beograd i započnu razvoj nove srpske paradigme Bosne a koja bi cijelu zemlju tretirala kao istovremenu, zajedničku državu svih bosanskohercegovačkih ljudi”.

I još konkretnije: “Dakle, tek kada se pojavi politički pokret koji će etički i politički materijalizirati vrijednosti i ideje Srđe Popovića, Sonje Biserko, Borke Pavićević, Dragana Stojkovića, Latinke Perović, Dubravke Stojanović, Vesne Pešić, Staše Zajović, Žarka Koraća, Dejana Ilića, Peščanika, Fonda za humanitarno pravo, Inicijative mladih za ljudska prava, itd…, i koji će krenuti u potragu za istinom, a ne za novim porcijama mita, moguća je naša zajednička politička modernizacija i ekonomski progres”. Jasno da jasnije ne može biti, nema se tu šta ni dodati ni oduzeti: emancipacija Srbije od Bosne je najbolji potez za građane obeju država i njihovu budućnost i svakovrsni prosperitet. Politički program već postoji, ispisali su ga pomenuti ljudi i organizacije, kao i mnogi drugi iz srpskih liberalnih krugova, neophodna je samo politička snaga koja bi taj gotov program prihvatila.

Dejtonijum sa posebnim potrebama

Nove ideje koje zagovara Nerzuk Ćurak zahtevaju i nov jezik. Naš politički i javni diskurs previše je ogrezao u stereotipe i floskule mrtvog nacionalističkog jezika u kojem sve vrvi od nacionalnog interesa, etničkih prava, najskupljih reči, nacionalnih kolevki i ostalih – kako bi to rekao pesnik Konstantin Kavafi – “zvučnih banalnosti”. Takvom oveštalom, izanđalom, potrošenom, retrogradnom jeziku profesor Ćurak suprotstavlja svež, živahan, razigran jezički izraz.

Moralna mašta pokreće i jezičku inventivnost, pa tako u esejima Nerzuka Ćurka nailazimo na izraze poput “okamenjena zvijer”, što je gotovo pesnička definicija nacionalizma. Ili: “mentalitetski koeficijent kilavosti”, to je ona odlika ovdašnjeg svetonazora koja se drži pravila: “nemoj danas, sutra ćemo, kuda žuriš, polako, kud si navro”, a to je “upravo ono što ovu zemlju drži izvan magistralnih tokova emancipacije”.

Autor neretko kuje i nove reči, neologizme, kako bi bolje i preciznije odredio stanje stvari, uz primetnu dozu humora. Tako je Bosna i dalje, zahvaljujući političkom dogovoru nacionalističkih kartela “dejtonijum sa posebnim potrebama”. Dodikova strategija vodi ka tome da stvori “rasuto bosansko kraljevstvo bez snažnoga kralja, sa gomilom kleptohana i kakistohana”. Ćurak Laktašenka ironično naziva “najvećim Srbinom među vihorovima”.

Bosna, i kad nije, jeste

Pišući o neprestanoj glorifikaciji ratnih zločinaca i njihovih zlodela u srpskoj javnosti, autor veli da je Srbija “najprimitivnija država našega regionalnog čovječanstva”, koja se “diči zločinima protiv Bosne podižući ih na pijedestal besmrtnog herojstva”. Pantovčak i Banski dvori tretiraju “povijesne građane Bosne i Hercegovine hrvatske nacionalnosti kao svoju recentnu Hrvatsku plus”, a srbijanski nacionalistički režim “pola Bosne tretira kao nezemaljski dio Srbije”. Ćurak se poigrava rečima i ustaljenim frazama, pa tako piše da će Srbija, ako ne odustane od svoje hegemonije, i dalje biti “bolesnik na Dunavu”, parafrazirajući poznatu sintagmu “bolesnik na Bosforu”. Moglo bi se ovako još dugo navoditi, jer je knjiga Nerzuka Ćurka prepuna sličnih jezičkih bravura, ali negde se moramo i zaustaviti. Nova realnost zahteva novi jezik, nove pojmove, pogotovo kad se s njom suoči živa i kreativna misao kakvu neguje naš autor.

A u kakvoj stvarnosti živimo možda najbolje govori činjenica da je paradoks stilska figura koja je najvernije odražava. Profesor Ćurak se često poigrava ovom figurom, koristeći je kao pouzdano oruđe za razotkrivanje suštine problema. Tako na jednom mestu duhovito piše: “Srbiju, uostalom kao i Bosnu, mogu spasiti samo one politike koje ne liče na svoje narode”. Bez obzira na paradoksalnost i humor ove tvrdnje, njena istinitost je više nego očigledna. Profesor Ćurak istoj figuri pribegava i kad opisuje status Bosne i Hercegovine, i to u još radikalnijem vidu: “Bosna i Hercegovina postoji kroz svoje nepostojanje i ne postoji kroz svoje (dejtonsko) postojanje”. Otuda sledi zaključak koji je zapravo optimističan: “Bosna, i kad nije, jeste”. Ili, rečeno kolokvijalnim jezikom, ali na istom tragu: Bosna će biti, sve drugo će proći. Ovaj paradoksalni zaključak podržan nadom u budućnost Bosne i Hercegovine možda je i najvažniji zaključak izvanredne knjige Nerzuka Ćurka.

Tomislav Marković
Autor 24.3.2022. u 07:25